Otac mi svakodnevno govori da sam beskoristan. Počeo je da zarađuje sa svojih šesnaest. Dvadeset godina je radio u Elektronskoj industriji; stalno me tripuje pričama iz tog doba dok ga ja puknutim očima gledam kako sere. Sad rinta na građevini po dvanaest sati dnevno. Uveče dolazi skljokan od umora i nadrkan do bola. Meni govori da sam beskoristan i gori od truta; a televizoru, kad god se pojavi na ekranu neki džanker iz vlade, govori da su prodali i sjebali sve i jebala ih privatizacija kad su narod izbacili na ulice. Gledajući njega shvatio sam da ne želim da radim ama baš ništa u životu, ne želim da me izbace; želim samo da rolam.
Keva mi je domaćica. Osnovna briga joj je: šta ćemo danas za klopu i šta da strpa ćaletu da ponese na šljaku. Brine i o raspuklom cveću na terasi, o prašini u stanu i prljavom vešu.
Naš stan! A naš stan? Da, identičan raspored kao ’76. kada sam se ja rodio i kada su se moji ovde uselili pravo iz porodilišta. Tada se imalo para, kažu, da su hteli mogli su da menjaju tapete svake nedelje. A onda, baš kada je meni trebalo sve više, para je bilo sve manje. Naš nemi stan nadolazeću krizu je ćutke pretrpeo ne kukajući za kozmetikom iz časopisa: kuća stil. Poslednja bitna preraspodela enterijera desila se krajem osamdesetih kada je ćale pazario TV u boji. Nakon toga bog nas je prokleo i osudio na devedesete i ovu zemlju za koju me oduvek boleo kurac, ali sam je nekako voleo.
„Rekao bih vam jednu ljubavnu pesmu, pesmu koju sam govorio
među statuama aveti,
u spomen Filemona i Baukide,
koju sam govorio dok sam ljubio
neku nju i njenu sobu tesnu.
Rekao bih vam jednu ljubavnu pesmu,
ali srce ogorčeno u tegli formalina pluta odbačeno,
a moja duša od tad sluša
tihi vapaj zemlje jalove u kojoj živiš pa skapaj,
među avetima i skeletima.“
17. februar 2008. Skupština Kosova jednoglasno proglasila nezavisnost.
Hašim Tači izgovara: Kosovo je nezavisna država svih naroda sa jednakim pravima.
Moj ćale je odlepio. Psuje i proklinje Šiptare. Majka ćuti i pere sudove odevena u iznošenu braon suknju, žutu naflekanu bluzu i crveni izmoljani pleteni prsluk. BBC, CNN, govorio je, jebem i njima majku, svi su bre protiv nas. Majka je trljala zapeklu masnoću i tiho dozivala boga. Šta li će sa nama da bude sada? Neće valjda još jedan rat?
„Jebem vam majku Šiptarsku!“, psuje ćale, „Ma samo da nam dozvole počistili bi vas za jedan dan!“
Ja sve to čujem kroz odškrinuta vrata moje sobe i rolam albanku od Zoće dilera, jebem mu mater jedva sam ga navatao stalno menja brojeve zbog murkana.
„Rekao bih vam jednu ljubavnu..., ali su uspeli da mi zavrnu česmu,
da mi ubiju pesmu
svi ti veliki generali, upravnici logora potonulih brodova,
globalistički vizionari...zlatoperi lešinari svi ti svetski drotovi,
western zlotvori, pravedne sudije zbog kog i leš poželi da se ubije.
Veliki mirotvorci i demoni u povorci,
i svi ti politički moljci i kepeci i gepeci puni krofni za hibridne pacove.“
21. februar 2008. Miting: Kosovo je Srbija. Osećam miris marihuane koji je nekud iz mase ložio moje nozdrve. Imao sam i ja jednu spravu u džepu. Oko mene svuda samo jakne i ljudi. Vadim iz šteka u namenski izbušenom delu kod lastiža na pantalonama sa gomilom džepova paralisanu spravu koju sam dobio od Daneta za probu. Oćeš, pitam dvadesettrogodišnjaka koji je sedeo do mene u busu i pokušavao da mi podigne moral pričama o Kosovskom Boju, a jedino što je dizao bio je pritisak.
„Oću“, rekao je, “gde ćemo?“
„Pa ovde!“, i zapalih da se iskuliram.
„Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova?“, premijerov govor sa bine padao je na demostrante. Mene je nervirao upaljač koji nije bio u stanju da pripali buksnu.
„Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?“, zatražio sam šibicu od gospođe sa crvenom majcom: Kosovo je Srbija. Pripalio sam buksnu. Sve je izgledalo drugačije.
Ispred mene ljudi. Nikad nisam video ovoliko njih na jednom mestu još od onomad kada smo cepali diktaturu. Došli su iz raznih krajeva, a krajeva je mnogo.
Ja....meni ponestaje pljuvačke. Žedan sam. Pitao bih premijera za čašu vode, ali je daleko; uvek su te protuve nekako daleko.
Klinac iz busa se žešće napalio. Urla patriotske pokliče lupajući se po grudima. Verujem da bi ćale bio ponosan na mene kada bi samo znao gde sam. Ispričaću mu sutra.
Leluja se masa u mojim očima. Bulevarom kralja Aleksandra lavina će krenuti na moleban ispred Hrama. Ja ne mogu još uvek da se maknem s mesta. Klinac me vuče za džep. Mi idemo ka ambasadama?, pita. Nemam dovoljno pljuvačke da bih išao ka ambasadama, kažem. On me povlači za sobom nekud kroz masu koja šlajfuje u mestu, a možda to radi već vekovima.
„Rekao bih vam jednu pesmu:
O, ti prosta ljubavna pesmo...vidiš li da bez tebe ne znamo gde smo!?
Na psiho testu ja sam frustrirana osoba, a to je zbog elegantnih spodoba,
zbog ratova i robova,
zbog laganja i lažnih nadanja,
zbog stradanja,
zbog makljanja i bakljanja,
zbog otimanja i nadimanja,
zbog otimačine i jebačine,
zbog sterilnih trudnica,
zbog fensi ludnica, zbog granata, zbog zatvorenih vrata, zbog ordenja i bodenja, zbog kurvanja i
surlanja, zbog neukih zidara i loših travara, zbog uranijuma i zavežisilujubijuma....
zbog mene...
zbog nas!“
Kada si u masi, ti si zapravo u rulji. Kada si u rulji ti ne postojiš. Kada si u masi napušen, rulja ne postoji.
Imali smo cilj dok smo žurno suvih usta gazili; barem su nam rekli da ga imamo. Ja nisam znao šta nam je bio cilj, ali pokliči osiljene mase u meni su budili taj divni osečaj: ja sam čovek sa ciljem, ja imam misiju...i nebitno je to što nisam imao predstavu o tome, klinac iz busa pokazao mi je sredstvo: kamenčuga, a možda to beše parče asfalta.
„Brate sutra idemo dole.“
„Aha.“, kažem.
„E!“, dozivam tipa iz autobusa, “Kako se ono beše zoveš?“
„Marko.“, odgovora Marko.
„E, Marko daj malo tog piva. Suva su mi usta.“, usta su mi se uvek sušila i pljuvačka je dobijala osobine lepka kada sam napušen. To mi je smetalo kada nisam bio preokupiran nekim tripom da to primetim.
„Izvuci iz ranca imam još tri limenke.“
Marko je nosio crveni ranac sa bedžom zastave Velike Britanije. Zar nisu oni na suprotnoj strani?, u trenutku sam pomislio, a onda sam izvukao limenku i zaboravio na nedoumicu.
„Srbija!“, Marko je vikao.
18:45 u Knez Mihajlovoj razbucana prodavnica beko.
19:13 gori parče jebene Amerike. Iz hamer oklopnjača mlitavim pendrecima interveniše preplašena murija. Nisam osećao krivicu. Krivicu smo delili među sobom. I svaka kamenčuga bila je teška ko mrvica hleba na kantaru savesti.
Nisam osećao, a sve je smrdelo na zapaljenu američku zastavu. Bes mi je pojeo sve iznutrice, onako sirove; a onda sam začuo vest o roštilju: zapalili smo ambasadu. U tom trenutku ja sam tražio drugu patiku u nekom polupanom butiku. Sve je bilo ispreturano.
„Brate murija je samo mogla da gleda, jebali smo kevu!“, dovikivao nam je neko kroz nepostojeći izlog.
Gore kontejneri oko Hrvatske ambasade. U ulicama kojima smo ponosno marširali ostale su počupane kante za smeće. Nisam osećao krivicu, samo bes.
Beli prstenovan golub nadletao je Beograd te večeri. Video sam ga kako je mahao zakržljalim krilima. Protrljao sam oči ne bih li ga bolje video, a zatim ga zapucao kamenicama. Nisam osećao krivicu. Nisam osećao ništa.
Pokušao sam da pogodim McDonalds. Nije se mrdao. Sav sjaj burgera, coca-cole i milkšejka nestao je u prasku staklenog izloga. Nije se mrdao, ali ga nije ubila moja kamenica. Svakim pokušajem da pogodim banku, butik, svetleću reklamu ja sam postajao sve besniji i besniji. I nije to bilo zbog velike nepravde, niti zbog mirisa Jenkija i parčeta stakla koje sam kamenicom trebao što žešće da polupam, već samo zbog toga što sam teško nalazio kamenice.
Moj otac bi bio ponosan. Ispričaću mu sutra šta sam radio.
Nisam pogodio nijedanput. U svoj toj makljaži ja sam besneo jer nisam mogao da pronađem savršen kamen za moj savršen hitac.
„Ja nisam smeo ljubavnu pesmu da recitujem na sav glas,
a neki novi sveci su mi rekli:
Slušaj, za čoveka je bitno da shvati na kom se kurcu klati!“
„Alo bre...tip!“, saleteo me je sa leđa srdačni zagrljaj. Bio je to Danilo, drug iz srednje kog nisam video od mature.
„Posle toliko godina da se ovako sretnemo!“, rekao je, ja sam se osmehnuo i klimnuo glavom.
„Kako si? Kako su tvoji?“
Nekada smo pored Nišave zalivali i mazili zajedničku biljku. Ložili smo se na Jamajku i reggae. Često je dolazio kod mene na gajbu. Keva je rado spremala klopu jer je žalila Danila zbog sindroma: razvedeni roditelji. Keva mu je bila slikarka i živela je u Beču. Ćale mu se propio i povukao nekud na selo. Živeo je sa babom.
„Nemam pojma, valjda su dobro. Ti? Kako ti je keva?“, pitao sam.
„Dobro. Ima galeriju u Vienni. Ja radim kod njenog dečka u restoranu zadnje dve godine. Oženio sam se prošlog leta jednom Švabicom. Dobro je brate...evo, nisam mogao, a da ne dođem da branim Kosovo.“
Ja sam se opet samo osmehnuo. Možda me je i štipnulo to što se Danilo nije javljao od mature kada je naprasno otišao u Beč na mesec dana, a ostao godinama. Možda mi je bilo drago što se setio proključalog raja koji je napustio pre ne znam koliko...
„Srbija...“, izgovorio sam to ko da čitam naziv sirupa za kašalj.
Zgrabio sam kamenicu i pokušao da ignorišem Danila praveći se zaokupljen ulogom bučnog demostranta. Danilo je neprimetno nestao u pometnji zajedno sa kokardom koju je nosio na lancu oko vrata.
Moj deda je bio partizan. Rokao je Ustaše i Švabe i žustro reagovao na reč: fašizam, dok bi na reči: komunizam, napredak, proleter, ofanziva, Tito... svršavao od zadovoljstva. Ubijen je ’42. od ruke prvog komšije koji je bio Četnik; jebi ga, to nam je oduvek bilo prirodno da se rokamo među sobom. Moj ćale je tada imao tri godine, slinav nos i ogrebotinu na laktu. Zbog nečasne smrti svoga oca celog života je robovao mržnji i predrasudama. Ja sam robovao nekim drugim stvarima i nikada nisam imao pravi razlog zašto nešto činim; možda se zato nisam baš najbolje kontao sa ćaletom, a to mi je ponekada smetalo.
„I stegla me groznica zbog olovnih tvornica,
zbog invalida i političkih bolida,
zbog lokalnih huligana i gladnih vrana,
zbog šuškanja novca,
zbog ljigavog rovca,
zbog lažne demokratije i apatije,
zbog dripaca i Šipaca,
zbog vukova i mukova...
zbog vas...
zbog nas...“
Jedan srednjoškolac mi je dao limenku piva. Nisam mu zapamtio lice. Ubrzo je nestao uz pokliče nekud u rulji. Ja sam se sve više gasio. Tonuo sam u stond tapšan po leđima patriotizmom. Korak mi je bio sve nespretniji. Sve sporije sam koračao ka pobedi; možda zato što sam počeo da sumnjam da ona uopšte postoji.
20:07 u ulici Kralja Milana pokušao sam da otvorim oči; oči su mi gorele. Magla me je užarenom opomenom ujedala za dušnik. Bio sam zbunjen, pa sam zaplakao. Prsti su mi trnuli. Bio sam zbunjen. Da li je to zbog canabisa ili ortoklorbenzenmalon-dinitrila; da li je to zbog magle finog belog kristalnog praha koji je demokratski stavljao veto na našu anarhiju ili sam ja naprosto lunjajući ulicama Bg-a izgubio ambiciju da ustrelim belog prstenovanog goluba.
20:09 murija nas potiskuje i razbija ekstratom iz ljute paprike. Za mene bio je to kraj demonstracija. Poželeo sam da se odgegam kući i prospem na krevet, otspavam i sve zaboravim. Bio sam zbunjen pa sam plakao. Jebe mi se i za ponosnog ćaleta i za opravdanu nepravdu. Pokušavao sam da se probijem kroz haotično urlikanje rulje. Pokušavao sam da se dokopam azila u zapišanom polumraku bez magle. Pokušavao sam da mislim na nešto lepo, da ne bih plakao. Kez sam razvukao od pomisli da sledeće nedelje Zoća odlazi za Amsterdam; uh, a kad se vrati...e onda je moj izdajnički korak naleteo na pregaženog starca u kišnom mantilu koji je drhtao na sredini ulice. Rulja se nije baš trudila da ga zaobiđe. Reumatičnim prstima držao je parče hartije i mumlao. Izgledao je jezivo, zapetljan u sopstvenu nemoć; prepariran drhtavicom i hipnotisan mumlanjem mokrio je u levu nogavicu. Pomislio sam da bih ga trebalo podići. Gledao sam oko sebe da li je još nekom stalo; oko mene koraci su plesali marš. Ja ga nisam mogao dodirnuti. Kada sam mu se primakao on mi je pružio to parče hartije sa kog sam pročitao:
„Dok pederi traže prava za ruke se vode,
a ja im se klanjam jer bar ljubav vode,
a zbog vas heroji...zbog vas mi se sere,
jer se bojim da li će neka nova, nova pesma ratnih dodola da se sama razdere...“
Nepodnošljiv smrad fekalija oborio me je na kolena. Drhtavi koprofagičar zavukao je ruku u svoje pantalone, a ja sam pustio peglu. Pokušao sam da nestanem. Lelujao sam se pognute glave i bacao peglu dok su me ljudi na koje sam naleteo psovali. U svoj toj pometnji naleteo sam na Marka kome je krv jurila iz nosa.
„Bate ludnica!“
Ja sam plitko disao brišući usta od neobuzdive rige.
00:27 Markova tetka otvara vrata stana u prizemlju nekud na Novom Beogradu. Bila je udovica. Muža je izgubila ’99. na Kosovu. Krstila se kada nas je videla. Po svemu me je podsećala na moju kevu; najviše po kajgani sa suvim peršunom. Ujutru nam je skuvala kafu, napravila sendviče za put i platila taksi do autobuske stanice.
„Dve do Niša za vranjanca,“, Marko je rekao brineti za šalterom a zatim se okrenuo ka meni, „jeftinija je valjda karta.“
Ja nisam imao para.
22. februar 2008. Stigao sam kući oko trojke. Keva je prala zavese, a ćale je imao polemiku sa televizorom.
„Mirjana stigo ti je sin!“, viknuo je.
„Cele noći se smuca, umesto da je kao i svi otišo u Beograd da brani bre Srbiju! Trut jedan beskoristan.“
„Pa gde si, zabrinuli smo se?“, pitala me je, a ja sam sav poništen poželeo da prećutim odgovor, ali mi je nekako bilo drago što ih vidim, pa odgovaram:
„Kod Sime igrali smo soni. Žena mu nije bila kući. Video sam Danila.“
„Stvarno. Ju!, od kad ga nisam videla. Pa, hoće li da svrati. Pozovi ga. Baš bih volela da ga vidim.“
„Već je otišo.“, morao sam da je razočaram.
Simu nisam video od nove godine. Sony nisam igrao od 2006. Keva mi je sipala supu.
„Ćale!“, pravio se da ne čuje,“Možeš li još uvek da me zaposliš kod onog tvog preduzimača?“, jednostavno je izletelo iz mene.
U stanu je zavladala tišina. Nakon mog pitanja svi su od radosti zanemeli. Čulo se kako keva sunđerom struže po već dovoljno opranom tanjiru. Čulo se ćaletovo disanje. I nije se čulo lupkanje krilima belog prstenovanog goluba po prozoru kog je uvek bilo. Čulo se moje srkanje supe i moje misli koje su ponavljale: bitno je za čoveka da shvati na kom se...
U meni se nešto prelomilo.
„Ću ga pozovem u ponedeljak.“, izgovorio je Rade i promenio kanal. Nije više imao želje da posmatra polomljeni Beograd.
Mislim da sam ga u potpunosti razumeo.
Keva mi je domaćica. Osnovna briga joj je: šta ćemo danas za klopu i šta da strpa ćaletu da ponese na šljaku. Brine i o raspuklom cveću na terasi, o prašini u stanu i prljavom vešu.
Naš stan! A naš stan? Da, identičan raspored kao ’76. kada sam se ja rodio i kada su se moji ovde uselili pravo iz porodilišta. Tada se imalo para, kažu, da su hteli mogli su da menjaju tapete svake nedelje. A onda, baš kada je meni trebalo sve više, para je bilo sve manje. Naš nemi stan nadolazeću krizu je ćutke pretrpeo ne kukajući za kozmetikom iz časopisa: kuća stil. Poslednja bitna preraspodela enterijera desila se krajem osamdesetih kada je ćale pazario TV u boji. Nakon toga bog nas je prokleo i osudio na devedesete i ovu zemlju za koju me oduvek boleo kurac, ali sam je nekako voleo.
„Rekao bih vam jednu ljubavnu pesmu, pesmu koju sam govorio
među statuama aveti,
u spomen Filemona i Baukide,
koju sam govorio dok sam ljubio
neku nju i njenu sobu tesnu.
Rekao bih vam jednu ljubavnu pesmu,
ali srce ogorčeno u tegli formalina pluta odbačeno,
a moja duša od tad sluša
tihi vapaj zemlje jalove u kojoj živiš pa skapaj,
među avetima i skeletima.“
17. februar 2008. Skupština Kosova jednoglasno proglasila nezavisnost.
Hašim Tači izgovara: Kosovo je nezavisna država svih naroda sa jednakim pravima.
Moj ćale je odlepio. Psuje i proklinje Šiptare. Majka ćuti i pere sudove odevena u iznošenu braon suknju, žutu naflekanu bluzu i crveni izmoljani pleteni prsluk. BBC, CNN, govorio je, jebem i njima majku, svi su bre protiv nas. Majka je trljala zapeklu masnoću i tiho dozivala boga. Šta li će sa nama da bude sada? Neće valjda još jedan rat?
„Jebem vam majku Šiptarsku!“, psuje ćale, „Ma samo da nam dozvole počistili bi vas za jedan dan!“
Ja sve to čujem kroz odškrinuta vrata moje sobe i rolam albanku od Zoće dilera, jebem mu mater jedva sam ga navatao stalno menja brojeve zbog murkana.
„Rekao bih vam jednu ljubavnu..., ali su uspeli da mi zavrnu česmu,
da mi ubiju pesmu
svi ti veliki generali, upravnici logora potonulih brodova,
globalistički vizionari...zlatoperi lešinari svi ti svetski drotovi,
western zlotvori, pravedne sudije zbog kog i leš poželi da se ubije.
Veliki mirotvorci i demoni u povorci,
i svi ti politički moljci i kepeci i gepeci puni krofni za hibridne pacove.“
21. februar 2008. Miting: Kosovo je Srbija. Osećam miris marihuane koji je nekud iz mase ložio moje nozdrve. Imao sam i ja jednu spravu u džepu. Oko mene svuda samo jakne i ljudi. Vadim iz šteka u namenski izbušenom delu kod lastiža na pantalonama sa gomilom džepova paralisanu spravu koju sam dobio od Daneta za probu. Oćeš, pitam dvadesettrogodišnjaka koji je sedeo do mene u busu i pokušavao da mi podigne moral pričama o Kosovskom Boju, a jedino što je dizao bio je pritisak.
„Oću“, rekao je, “gde ćemo?“
„Pa ovde!“, i zapalih da se iskuliram.
„Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova?“, premijerov govor sa bine padao je na demostrante. Mene je nervirao upaljač koji nije bio u stanju da pripali buksnu.
„Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo?“, zatražio sam šibicu od gospođe sa crvenom majcom: Kosovo je Srbija. Pripalio sam buksnu. Sve je izgledalo drugačije.
Ispred mene ljudi. Nikad nisam video ovoliko njih na jednom mestu još od onomad kada smo cepali diktaturu. Došli su iz raznih krajeva, a krajeva je mnogo.
Ja....meni ponestaje pljuvačke. Žedan sam. Pitao bih premijera za čašu vode, ali je daleko; uvek su te protuve nekako daleko.
Klinac iz busa se žešće napalio. Urla patriotske pokliče lupajući se po grudima. Verujem da bi ćale bio ponosan na mene kada bi samo znao gde sam. Ispričaću mu sutra.
Leluja se masa u mojim očima. Bulevarom kralja Aleksandra lavina će krenuti na moleban ispred Hrama. Ja ne mogu još uvek da se maknem s mesta. Klinac me vuče za džep. Mi idemo ka ambasadama?, pita. Nemam dovoljno pljuvačke da bih išao ka ambasadama, kažem. On me povlači za sobom nekud kroz masu koja šlajfuje u mestu, a možda to radi već vekovima.
„Rekao bih vam jednu pesmu:
O, ti prosta ljubavna pesmo...vidiš li da bez tebe ne znamo gde smo!?
Na psiho testu ja sam frustrirana osoba, a to je zbog elegantnih spodoba,
zbog ratova i robova,
zbog laganja i lažnih nadanja,
zbog stradanja,
zbog makljanja i bakljanja,
zbog otimanja i nadimanja,
zbog otimačine i jebačine,
zbog sterilnih trudnica,
zbog fensi ludnica, zbog granata, zbog zatvorenih vrata, zbog ordenja i bodenja, zbog kurvanja i
surlanja, zbog neukih zidara i loših travara, zbog uranijuma i zavežisilujubijuma....
zbog mene...
zbog nas!“
Kada si u masi, ti si zapravo u rulji. Kada si u rulji ti ne postojiš. Kada si u masi napušen, rulja ne postoji.
Imali smo cilj dok smo žurno suvih usta gazili; barem su nam rekli da ga imamo. Ja nisam znao šta nam je bio cilj, ali pokliči osiljene mase u meni su budili taj divni osečaj: ja sam čovek sa ciljem, ja imam misiju...i nebitno je to što nisam imao predstavu o tome, klinac iz busa pokazao mi je sredstvo: kamenčuga, a možda to beše parče asfalta.
„Brate sutra idemo dole.“
„Aha.“, kažem.
„E!“, dozivam tipa iz autobusa, “Kako se ono beše zoveš?“
„Marko.“, odgovora Marko.
„E, Marko daj malo tog piva. Suva su mi usta.“, usta su mi se uvek sušila i pljuvačka je dobijala osobine lepka kada sam napušen. To mi je smetalo kada nisam bio preokupiran nekim tripom da to primetim.
„Izvuci iz ranca imam još tri limenke.“
Marko je nosio crveni ranac sa bedžom zastave Velike Britanije. Zar nisu oni na suprotnoj strani?, u trenutku sam pomislio, a onda sam izvukao limenku i zaboravio na nedoumicu.
„Srbija!“, Marko je vikao.
18:45 u Knez Mihajlovoj razbucana prodavnica beko.
19:13 gori parče jebene Amerike. Iz hamer oklopnjača mlitavim pendrecima interveniše preplašena murija. Nisam osećao krivicu. Krivicu smo delili među sobom. I svaka kamenčuga bila je teška ko mrvica hleba na kantaru savesti.
Nisam osećao, a sve je smrdelo na zapaljenu američku zastavu. Bes mi je pojeo sve iznutrice, onako sirove; a onda sam začuo vest o roštilju: zapalili smo ambasadu. U tom trenutku ja sam tražio drugu patiku u nekom polupanom butiku. Sve je bilo ispreturano.
„Brate murija je samo mogla da gleda, jebali smo kevu!“, dovikivao nam je neko kroz nepostojeći izlog.
Gore kontejneri oko Hrvatske ambasade. U ulicama kojima smo ponosno marširali ostale su počupane kante za smeće. Nisam osećao krivicu, samo bes.
Beli prstenovan golub nadletao je Beograd te večeri. Video sam ga kako je mahao zakržljalim krilima. Protrljao sam oči ne bih li ga bolje video, a zatim ga zapucao kamenicama. Nisam osećao krivicu. Nisam osećao ništa.
Pokušao sam da pogodim McDonalds. Nije se mrdao. Sav sjaj burgera, coca-cole i milkšejka nestao je u prasku staklenog izloga. Nije se mrdao, ali ga nije ubila moja kamenica. Svakim pokušajem da pogodim banku, butik, svetleću reklamu ja sam postajao sve besniji i besniji. I nije to bilo zbog velike nepravde, niti zbog mirisa Jenkija i parčeta stakla koje sam kamenicom trebao što žešće da polupam, već samo zbog toga što sam teško nalazio kamenice.
Moj otac bi bio ponosan. Ispričaću mu sutra šta sam radio.
Nisam pogodio nijedanput. U svoj toj makljaži ja sam besneo jer nisam mogao da pronađem savršen kamen za moj savršen hitac.
„Ja nisam smeo ljubavnu pesmu da recitujem na sav glas,
a neki novi sveci su mi rekli:
Slušaj, za čoveka je bitno da shvati na kom se kurcu klati!“
„Alo bre...tip!“, saleteo me je sa leđa srdačni zagrljaj. Bio je to Danilo, drug iz srednje kog nisam video od mature.
„Posle toliko godina da se ovako sretnemo!“, rekao je, ja sam se osmehnuo i klimnuo glavom.
„Kako si? Kako su tvoji?“
Nekada smo pored Nišave zalivali i mazili zajedničku biljku. Ložili smo se na Jamajku i reggae. Često je dolazio kod mene na gajbu. Keva je rado spremala klopu jer je žalila Danila zbog sindroma: razvedeni roditelji. Keva mu je bila slikarka i živela je u Beču. Ćale mu se propio i povukao nekud na selo. Živeo je sa babom.
„Nemam pojma, valjda su dobro. Ti? Kako ti je keva?“, pitao sam.
„Dobro. Ima galeriju u Vienni. Ja radim kod njenog dečka u restoranu zadnje dve godine. Oženio sam se prošlog leta jednom Švabicom. Dobro je brate...evo, nisam mogao, a da ne dođem da branim Kosovo.“
Ja sam se opet samo osmehnuo. Možda me je i štipnulo to što se Danilo nije javljao od mature kada je naprasno otišao u Beč na mesec dana, a ostao godinama. Možda mi je bilo drago što se setio proključalog raja koji je napustio pre ne znam koliko...
„Srbija...“, izgovorio sam to ko da čitam naziv sirupa za kašalj.
Zgrabio sam kamenicu i pokušao da ignorišem Danila praveći se zaokupljen ulogom bučnog demostranta. Danilo je neprimetno nestao u pometnji zajedno sa kokardom koju je nosio na lancu oko vrata.
Moj deda je bio partizan. Rokao je Ustaše i Švabe i žustro reagovao na reč: fašizam, dok bi na reči: komunizam, napredak, proleter, ofanziva, Tito... svršavao od zadovoljstva. Ubijen je ’42. od ruke prvog komšije koji je bio Četnik; jebi ga, to nam je oduvek bilo prirodno da se rokamo među sobom. Moj ćale je tada imao tri godine, slinav nos i ogrebotinu na laktu. Zbog nečasne smrti svoga oca celog života je robovao mržnji i predrasudama. Ja sam robovao nekim drugim stvarima i nikada nisam imao pravi razlog zašto nešto činim; možda se zato nisam baš najbolje kontao sa ćaletom, a to mi je ponekada smetalo.
„I stegla me groznica zbog olovnih tvornica,
zbog invalida i političkih bolida,
zbog lokalnih huligana i gladnih vrana,
zbog šuškanja novca,
zbog ljigavog rovca,
zbog lažne demokratije i apatije,
zbog dripaca i Šipaca,
zbog vukova i mukova...
zbog vas...
zbog nas...“
Jedan srednjoškolac mi je dao limenku piva. Nisam mu zapamtio lice. Ubrzo je nestao uz pokliče nekud u rulji. Ja sam se sve više gasio. Tonuo sam u stond tapšan po leđima patriotizmom. Korak mi je bio sve nespretniji. Sve sporije sam koračao ka pobedi; možda zato što sam počeo da sumnjam da ona uopšte postoji.
20:07 u ulici Kralja Milana pokušao sam da otvorim oči; oči su mi gorele. Magla me je užarenom opomenom ujedala za dušnik. Bio sam zbunjen, pa sam zaplakao. Prsti su mi trnuli. Bio sam zbunjen. Da li je to zbog canabisa ili ortoklorbenzenmalon-dinitrila; da li je to zbog magle finog belog kristalnog praha koji je demokratski stavljao veto na našu anarhiju ili sam ja naprosto lunjajući ulicama Bg-a izgubio ambiciju da ustrelim belog prstenovanog goluba.
20:09 murija nas potiskuje i razbija ekstratom iz ljute paprike. Za mene bio je to kraj demonstracija. Poželeo sam da se odgegam kući i prospem na krevet, otspavam i sve zaboravim. Bio sam zbunjen pa sam plakao. Jebe mi se i za ponosnog ćaleta i za opravdanu nepravdu. Pokušavao sam da se probijem kroz haotično urlikanje rulje. Pokušavao sam da se dokopam azila u zapišanom polumraku bez magle. Pokušavao sam da mislim na nešto lepo, da ne bih plakao. Kez sam razvukao od pomisli da sledeće nedelje Zoća odlazi za Amsterdam; uh, a kad se vrati...e onda je moj izdajnički korak naleteo na pregaženog starca u kišnom mantilu koji je drhtao na sredini ulice. Rulja se nije baš trudila da ga zaobiđe. Reumatičnim prstima držao je parče hartije i mumlao. Izgledao je jezivo, zapetljan u sopstvenu nemoć; prepariran drhtavicom i hipnotisan mumlanjem mokrio je u levu nogavicu. Pomislio sam da bih ga trebalo podići. Gledao sam oko sebe da li je još nekom stalo; oko mene koraci su plesali marš. Ja ga nisam mogao dodirnuti. Kada sam mu se primakao on mi je pružio to parče hartije sa kog sam pročitao:
„Dok pederi traže prava za ruke se vode,
a ja im se klanjam jer bar ljubav vode,
a zbog vas heroji...zbog vas mi se sere,
jer se bojim da li će neka nova, nova pesma ratnih dodola da se sama razdere...“
Nepodnošljiv smrad fekalija oborio me je na kolena. Drhtavi koprofagičar zavukao je ruku u svoje pantalone, a ja sam pustio peglu. Pokušao sam da nestanem. Lelujao sam se pognute glave i bacao peglu dok su me ljudi na koje sam naleteo psovali. U svoj toj pometnji naleteo sam na Marka kome je krv jurila iz nosa.
„Bate ludnica!“
Ja sam plitko disao brišući usta od neobuzdive rige.
00:27 Markova tetka otvara vrata stana u prizemlju nekud na Novom Beogradu. Bila je udovica. Muža je izgubila ’99. na Kosovu. Krstila se kada nas je videla. Po svemu me je podsećala na moju kevu; najviše po kajgani sa suvim peršunom. Ujutru nam je skuvala kafu, napravila sendviče za put i platila taksi do autobuske stanice.
„Dve do Niša za vranjanca,“, Marko je rekao brineti za šalterom a zatim se okrenuo ka meni, „jeftinija je valjda karta.“
Ja nisam imao para.
22. februar 2008. Stigao sam kući oko trojke. Keva je prala zavese, a ćale je imao polemiku sa televizorom.
„Mirjana stigo ti je sin!“, viknuo je.
„Cele noći se smuca, umesto da je kao i svi otišo u Beograd da brani bre Srbiju! Trut jedan beskoristan.“
„Pa gde si, zabrinuli smo se?“, pitala me je, a ja sam sav poništen poželeo da prećutim odgovor, ali mi je nekako bilo drago što ih vidim, pa odgovaram:
„Kod Sime igrali smo soni. Žena mu nije bila kući. Video sam Danila.“
„Stvarno. Ju!, od kad ga nisam videla. Pa, hoće li da svrati. Pozovi ga. Baš bih volela da ga vidim.“
„Već je otišo.“, morao sam da je razočaram.
Simu nisam video od nove godine. Sony nisam igrao od 2006. Keva mi je sipala supu.
„Ćale!“, pravio se da ne čuje,“Možeš li još uvek da me zaposliš kod onog tvog preduzimača?“, jednostavno je izletelo iz mene.
U stanu je zavladala tišina. Nakon mog pitanja svi su od radosti zanemeli. Čulo se kako keva sunđerom struže po već dovoljno opranom tanjiru. Čulo se ćaletovo disanje. I nije se čulo lupkanje krilima belog prstenovanog goluba po prozoru kog je uvek bilo. Čulo se moje srkanje supe i moje misli koje su ponavljale: bitno je za čoveka da shvati na kom se...
U meni se nešto prelomilo.
„Ću ga pozovem u ponedeljak.“, izgovorio je Rade i promenio kanal. Nije više imao želje da posmatra polomljeni Beograd.
Mislim da sam ga u potpunosti razumeo.
