Deset suza

Bila jednom jedna devojka. Sasvim svejedno koja i kakva. Ako baš morate da je imenom oslovljavate - sami smislite neko. Priči je njeno ime krajnje nebitno, kao i to da li je bila crna ili plava, visoka ili niska, mršavica ili bucka, da li je živela u gradu ili na Mesecu, da li je volela mleko, čokoladne bombone ili kivi, da li je redovno prala zube i jutrom čitala novine, da li je imala zlatnu ribicu u akvarijumu, kao i da li je svirala violinu ili uopšte nije marila za muziku.

Ono što je važno jeste da devojka nikada nije plakala. Ni kada je bila mala, niti kasnije, kao odrasla osoba. Čak ni kao beba nije zaplakala - kreveljila se, kmečala i vriskala, ali suzu da pusti nije umela. Doktori su je stotinama puta pregledali, snimali sa svih strana, spolja i iznutra, konsultovali se, izmišljali svakojake dijagnoze, da bi na kraju samo slegali ramenima. Sa detetom je sve u redu - govorili su - zdravo je, taman kako i treba da bude.

Zašto onda ne plače - pitali su zabrinuti roditelji.

Tada bi doktori obično rekli: - Idite kod tog i tog specijaliste, taj je stručniji od nas, evo uput za to i tamo, jer mi ovde nemamo svu opremu, a bez potpunih rezultata ne možemo dalje da radimo, i tako to, i makar šta. Na posletku više nisu imali kome da ih šalju, i tada je kakav vrhunski stručnjak, najpoznatiji na vasceloj planeti, kazao: - A zašto vi, u suštini, želite da vaša kćer plače? - I onda ih je on vratio kući i sebi sačuvao obraz.

Zaista, mislili su roditelji, nije li čovek srećniji ako ne mora da zaplače? Kada se ugruvaš ili posečeš, kada ti nije sve potaman, kada čuješ lošu vest - nije li bolje ako suza ne poteče? Tako su oni tešili sebe, a dete je raslo i izraslo u devojku iz ove priče.

Još od malih nogu ona je uvidela da je drugačija od svojih vršnjaka, i od svih drugih ljudi. Kada je spoznala razliku, suze su postale njena opsesija. Puštala je drugarice da je vuku za kosu i tukla se sa dečacima, čikala pse da je ujedu, gledala tužne predstave, jela limun, šta sve nije radila - ali badava. Bolelo ju je, i jaukala je i krvarila, ali su joj oči ostajale suve. Nije ni znala ni mogla da plače. Bez suza nisam potpuna, smatrala je, i moje sreća i tuga nisu istinske. Čak i nebo zaplače, govorila je, stojeći na kiši, dok se voda slivala iz oblaka niz njeno lice.

- Ako zaista toliko žudiš da iskusiš suze - rekao joj je jednom neki mladić, možda komšija ili brat od strica - evo ti moje.

I kada je on na silu isplakao dve do tri suze, ona ih je metnula u svoje oči, i pustila da joj kliznu obrazima. - Slane su - primetila je, liznuvši ih.

Međutim, bile su to muške suze i ona nije bila sigurna da li je to ono pravo. Narednih dana i meseci pokušavala je sa raznim vrstama suza. Probala je one od novorođenčeta, ali su one bile nerazumljive. Ukrala ih je od zaljubljene devojčice, a one su bile sebične. Dobila je nekoliko na zajam od kosookog prijatelja sa druge strane sveta - te su bile na tuđem jeziku, od rudara - kratkoživuće, od crnca - otežale od rasizma. Uzela ih je od babe i dede, matore i bezukusne. Nabavila je čak i krokodilske i slonovske. Prve su funkcionisale samo uz ručak, a druge su bile prevelike za nju. Nabasala je na par komada u starinarnici, u izrezbarenoj kutiji od orahovine od pre dva veka, ali su one bile bajate.

- Svojih nemam - žalila se - a ostale mi ne pašu.

Na njen osamnaesti rođendan, ili možda dvadeset peti, došao joj je u goste rođak iz inostranstva. Bio je to neki veoma bogat čovek, udovac bez dece, i veoma ju je voleo. Doneo joj je poklon - kutiju bombonjere i u njoj deset zasebno upakovanih suza. Skupljao ih je čitavu deceniju, milione plativši za svaku, skupljao od devojaka sasvim nalik na nju, po stasu i liku.

- Žao mi je što ih nisam više našao - rekao joj je. - Troši ih mudro i za mene je to dovoljno.

Devojka je raspakovala prvu suzu, pažljivo, drhtavih šaka. Savršeno joj je odgovarala - blistala joj je u oku poput dragog kamena. Isplakala ju je, radosnicu, u znak zahvalnosti rođaku.

- Suviše su vredne - razmišljala je kasnije, nagnuta nad kutijom i preostalim suzama. - Ali to ne znači da ne treba da ih iskoristim. Na koncu, i one imaju rok trajanja.

Drugu i treću suzu posvetila je svemu onome što je ostalo iza nje, detinjstvu i propuštenim stvarima. Tada joj se učinilo da je sve došlo na svoje mesto, i silne su je emocije grunule pravo u grudi, i ona je, srećna zbog svega toga - i zbog minule srdžbe i sete, i očajanja i sitnih zadovoljstava, zbog počupane kose, psećih ugriza i modrica - s te dve suze plakala nedelju dana i više.

Četvrtu suzu potrošila je na zalazak Sunca u pola jeseni, kada su se posustala koplja svetla zarila u šareno more opalog lišća u parku. Petu je pustila kada je našla praznu puževu ljušturu na svom pragu. Šesta joj se otela olujne noći, dok su munje cepale tamu i vetar treskao po krovu kuće. Sedmu je protraćila kada je polomila nokat na kažiprstu. Osma je otišla pošto je shvatila da je zaljubljena do ušiju, a deveta kada ju je momak ostavio.

Desetu je čuvala.

Plašila se da njen rođak neće uspeti da nabavi još suza za nju skrojenih i iz tog razloga ju je štedela. Mnogo puta je bila u iskušenju da je otpakuje, ali se suzdržavala. Mora to biti nešto zaista posebno - opominjala se - nešto što se dešava jednom u životu, i to ne svakome. Bilo je teško izdržati, pogotovo što je suza uvek bila blizu nje, u džepu pantalona ili u tašni, uvek pri ruci. Želela je da zaplače i da iskusi tu poslednju, dragocenu kap, ponekad toliko silovito da je morala da se rve sa samom sobom. Suza je opstajala, na jedvite jade. Svašta se dešavalo - venčanja i poneka sahrana, predivna jutra i zavejane ulice, smrznuti prozori, cvrkut ptica, poljupci, besmisleni strahovi i rastanci - svašta, ali je suza bila tu, u svom omotu, neupotrebljena.

Jednu godinu, dve, tri godine.

A onda je devojka rekla: - Ne mogu više.

I mašila se da dohvati suzu i nije je našla. Pretražila je džepove, tašnu, prekopala po svoj odeći, trčala po stanu. Ali, avaj, suze nigde nije bilo. Izgubila ju je ili su je pokrali. I htela je tada da plače i nije mogla to da uradi. Tuga što joj se svalila na ramena bila je teška kao planina, i nije se dala isplakati.

Za devojku nije bilo utehe. Dani su joj postali sivi.

I, sasvim slučajno - sledeće nedelje ili kroz četiri meseca, svejedno - u oglasima je nabasala na oglas koji je reklamirao proizvodnju čežnje, nesanice i suza. Nije pročitala ni sva slova do kraja, a već je bila na pola puta, puta koji ju je vodio na krajnji jug, u zemlju dugačke zime i leda. Tamo su se nalazile svakojake firme, počev od onih koje sklapaju lopate za sneg, pa do snovoproizvođačkih, onih što izvoze vagone pahulja u tropske krajeve ili prave grudve svih veličina, ali njih se ova priča ne tiče. Tu je, naravno, bila i ona njoj preko potrebna.

- Jesu li vaše suze prave? - pitala ih je.

- Dabome da jesu - odgovorili su joj. - Radimo ih od vrhunskih sastojaka koje trebujemo širom sveta, od dvaput sleđene morske vode, repova duge i znoja dvogogodišnje dece. Recept je star hiljadu godina i naši majstori ga u velikoj tajnosti prenose s kolena na koleno. Na tržištu možete naći još tri vrste suza, ali vas uveravamo da one nisu ni prineti našim. - I pokazali su joj brojne nagrade sa sajmova i ponudili je probnim uzorkom. - Nismo jeftini, ali zato dajemo doživotnu garanciju.

- Ne pitam za cenu - rekla je devojka.

Suze su je koštale sveg novca koji je posedovala, pregršt uspomena i najlepšeg osmeha. I ona je odmah zaplakala, i suze su tekle njenim licem, i u početku je osetila olakšanje, a kada je ono minulo, kada se zasitila, ni tada nije prestala.

Sada su suze dolazile iz dubine njene duše, i bile su veoma, veoma gorke.

Jer, devojka više nije mogla da se smeje.

Autor: Mile Radić