Narod se nervozno gurao probijajući se kroz horde trgovaca koji su im pod nos trpali sve od semenki crvenih bundeva sa juga, do skupocenih kočija oblivenih zlatom spravljenih na dalekom istoku...
Bio je to prvi dan u nedelji, dan u kome se grad posle lenjaka - dva dana u nedelji tokom kojih se ne radi - naglo budio. Svi su negde žurili. Svi su trebali da odrade ono, da urade ovo. Bio je to takođe i pijačni dan. Ali, kako to uvek biva, pijaca se uveliko prelila van svojih kapija, pa su trgovci postavili svoje tezge na svakom mogućem slobodnom mestu. Tako da je Glavna ulica predgrađa StenoGrada bila zakrčena sa obe strane.
Jadni, užurbani pešaci nisu mogli ništa drugo do da se polako, poput sline, ljigave niz ulicu nadajući se da će, u razumnom roku, stići tamo gde su i krenuli. Naravno, par nestrpljivih je pokušalo da sa pešačkih staza izbije na KonjoPut, ali te budale su najčešće završavali u komadima ili, u srećnijim, ali ređim slučajevi-ma, kao palačinke.
Ipak, strplivo čekanje i stidljivo gurkanje nije bilo baš obavezno.
Dve prilike, svaka od po dva metra, rezgolićene do pasa i sa preraslim maljem i sekirom u debelim rukama su se polako, ali sigurno, probijali kroz gomilu. Prilike su gurale, bacale i udarale svakog nesretnika koji im se našao na putu. Jedan proćelavi jadničak ne viši od metar sedamdeset, zamucao je o pristojnosti i kulturi... Završio je sa mozgom prosutim po kaldrmi. Drugi, jak i sav namrgođen, ali i dobrano pijan deran, je isukao svoj dvoručni mač i izazvao jednog od rmp-alija, i to onog sa sekirom... Junoša je za ne duže od trideset sekundi ostao bez nogu od kolena pa naniže, pola ruke i desnog uveta...
Posle još pet-deset minuta jedva potrebnog i smislenog, ali svakako zabavnog, nasilja siledžije su zastale na ivici KonjoPuta zagledani na drugu stranu. Siledžija sa sekirom u rukama grubim glasom reče:
“Hrmmm... I stigosmo do samog kraja našeg epskog, junačkog, hrabrog i svakog drugog putovanja!”
“Jašta, Tork!” još grubljim i gromoglasnijim glasom odgovori drugi, onaj sa ma-ljem u rukama. “Još samo da pređemo ovaj puteljak!”
Taj 'puteljak' bio je KonjoPut, put koji je povezivao StenoGrad i Kuun, bio je širok deset metara, napravljen od najkvalitetnije kamena sa Lednih planina. Bila je to žila kucavica Zapada... Njom su jurile najskuplje i najbrže magikočije. Na nekoliko mesta u gradu iznad puta sagrađeni su mostovi za pešake. Pokušaj prelaza ulice van njhih je bila čista ludost...
“Ma ništa lakše, Borg!” Tork i pre nego što dovrši ovu prostu rečenicu uhvati dva prolaznika i baci ih na put kojim su gotovo bez praha jurile magikočije. Nje-gov brat Borg, shvativši bratovljevu misao, uradi isto, samo umesto dva on baci četiri prolaznika... I posle jedno dvadeset-dvadesetpet prolaznika KonjoPut je bio potpuno zakrčen i bezbedan za prelaz.
Braća Borg i Tork pređoše na drugu stranu i stadoše ispred vrata na kojim je velikim i kitnjestim, ali i izbledelim, slovima pisalo:
'KRČMA KOD RASPAMEĆENOG PACOVA'
Tada Tork svečano započe: “I stigosmo na sam kraj na...”
“Ne, ne, ne! Ne još, brate!” Prekide ga Borg i uđe u krčmu.
Za razliku od skromne i delimično oronule spoljašnosti, unutrašnjost 'Raspam-ećenog Pacova' beše izrazito skromna i potpuno oronula. Zidovi su bili goli, bez fasade, ako u fasadu ne računamo memlu, pa je goli kamen pružano neobičan i neočekivan 'junački' ambijent kafančini. Pod je bio takođe od kamena, izlizanog i uglačanog vremenom. Prostorija nije bila mala, ali su pregusto nabijeni stolovi, njih više od dvadeset, kafanu činile jednostavno premalom, pretesnom i preuzanom. Vazduh je bio ustajao, težak. I sami stolovi i stolice nisu odskakali od opšteg 'jad i beda' izgleda – jednostavne kockaste od ko zna kakvog drveta sklepane starudije... A za stolovima svakojake protuve: lopovi, panduri, vojnici, ubice, ugledan svet (ugledan, kako da ne), kmetovi, strgovci, pirati zalutali ovako duboko u kopno...
Za Torka i Borga najveći problem vezan za stolove bio je taj što su svi do jednog bili zauzeti. Borg isukavši svoj prerasli, prelepi i predragi dvoručni malj krene ka stolu gde su, posle očigldeno uspešnog pijačnog jutra, obedovala dva trgovca. Tork, sa već odavno spremnom, oštrom, širom severa, aGromovnika mu i nadalje, poznatnom ratnom sekiricom od par desetina kila u desnoj ruci, levom, slobodnom, rukom uhvati brata za rame i prstom mu pokaza na sto u samom centru prostorije za kojim se opijalo i prežderavalo šest vojnika StenoGradske Garde pod punom ratnom opremom. Borg slegnu ramenima, čvršće stegnu malj i krene ka stolu, Tork ga je, sa širokim osmehom na licu sledio.
Nekoliko trenutaka potom Tork tek lagano zabode sekiru u sto, vojnici se prepadoše i nepspretno latiše oružja, jedan već potpuno pijan skljoko se na pod i pre nego što je ustao sa stolice na kojoj je verovatno proveo čitavo jutro, ako ne i prethodno veče i noć. Borg maljem smrska lobanju jednog, laktom zabode drugog a čizmom sa metalnim kramponima smrska grudni koš onog skljokanog. Tork se za to vreme muči sa sekirom koja se ipak zarila malo dublje u sto, krajnje iznerviran, udari pesnicama o sto koji se istog trena pretvorio u finu piljevinu. Tako oslobođenu sekiru je umazao presecajući vratove jednom, pa još jednom, vojniku... Poslednji, šesti, nekako se dograbio vrata i prostom uprtim u braću siledžije na brzinu, pre nego što je šmugno, rekao je: “Vratiću se ja, o da!!! Platićete!!!”
Tork brisući svoju sekiricu veselo odgovori: “O svakako, svakako, vrati se mi ćemo te čekati... nigde mi bar jedno nedelju dana nećemo mrdati! Je l' tako braco?”
“Hohohohooo! Naravno... Nego” gledajući u ono što je ostalo od stola Borg reče: “Izgleda da smo i dalje bez stola”
Braća bacivši pogled po prostoriji ugledaše unezverena lica. Kada su pogledom fiksirali tri krupna pirata ovi se brže bolje pokupiše i odjuriše iz krčme. “A! Evo i stola!” reče Tork.
Kada su se ugodno smestili Borg naruči dve krigle najskupljeg piva, a Tork sti-dljivo upita brata: “Je l' sada?”
“O, da, svakako”
“I tako preko brda i dolina, reka i jezera, velikih, junačkih borba, malih i čestih tuča i kavgi, naš veliki epski i junački i svaki drugi zadatak beše ispunjen!”
“O, daaa!” uskliknu Borg i ispi kriglu najfinijeg piva Zapada. “A ono najlepše tek treba da počne! Krčmaru, još jednu turu!”
Autor: Marko Bojkovski
