1.Gledao sam novo pridošla rešenja o otvaranju preduzeća i radnji. Među njima zapao mi za oko mali koji se rodio u Holandiji – čitam rešenje - i godište mu je podložno kvarenju. Kad mi knjigovođa reče da je karatista i pomenu u pojasu njegove crne noći i dane, i tome doda da je sa majkom, oca ne pominje; skoro su kupili kuću – sa njim se nije igrati. Knjigovođa ne zna ni gde je ta ulica Dositeja Obradovića, a to je jedna kratež ulica, prava monaška. Ćorsokak. Bobiki, knjigovođi, posle malog razgledanja po papirima rekoh:„Moram ga kontrolisati.“„Dobro. On je sledeće nedelje u inostranstvu. Baviće se prodajom karate opremom“, izdeklamova, tako je oduvek radila. I ode. U njoj uvek neka vetrina. Prava promaja. Nosa je tamo ovamo. Ta zemlju nenastanjiva. Ostavi me Bobika, koja je uprla prstom u jednog udovca, „ti ćeš biti otac mog deteta, bez obaveza“; ostavi me da razgledam još jedno rešenje: Autoprevoznik MILIJAN KOVAČEVIĆ PR, AUTOPREVOZNIČKA RADNjA, SREMSKI KARLOVCI, PRERADOVIĆEVA 10. Ovo PR, nepoznato mi; mora da je činovnik zaboravio da obriše ili je načeto od PREDUZETNIK ili PREVOZNIK. Ovaj misli, mislim, otvorio sam radnju, sad mogu da vozim, i da kaplje. Nema onog koji u početku ne misli tako. Tako i ovaj Milijan. Svaki Milijan, isto. Mislim i ja. Kur moj, Milijane bilo koji da si! I da nisi Milijan, na isto se svodi. Mislima govorim. Ovome tek predstoje muke. Nazvaću ga, evo mobilnog, okrećem.„Dobra dan!“, onako inspektorski, izgovorim pripremljeno. I slušam, inspektorski prisluškujem, registrujem boju i ritam odgovora na postavljeno. A sluha, priznajem, nikada nisam imao. Nisam ga mogao ni imati kad ga na svet rođenjem, izbacivanjem iz pičke, nisam doneo. (Mislim, prosim, klečim, presamitim se; glava mi nadole; ona ljubi zemlju, ljubi, parket, ljubi, celiva sve ono što je tenutno poda mnom, zašto? Pitanje mi paše, odgovara ovom redu. Odgovaram u sledećem, sled je čudna stvar. Sve se u tok i utok svodi. Dakle, odgovor glasi: hvala ti rupo, koja me nečijim stezanjem više sebe izbaci na sunce, na mesec, na blato, u sreću i nesreću; na zrak, što je najvažnije za mene - izbaci. Zrak ili vazduh, mada mi vazduh malo lingvistički zagađenije zvuči – svejedno, dok sa njim komuniciram, tj. izbacujem i ubacujem u nejaka bronhitis napadnuta plućenca, kosmos će se okretati. Za mene sigurno, za druge ne znam. Mnoge poznajem samo iz viđenja. Moguće da je otuda i ovaj moj ispljuvak od poluodgovora. Druga polovina dodaje, ja joj pripomažem: Ne, nemojte me napasti silna udruženja, ne udruženja, umišljena i ubuduće zamišljena, osnovana od moćnih i nemoćnih; sa samo četiri strane sveta dolazite, to ne zaboravite. O svojoj rupi mogu kako hoću, podržite me u tome. Daleko ste, ali mislim da ste mi se približili. U nju mogu pljcnuti kao ovaj put, a mogu je ljubnut' u mislima, jer da nje nije bilo, druga me ne bi. Hvala joj još jednom! A vama, sa kopljima, sa bojevim glavama, sa biološkim otrovima, sa kazamatima u kojima je najviše rđe, sa bakerijama koje život svakodnevno jedu, vama i vama, hvala na razumevanju! (otkud da ovde stavim uzkličnik kad mi se duša trese).Tok pripovedanja mi se izlio. Oni koji me čitaju, odmahuju rukom: nije prvi put. Iskustvo mi govori da vas vratim u tok. Zato ponavljam: Ovaj misli otvorio sam radnju, sad mogu da vozim, i da kaplje. Nema onog koji u početku ne misli tako. Mislim ja. Kur moj! Mislima govorim. Ovome tek predstoje muke. Nazvaću ga, evo mobilnog, okrećem.„Dobra dan!“„Dan.“„Je li to Milijan?“ „Jeste!“„Ti si ti otvorio autopevozničku radnju?“„Da.“„Šta si do sada radio?“ Pljujem ja pitanje za pitanjem. To primećujem jer me natrunjuje iz svake prethodne rečenice upitnik.„Bio sam u zatvoru.“ Mislim, pa dobro, bio čovek u zatvoru. Hm, ali ne ide to odmah. Drugi bi neko eskivirao, pomenuo bi mi šta je ispred zatvora radio. Ovaj, ne. Mora da nije ništa radio. Iz zatvora u zatvor. To su njegove firme. Penzijski staž nije upisivan, niti će. „Evo ti moj broj, radi kontakta. Moraš nazvati saobraćajnog inspektora da ti da rešenje o ispunjavanju minimalno-tehničkih uslova za kamion. Njegov mobilni je, samo da vidim. Piši: 061/388-352. Inženjer Kočijašević. On je u Novom Sadu. Ima još jedan, ali ovoga nazovi. Kočijaševića.“„Ja nemam kamion.“„Nabavićeš.“„Neću ni nabaviti. Ja sam u Beogradu. Eto mene za sat vremena.“„Kako ćeš nas naći?“, pitam dok ne prekine vezu.„Kaži“, nedostaje mu te. Kaži-te. Kažite.„Mi smo na prvom spratu „Investing banke“, kancelarija broj osam.“Ne dođe. Ne dođe ni za sat, ni za šest koliko beše ostalo do tri. Dođe sutra. I dođe izjutra. Ne pominjem bez veze ovo izjutra. Da je došao na kraju radnog vremena, mislio bih, to je omalovažavanje. A kako je došao izjutra, ima obzira. Pokazaće se, nešto ga je lomilo. Hrastove, nadbule usne, hrastove ruke, hrastovo lice, svako je od njih posebice isto govorilo. Slušam ga: „Ja sam bio u zatvoru. Evo“ pokazuje papir. Ja primećujem samo da je beo i da je po njemu sivilo slova popadalo.„Dobro, dobro!“ - ruka mi ne miruje. Glas se povisuje, s visinom verovatno postaje nesiguran. „Oni su me odveli u Beograd. Ja ništa ne znam. Možda su me drogirali. Ja nemam nikakvu radnju. Iz Loznice su. Hoće neki posao da valjaju. Odveli i odradili. Ti su glave sekli u Bosni. Pokazivali su mi.“„Jesi li izvadio PIB?“„Tu negde preko?!“, maše glavom. Glavinja. U mojoj kancelariji pokušava da se orijentiše. Zna da je tu negde preuzeo PIB.„I tekući račun si otvorio?“„Jesam.“„A pečat?“„Imam.“Mislim, sve su pripremili. I dok mislim...„Meni ne treba radnja. Evo, vraćam. Evo ti!“, nudi mi rešenje.„Sačekaj malo, Milijane! Stani, da pitam opštinu.“ Nazivam Žareta, on mi je siguracija da neće biti zavlačenja. Odgovara mi: „Treba da uplati 360 za Republiku i 160 za opštinu.“„Treba da uplatiš, saberem mu, 520 takse i da odjaviš. I time bi bio čist.“„Nemam ja te pare!“ (E, možeš ga jebati. To ja sebi. To ja ne izgovaram.)„Dobro. Poslaću ti poziv, a ti se nemoj odazivati.“„Dobro“, vidi da mu odgovara pa potvrđuje sa dobrim.„Mogu li ja da vratim PIB.“ Sve čudnije od čudnijeg.„Da vidim. Hajde sa mnom“ (ne smem ga ostaviti u kancelariji). U hodniku primeti broj 10 nad kancelarijom: „Tu sam bio.“„Sačekaj!“ Uđem. Kao što sam i mislio.„Može li da vrati PIB?“ Ksena me šutnu. Nije namerno. I ja bih sebe šutnuo: „Mora da odjavi radnju!“, na odgovoru ostadoše njeni beli zubi.„Idi, Milijane! Kako smo se dogovorili.“ Uzima rešenje od mene i odlazi. Trapaviše ispred mene fazan, muški. Sav se u vreteno dao. Trapa, trapa! (Gledam staklenu flašu, ukopanu u zemlju; samo jedna trećina se vidi - začepljena; unutar orošena. Sa zemljom se ne da stopiti. Da to ja ne ličim na nju, da se ja to ne ogledam u zemlji?)Ode. Ode s milim bogom. Ode Milijan. Malo iza, mobilni mi zvoni. Gledam dok trepće svetlost, nepoznati mi broj. Obično, ako uzmem nečiji broj, zapišem i ime. Onda mi se pri pozivu toga, na ekranu mobilnog pojavljuje njegovo ime. Ovde samo: 381064/516-824. Ne odgovaram. To je on!? Milijan! Kad malo iza evo i njega, banu k meni u kancelariju, ne pominje da je telefonirao. Izgovori samo: „Ne radi ništa!“, on meni servira upustvo.„U redu, Milijane.“ (Nemam iskustva, šta sam drugo mogao. Da branim propalu državu, ne umem. Da je neka drugačija, iza mene da ponekad stane, odužio bih joj se. Ovako, i ona gleda kako da me sjebe posle 32 godine, i one jedne vojsci propaloj date, to je 33, nje mi je najžalije; gledam samo mirno, bez talasanja. Dosta je puteva Gospodnjih, svako svojim. I Milijan sa svojom bratijom nek ide zajedno ili osamo. Zabole me kurac kako će.) 2.Ponedeljak opet izjutra, evo Milijana, i na leđima nekog nosi. Podnaduo, ne odveć, a naduo, jeste. Poprilično. Milijan prilazi meni iza stolova, onaj za njim. Setim se: sad ti je prilika. Ko zna, da li ćeš je imati. Rekoh: „Ti, Milijane, sedi ovde“ (pokazujem na stolicu pokraj sebe). „A ti,“ (ime mu ne znam, otkud bih? a i ne zanima me) „ti, sedi tu“ (pokazujem ukraj, na drugu stranu kancelarije). Sluša i jedan i drugi. Milijan mi tura na sto PIB. Na papiru se ističe plavi pečat, original. Mislim, šta će mi? Šta li mi je to doneo? Ne pitam. Samo kao duboko razmišljam. „Je l' misliš ti da radiš?“„Mislim.“„Misli“, odgovori onaj što mu za leđima drži pištolj. Drugi u kancelariji ne vide cev. Nas trojica: Milijan, ja i ovaj sa rukom na okidaču znamo da je metak u cevi. Ne damo da se pištolj otkoči. Poglednem pištoljdžiju još jednom. On je kao Marko. Što ne bi ličio na mog Marka, kriminalca, mog školskog druga, koga kad mi se poslednji put javio, pitam: „Šta radiš?“ „Isto!“ Isto, to znači, isto bez obzira što je bio u zatvoru nastavlja sa doktorima da šuruje. Kao obrazloženje doda:“Moje je da pomažem narodu, a njihovo je da me hvataju.“ To me umiri. Ćutanje nastavimo sva trojica. Papir ispred mene je samo govorio. Prekinem:„Daćeš mi izjavu.“ Gledam u njega. U Milijana. Uzimam beli, sad mi se još beljim čini otkad su oni ušli. Pomičem ga bliže njemu. Onaj se naslonio na regal iza, nad glavom mu. Ravnam papir, dajem mu hemijsku: „Piši!“. Piše: Izjavljujem da trenutno ne posedujem kamion kojim bi obavljao prevozničku delatnost. Čim kupim ili zakupim kamion ishodovaću potrebno rešenje o ispunjavanju tehničkih uslova kupljenog ili zakupljenog kamiona od nadležnog republičkog saobraćajnog inspektora. Po ishodovanju navedenog rešenja isto ću vam odmah dostaviti.Onaj nad njim, bez poziva, preko njega zveknu pečat na ispisano. I vrati ga nazad kao zmija palacarka. Osta svež pečat, koji će obaviti, što će obaviti, na putu za Bosnu. Osta taj famozni pečat između datuma: 12.03.2009. godine i potpisa: Kovačević Milijan, br. l.k. 124858, OUP Žagubica. Prijavljen sa adresom u Sremskim Karlovcima, Preradovićeva broj 10.„Ko ti je okupa dedu na odru?“, pita me onaj regaldžija. Pištoljdžija. Onaj s ormana. Vidi se po njemu da mu nije do mog odgovora stalo. Čemu je postavljao pitanje? Izgovorio ga je zbog nečeg drugog? Ostavio sam ga bez odgovora. Počešem bradu.„Nekoga žališ?“„Zar je već toliko narasla?“„Jeste!“ „Nisam primetio.“„Jeste, jeste.“„Verujem ti“, potežem je. „Još je kratka. Tek mesec i po raste.“„Mogla bi da se nadgradi!“ Gledao je bradu.„Ti si frizer?“, traži da ga pitam.„Uglavnom skraćujem“, gledao je bradu i pod bradu.Ode Milijan. Pre toga ga je munuo u rebra. Tako da samo ja vidim. Ode i onaj s njim. Izvukoše se. Niko na njih ne obrati pažnju. U vazduhu, tu pored mog stola, ostade zadah pretnje. Mislim da su mi zapretili. Ono postavljeno pitanje je pretnja. (Zaista, davno je to bilo. Deda Stojan je umro u sedamdeset petoj godini. Pre babe punih sedam godina. Ko ga je kupao ne, ne ide mi upamet? Imao je levu smotuljavljenu nogu. U ranoj mladosti, stopalo mu se uvije kao list koji napadne pepelnica. Nikad nikome nije dozvolio da je vidi. Meni je nalik fetusu bila. Posle onog pitanja, koje postavi pridošlica, učini mi se ka odrasla bremenitost koja hoće da se odbaci od utrobe. To je danas čest slučaj. Ostaje mi da gledam u vreme. Nadolazeće. Ono će sve ispisati.) 3.„Koga vi čekate?“, pita Vesela. Onaj iza vrata, ne vidim ga, odgovara: „Ne znam.“ Ulazi Milijan. Vidi mene: „Tu si.“ Prolazi između stolova i ormana. „Ja ću ovo da brišem.“ Opet, papir, opet mlatara njime, jer mu ništa ne znači. Ni taj, ni biiilo koji drugi pisani papir. „Nisam ništa pio. Prijatelj mi je iz Petrovaradina rekao da se neću izvući iz zatvora. Da se manem toga. On će mi dati posao.“Ćutim, a šta bih i rekao. Smeta mi što je Vesela tu. Uvo joj sve upija. I na tome ne stane, procuri odmah. Ponornica je u svakoj ženi, potencijalna. A kod ove je izvesno. Protiče pored Kristine što preko mrtvih ide, gazi, sapliće se, uspeva, dolazi na brdo s koga se ništa ne vidi. I sama to vidi. Onda, Kritina zasipa usta jelom, piletinom najčešće i svim salatama; kipi, kipti, preliva, naliva, zaliva, spava, u transu spava, jebe se iz interesa. Otima, otima, sebe zasipa. Na malo, sve je to malo. Zato se nigde i nije odmakla od sebe. Tu je, gde je. Uvek je ona kraj sebe. Uzalud joj je bežanje. Kristina! Jedina žena na koju mi se nikad ne bi podigao.„Nas tojica delimo 15.000, po pet; gde ću s tim u Češku? Sve je kod njega. PIB, pečat.“„Imaš li rešenje?“„I to je kod njega.“ „Nemoj“, ne kažem šta, „idi i odjavi. Treba ti oko četristo dinara.“ Prvi put mi reče da nema, kad je ono bio. „Imam, možda.“ Priseća se: „Nisam bio na piću. Imam do petsto. Više ne.“„Kopiraću ti rešenje.“„Dobro.“„Ideš sa mnom.“ Izvodim ga u hodnik, tamo je fotokopir aparat. On za mnom. „Petsto“, gleda u džep dok ja kopiram, on se prebira. „Imam nešto više od petsto.“ „Ali obavezno, obavezno da ideš. To ti je u opštinskoj zgradi, u prizemlju. Kaži samo da hoćeš da odjaviš radnju.“„Idem.“„Ali, obavezno to da uradiš, Milijane! I nek ti daju potvrdu, da si podneo.“„Treba da idem i u socijalno staranje, po dve hiljade pomoći.“„Idi, i donesi mi potvrdu.“Ode i nema ga, pa ga nema. „Šta onaj pomenu, neki zatvor?“, reče mi Vesela, upijala je suva zemlja svaku kapljicu. Ne promakne joj ništa šta je za gore. „Svako može da priča šta hoće“, nisam siguran da sam joj bio ovim ubedljiv, ali prestade da zapitkuje. To mi je odgovaralo. U drugim slučajevima ume da bude dosadna, trpa se, a usta otvori čim krene iz kancelarije i razvlači ih što više može da ne bi nešto neispričano torokušama ostalo. Kristini, ponajpre. Da se nazoblju tračem, jer, i one nju redovito nukaju. Nema ga, opet će se Milijan predomisliti. Pomišljam da pozovem Žareta sa šaltera: da li mu je dolazio takav i takav, odlučim se. S druge strane, malo krči, a onda se veza prekine. Ja opet:„Izvolite!“, službeno i brkato kao i uvek Žarko, bez ijedne sede, šezdesetoj maše.„Kako si, sportisto, to ja njemu, a onda: „Je li ti dolazio neki prevoznik?“„Bio i otišao“, ovo Žarko izgovara, a on ulazi. Isturio potvrdu ispred. „Jesi li?“„Jesam! Evo ti.“„Daj da kopiram!“ Pruža mi. Ne govori mi: koji će mi? (Mi, mi, mi - ala sam zaređao sa mi.) Uzimam. Osetim da u ruci držim vrednosni papir nekog jemca slučajno nađenog na kome piše: naplativost na donosioca. Vrednost ne pominjem. Velika je. Za mene velika iako na njemu ne piše to. U naslovu: Potvrda o prijemu podneska, a nadalje: POTVRĐUJE SE da je Kovačević Milijan iz Sremskih Karlovaca, Preradovićeva 10, dana 23.03.2009. godini ovom organu podneo podnesak-zahtev za ODJAVU RADA koji je evidentiran pod brojem 855-57/2009-1/007 itd, itd, a na kraju mesto za pečat, pečat i potpis. U potpisu Kljaković Žarko, moj Žare spasitelj - ime i prezime koje garantuje da će sve biti najbrže odrađeno. Tako valja, rekao bi Branko, taj je isto moj drugar iz druge priče - rekao bi da je sad na mom mestu.Vraćam mu original. Milijan se čudi. Ne izgovara: koji će mi ...? „To je tvoje“, ubedim ga. Pogledom. Bi dovoljno pogledom.„'Oćeš na piće?“Nasmejem. Smeh mi pomogne da ga se rešim, da se okane. Bi mu dovoljno da ode. Nije se mislio rukovati. Ja mu pružim, nađe se u njegovoj. Šta li je ta sve radila, ode pitanje da ga isprati kroz hodnik. Zađe za ćošak. (Da li ste se ikad zapitali: ko izmisli prvi ćošak? Teško pitanje, priznajete. Težak je i odgovor, ali dostupan. Prvi ćošak izmisli sam đavo. Na ćošku se sve ale sastaju. Ćošak je zgodan da na njemu kroje i snuju.) Umišljanje je život, pljunem ispred sebe, da prekinem ćoškarenje. Na sebe sam pljucnuo, zagrabio šlajm, onaj sazreli, kajmak nagnojeni i drknuo pravo u lice. Ogledalo se zamračilo. Magla je, ja to dugo silaznim sonantima i konsonantima, učeni bi rekli, ja sa njima pomirljivo objavljujem: Nema druge! Nazad, e ovde, a ne malopre treba uzvičnik. Premestite ga sami. Nećete? A dobro rezonujete, i što bi ga premeštali: uzvičnik gde god da ga posadimo uspravno stoji.4.„Nidžo, imaš stranku. Onaj prevoznik“, zašla da me traži Vesela po kacelarijama. Našla me kod Branke.„Ima i on mene“, velim joj, ona već izlazi. Branka se smeje. Nastavim da gledam u raspored, tražio sam iznos penzionog za pokojnog Predraga Tanaskovića za 1992. godinu. Osnovica se otimala, nikako da je nađem, a njegovog kompanjona, treba da su isti, Kneževića nađem iz cuga. Pomalo sam se srdio na samozvanog dr Dragića, isti Anštajn, koji je u ime Predragove udovice podneo zahtev. Ostavio sam dalje traganje. Kad u kancelariji zaseo on, i već žvaku rastežu - Milijan. Vesela s njim ćaska.„Zdravo, Nidžo“, opa, već me upamtio; pre će biti da me Vesela oslovila i on utuvio. Ostaje mi utanjeno: „Zdravo.“ Savio je papir, daje mi ga. Prepoznajem, poziv, poglednem, i to drugi poziv, gore je rimsko dva. Već je stigao, već se on odazavao.„Otići ću do Nadežde“, bilo je poslednje što sam čuo od njega. Time je završavao razgovor sa Veselom. Uveliko su bili u njemu kad sam ušao.„Ti se, Milijane, ti se na ovaj poziv ne odazivaš, ni na onaj prvi nisi se odazvao, tako ću ti oduzeti PIB.“ Ćuti, ništa mu nije jasno. Ja začinjavam: „Takva je procedura.“ I još tome: „Ako dobiješ pre rešenje, donesi mi, može i po njemu da se povrati PIB.“ A, sve mislim što sam mu rekao da ću oduzeti mu PIB. Njima će preneti. Onom pištoljdžiji. Onom što je sa njim dolazio. Onom što mu je kaput. Onom što prianja za Milijana. Krpelj mu. Sisa ga. Ne znam da li sam pomenuo njih, njegove kompanjone, da su iz Bosne, da su bili do skoro zajedno u zatvoru, da su na ratištu odsecali glave kao da proređuju rasadu, konkurenciju u ćumur pakovali... Pomenuo sam?„Rekao sam ja njima da odjavljujem. Nisu se bunili. Neće me napasti. Oduzeli su mi pištolj. Bio sam u zatvoru petnaestak godina, sa prekidima“, sad je gotovo kad izgovori zatvor nabubrele viršle ispod nosa otvaraju se i zatvaraju, udaraju kao dva zategnuta pendreka. A zatvor, ne može da ne pomene, u svakom razgovoru sa njim, ako se to takvo mučno naklapanje, činovnika i bivšeg utamničenog može nazvati. Zatvor je zubača među njegovim rečima: „Odsekli su mi struju. Šta ću kući, nikoga nemam, oni precvikali, pukne čoveku. Čuo si za onog sudiju?“„Čuo sam da su ubili sudiju u Valjevu“, ali za tebe nisam čuo, pomislim. „Idi nek ti priključe struju?“„Išao sam, priključili su.“„Dobro, Milijane. Tako.“Ustaje: „Idem Nadeždi.“„Samo, idite!“ - iz Vesele papagaj iskoči.„Ako uspem, napiću se.“„Nemojte se napiti.“„Nisam ovih dana, samo sokove. Moram.“„Ne, nipošto.“„Napijem se za rođendan. Svaki put“, govori k meni, maglovite oči upire preko Vesele. „Idem.“Ode Milijan. Izađe sa pajtaški: „Zdravo, Nidžo.“ Veseli se pravim nevešt, kao da je ovo sasvim idealna situacija, ničim natrunjena. Trunje naknadno ne treba sklanjati. Poglednem je: dobro je, neće tražiti da pecam trunje. Nastavimo svako svojim radnim putićem, potisnemo posetu do koje nam nije bilo. Bar meni. Ali, evo ga ubrzo. Proviri glava, pokucale ruke i deo trupa: „Mala je. Kad je ustala, vidim, premalečka. Nije za mene Nadežda.“Vesela se smeje. Smeh ga isprati: „Došao nam da nam javi. Čudan tip! Već me pitao da li sam udata. Tako on svakoj?“„Sigurno“, prćim usta, gužvam. „Sigurno, svakoj.“ Poverovala me je. „Nemoj sa njim. Ja sam mislio da se znate, ili da znaš o kojim ženama priča.““Ma, ne. Bio je u sudu i u pisarnici mu se dopala Nadežda.“„Onoj što joj muž od prese nastrada. Zavitlačila se presa u krug, nešto se otkine i njega strefi.“„Njoj, njoj!“5.„Janjo dušo, da nije stiglo neko rešenje od Agencije?“ – Žare je bio odsutan. „Kako se zove?“„Milijan Kovačević, autoprevoznik.“„Mislim da jeste.“ (ćuti, znak da premotava po kompjuteru, traži) „Jeste. Skenirala sam ja i predala Nevenki. Kad će ona poslati, vidi sa njom...“„Bitno je, Janjo, da si predala“, zahvalim se ja. Pošta stiže dva puta u toku dana od Nevenke. Šefica Smilja mi pruža dva rešenja. Jedno je Sreten Bobić, da se ne preziva Bobić trebalo bi mu udenuti kod matičara Dobrić, jer on to zaslužuje, osmehom, pažnjom, lepom domaćinskom rečju. Drugo je je štraftasti Milijan Kovačević. Piše: Podnosilac regitracione prijave, dana 23.03.2009, podneo je Agenciji za privredne registre registracionu prijavu brisanja preduzetnika BP 875624/2009, upisanog u Registar privrednih subjekata. Rešavajući po zahtevu podnosioca registracione prijave, na osnovu odredbe člana 71. stav 1. Zakona o registraciji privrednih subjekata, Registrator je odlučio ka u dispozitivu – briše se preduzetnik Kovačević Milijan, autoprevoznička ranja.To! To! (mada svako zaslužuje da bude u posebnom redu). Uzmem kopiram, kopiram pozive, kopiram dostavnice, kopiram izjavu, dosta sa kopiranjem.„Trebalo je u dva primerka.“„Mogu da prođem“, kezim se, „velikom Kraš čokoladom od pola metra u visinu.“„A šta ću s tobom? Može“, izgovara Ksena.„Molim te, pošalji danas.“„Danas ide.“Ode Milijan za Beograd, da mu oduzmu PIB. Ja sam svoje oduvao. Na redu je mafija. 6.Ušao sam na stazu. Prošao najbliži kesten. Prolaze noge. Prolaze ruke. Prolaze zembilji. U pokretu karirane košulje. U pokretu zategnute guzice. U pokretu poštapalo. Jedno poštapalo. Svaki pokret seče, razbija, kasapi vazduh. Svaki pokret. Svačiji. Ništa se ne čuje. Tišina. Sve u tišini, taman da dodam mislima. Prasnu smeh! pocepa usta jedne tinejdžerke. Pocepa i onoj do nje. Makete od nogu, ruku, zembilja, kockastih košulja i onog poštapala popadoše bez buke po zemlji. Niko me ne primećuje od njih. Vratim pogled. Bio sam već izvan parka, mimoišao hladovinu. I ovaj put mi se učini da poslednji kestenovi granama mlataraju za mnom. Mene u proleće umesto gripa, šapa i slinakve ili neke druge bivoljske bolesti, sustigne paranoja, prvi njeni znaci. Odmahnem joj u stranu; odgudim rukom paranoji, nejasno; spazim: na rampi stoje. Formirala se kolona. Najbliži meni, a ipak daljio je nekih tridesetak metara – limun. Jedan limun, tek da upijem u zenice boju, onu žutu, jasnu, i Suncu se dopada. Dva limuna, pet, pedeset, pedeset pet hiljada, sto miliona limuna, nastavio bih da ih brojim, drumsku krstaricu da opišem; tek okom sam joj guzu zakačio. Ona je taj limun koji mi se ukazao:„Niii dždždždždždždžooooooo!!!!!“(baš tako! odvojeno, prepolovljeno, rastavljeno i rastrgano). Zipnem glavu, nije sirena, ne vabi me sirena. Milijan Kovačević?!?!???! Pored linuste kamiončine stoji - Milijan Kovačević; đak prvak ga nacrtao. Podignem ruku u vis i držim, svi drugi gledaju na ćošku fudbalskog igrališta; čekaju da ih neko stopom poveze. Kratko sam je držao u visinama, ukočenu ručkelu vratio, do kolena spuzao. „List si, ti, Milijane, koji svakoj vodi pristaje, ni jedna ga ne povuče za sobom, ni jedna ga ne potopi.“ Naravno da mu to nisam uputio. Ni to, ni nešto drugo.U meni proradi penzioner – noge su me nosile, talambasale telesinom, strašilom – penzioner koji je seo onomad na klupu, a odozgo po njemu gugutke i divlji golubovi pljuckali. Dopljuckali. Našli su ga prekrivenog izmetom. Nije ga mogao sa sebe skinuti, ruke su ga izdale, leva ranije, a ova desna tog dana. Pod šalitrom se ugušio. Ostali su mehuri, zatečeni u svom nastajanju. Na pola prekinuti. Pošklobučeni!Na svakom sledećem ćošku zagledao sam sandale. Bio sam van sveta. Tog dana svi su nosili cipele po navici, a ja moje šlapice, one monaške. Njima su bile najviše slične. Ja sam se saginjao da ih zakopčam. Tobože, zakopčam. Malo, malo pa se sagnem. Najviše pola ulice pa čučke. Čučnem. Na nekom ćošku bi, da me ne vide, odkopčao i ponovo zakopčao zgodniju sandalu za to. Samo, samo da vidim ispod sebe da li me Milijan prati. Pomozi mi, bože!(Pomozi, bože! Pomozi svima nama! Pomozi najviše ujaku Gojku, njemu je pomoć najpotrebnija! Kažu da su polipi! Uzvičnik. To koplje na dole zabodeneo. Ravno u tačku. A šta je tačka nego pomen zemlje. A čija je zemlja, nego božija. Klimate, drmusate glavom na svaku ovu moju rečenicu gore dole, ne lomi se. Glava se ne lomi, samo se pregiba, navikla. Navikla. Okani se ćorava posla: pred Boga ne dolazi imperativom, rečenicom koja ima i trunku zapovednosti. Pred Boga se dokorljaj molbenom rečenicom. Tako da ono, gore već sad zapisano, treba da zvuči skrušeno, namamljeno i na uho ustremljeno.) Nisam se više okretao. Bio sam daleko.
Autor: Nikica Banić
Autor: Nikica Banić
