Stajao sam na sred prostorije, drvene barake.
U toj brvnari niko nikada nije živeo, već je služila za potrebe lokalnog sveštenika, koju je on zvao „Čistilište“.
Soba u kojoj sam stajao bila je hladna i mračna, bez i jednog predmeta u njoj. Prozori su bili prekriveni tamnim zavesama, koje su samo sa ivica puštale jake bičeve svetlosti, tako da prostor nije ispunjavao potpuni mrak. Tišina koja je tu vladala mogla se čuti kao prodoran zvuk. Trudio sam se da ni o čemu ne razmišljam, kako mi je rekao sveštenik koga sam čekao da se vrati, ali kada si sam teško je ne misliti kad ti svest neprestano opsedaju misli.
„Bože oprosti mi, jer sam grešan.“ - bile su reči koje sam uvek izgovarao kada bih došao u crkvu da bih se ispovedio svešteniku. Klekao bih ispred njega svaki put, dok bi on sedeo u svojoj stolici.
„Bog te uvek sluša! Šta si zgrešio?“
„Ali šta je Bog?“- pitao sam.
„Nećemo se vraćati na ono staro, to me pitaš svaki put kada dođeš. Već sam ti rekao da ti ja Boga ne mogu objasniti, niti iko to može. Možeš verovati u njega, prepoznati ga kao sebi bliskog ili u jevanđelima, ali nikada nemoj tražiti da ti ga neko pokaže prstom i opiše rečima. Put do njega moraš pronaći sam u sebi. Zašto ti zapravo dolaziš ovamo? Nikada se ne pokaješ, nikada ne izgovoriš svoje grehe. “
Ćutao sam jedan trenutak.
„A šta je Đavo?“- pitao sam zatim.
Sveštenik je ustuknuo, ovo ga nikada do tad nisam pitao.
„Možete li mi reći kakva je razlika između dobra i zla, gde su granice?“
„Da li si učnio neko zlo?“
„Ne znam. Kako bih znao, kad je teško definisati šta je dobro, a šta zlo. “
„Jasno je šta je dobro, a šta zlo. “
„Ne postoje granice između dobra i zla, Oče. To Vam je kao uže sa dva kraja. I sve dok ste na sredini i održavate ravnotežu, stojite na bojnom polju, jer vas obe strane žele prevući na svoju polovinu. A pitanje je - Kako da znam koju stranu da poslušam, kad su obe strane deo mene? “
„Dobro je voleti svog neprijatelja, a zlo je ubiti. Dobro je ljubiti bližnjega svoga, a zlo je svedočiti lažno na bližnjega svog. Dobro je ljubav, a zlo je preljuba. . . “- pokušao je sveštenik da mi stavi do znanja neke moralne vrednosti društva.
„Ali muškarac sa svojom ljubavnicom može doživeti veću ljubav nego sa rođenom ženom, koju je uzeo pred Bogom.“
„Čovek se mora pokajati za svoje grehe i odreći ih se. “
„Ako je to greh, onda je i ljubav greh, a govorili ste mi da je ljubav Bog. Znači li to onda da se čovek mora odreći Boga ili Đavola?. . . Šta je onda ljubav?“
Sveštenik je zamucao, nije imao adekvatan odgovor u tom trenutku. Razgovori sa mnom su ga uvek zbunjivali. Uvek je morao da se preispituje, moja pitanja su ga primoravala na to.
Ustao sam, zgrabio rukohvate njegove stolice i uneo mu se u lice sa pitanjem.
„Da li ste Vi Oče ikada osetili sumnju u svojoj duši? Možda Vaš put navodi demon koji Vas sa puno ljubavi zove, mami da mu se predate?“
„Nikada!“
„Kako onda znate, kojoj strani služite?“
„Šta želiš time da kažeš?“
„Da možda ljubite Sotonu, a da to i ne znate, jer da li ga možete prepoznati?“
Sveštenik se zamislio, ponovo je stavio na procenu sve ono što je znao i u šta je verovao. Prišao sam još bliže njegovom licu i šapnuo mu uz samo uho.
„Jednom rukom držite Boga, hvalite ga, verujete mu, poštujete ga i nadate se iskupljenju. Ali isto tako drugom rukom držite Sotonu, koga potajno volite, koji bez pitanja opravdava sve vaše nepravilnosti. “
„Opsednut si demonom!“ - viknuo je. „Skloni se od mene, ti Sotono!“ - odgurnuo me je rukom, pa sam pao na pod. Cinično sam se nasmejao, kako bih pokazao da me ne može postideti, da me ni na koji način ne može povrediti. Onda sam se pokajao zbog smeha i uozbiljio.
Sveštenik je stao ispred mene. Lagano i ponizno sam se rukama uhvatio za njegova stopala.
„Oprosti mi Oče, grešan sam. “
„Bog će ti oprostiti, ali ti se moraš očistiti zlog uticaja tog demona, koji ti šapuće na uvo. Moraš ga oterati od sebe. “
„Zašto?“- tiho sam pitao.
„Zato što moraš, zato što on izjeda tvoju dušu.“
„Ali kako može da mi izjeda dušu, kad je on toliko lep. . . I pun ljubavi?“
„On ti izjeda dušu! „ - ponovio je. „Dolazio si toliko puta ovamo, spontano si tražio moju pomoć. Kako to ranije nisam video?“
„Ja ga se ne mogu odreći, niko ne može, čak ni Vi. Čak i Vi koji ste u službi Božijoj imate svoju mračnu stranu. Pitanje je samo da li ste dovoljno snažni da to sebi priznate.“
„Jadni čoveče on te je potpuno opseo. Kako si smeo ući ovamo? Kako si svojim grešnim nogama stao na sveto mesto?“ - obraćao se demonu koga je video u meni.
Ja nikad nisam video demona u sebi. Video sam samo dve strane. Nideta i Vila, obojica su bili u meni, dve polovine, koje su činile moju celinu. Dve polovine koje su bile rastavljene, posvađane. Od njih dvojice svaki me je vukao na svoju stranu, a Nidetu je to bolje išlo, imao je veći uticaj, znao je pohlepno da zavodi. Dok je Vilu bilo svejedno, uvek me razumeo, bio je smiren i dostojanstven. Obojicu sam voleo i puno su mi značili.
„Oče Vi ne shvatate! Ne vidite stvarnost, već je zamišljate. Ne možete znati šta se u meni dešava ukoliko Vam ja to ne kažem. I kada Vam ispričam, to i dalje nije realnost, već slika koju ste Vi zamislili, izvlačeći je kao mozaik iz mojih reči koje su zamrznuti pojmovi, a ne pravi pokazatelji stvarnosti.“
„Zašto si onda došao ovamo? Zašto stalno dolaziš?“ - pogledao me dok sam klečao na podu držeći njegova stopala.
„Došao sam ovamo zato što želim da razumem. Možda zajedno možemo da rešimo ovu enigmu.“
„Šta to?“
„Ko sam ja, zašto sam ovde i kuda sve ovo vodi? Kakav je smisao života, svega ovoga?“
„Bog ima put za svakog od nas. Njemu su poznate te istine, naš um je ograničen da bi mogao da shvati.“
„Znam, misteriozni su njegovi putevi. Ali nema li onda i Đavo plan za svakog od nas ili je to Božiji put kojim nas vodi?“
„Bog ti može pokazati put i česmu, tvoje je da li ćeš njime krenuti i napiti se vode. Đavo te može stramputicom odvesti i žednog te pored česme provesti.“
„To nije tačno Oče, obojica nas mogu do izvora dovesti i lik naš pravi nam u njemu pokazati.“
Sveštenik se zabezeknuo, napravio nekoliko koraka unazad i uzeo metalni krst sa svog stola. Prekrstio se sa ukočenim izrazom lica.
„Zašto me se plašite? Ja nisam opasan, ja sam samo običan čovek.“
„Kada bi mogao da vidiš ono što ja sada vidim u tvojim očima i sam bi se plašio zla kome si dozvolio da živi u tebi.“ -podigao je krst i ispružio ga prema meni. „Prekrsti se i poljubi ga, kao iskreni hrišćanin, kao svaki običan čovek.“ - zahtevao je od mene.
Nisam se plašio krsta u meni nije bilo demona, samo dve suprotne strane. Stao sam pred krst, prekrstio se:
“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, AMIN“ - i naslonio sam usne na krst. Da li su mi usne bile suve ili se nešto drugo desilo, ne znam da objasnim, ali prilepile su se za metal i pri poljupcu donja usna mi je pukla. Prstima sam opipao moju crvenu krv i sam sam se zabrinuo.
Sveštenik je burno reagovao.
„Sotono! Sotono!“ - vikao je. „U ime Isusa Hrista naređujem ti da napustiš to nevino telo.“
Iz džepa svoje mantije bacio mi je nekoliko komadića tamjana u lice. Uzeo je kadionicu i počeo da ide oko mene i čita neku molitvu, dok sam ga ja sa čuđenjem posmatrao.
„Nema potrebe za tim ja se osećam dobro“ - rekao sam.
Sveštenik je vrisnuo prepun straha, gledao me je razgoračenim očima kao da sam stvarno sam Đavo i povukao se nekoliko koraka od mene.
„Prejak je za mene“ - više se nije obraćao meni, već je pričao sam za sebe. „Treba mi pomoć“ - drhtavim glasom je rekao. „Nisam verovao da ću ovo doživeti, Sotona u Božijoj kući, na samom pragu duše i srca. Držao sam ga u krilu i svaki dan ga plemenitom rukom blagosiljao“ - brzo se krstio mnogo puta, a kad god bi me pogledao vrištao bi i sklanjao pogled u stranu. Zgrabio je Bibliju i brzo izašao zaključavajući vrata za sobom. Ja sam zgrožen ostao da stojim na istom mestu. Jedino me brinulo da li je on sve to stvarno video u meni.
Ubrzo su se vrata otključala i sveštenik je ušao sa trojicom mladih sveštenika, koji su možda tek izašli iz bogoslovskog fakulteta.
„Još je tu. Pažljivo, ko zna šta je sve u stanju da uradi“ - upozorio ih je.
„Oče ne mislite valjda da sam ja Sotona?“
„Ne slušajte ga, može vam zaludeti mozak i opsesti vas. Molite se.“
Opkolili su me i krenuli prema meni, citirajući neke molitve, sva četvorica u glas. Bilo je strašno, zaista su me uplašili. Prekrio sam glavu rukama i pao na kolena. Drhtao sam.
Zgrabili su me i doveli u ovu baraku. Ostavili su me tu, zaključali su vrata i otišli.
Sad čekam da se vrate. Nisam siguran da znam zašto su me ovamo doveli, ni šta će, zapravo, da mi urade.
Dok sam tako čekao iz tamnog ugla prostorije pojavio se Nidet, imao je najlepše lice, koje sam ikada video, najumiljatiji osmeh, divan pogled i telo. Nidet me je voleo, bio je sva moja hrabrost i inat, moj ponos. On je bio moj uzor muškarca kakav sam ja želeo da budem i svakodnevo me je učio kako da takav postanem.
Ovoga puta je bilo nečeg meni nepoznatog u njegovim plavim očima. Obišao je oko mene nekoliko krugova, stao iza mojih leđa i šapnou mi kraj uveta.
„Oni dolaze“ - rekao mi je.
„Znam. Šta će da mi urade?“
„Moraš odmah otići odavde.“
Napravio sam nekoliko koraka do vrata, zgrabio bravu, ali nisu mogla da se otvore, bila su zaključana. Okrenuo sam se, Nidet je već bio tu odmah ispred mog lica.
„Razvali ih!“
Odmah sam pokušao. Udario sam nekoliko puta nogom o vrata, ali nisam ih mogao razvaliti.
Nidet je počeo da šeta gore dole. Plašio me je njegovo ponašanje, nikada nije bio takav. Popeo se na plafon i seo u ćošak. Pogledao sam gore prema njemu, a on me je odozgo gledao ljuto.
„Zašto se ljutiš na mene?“ - pitao sam ga.
„Rekao sam ti da se maneš tog čoveka, nije dobar za tebe, a ti si nastavio da odlaziš da pričaš sa njim, ne znam šta uopšte vidiš na tom mestu.“
„Nije on toliko loš. Ne znam zašto imaš ružno mišljenje o njemu?“
„On se upravo priprema da te ubije.“
„Ne. Varaš se on je sveštenik, ne želi to da uradi.“
„Zar tebi još nije jasno?“ - izbečio se Nidet i skočio sa plafona pravo pred mene. „On dolazi da nas uništi!“ - izderao se zatim. „Razdvojiće nas. A ja ne želim da se to dogodi. Razumeš? Suviše si mi bitan. “
„I ti si meni bitan“ - rekao sam mu.
„Pokušaće da me oteraju od tebe, a ja to ne želim, ne mogu živeti bez tebe.“
„Pa šta da radimo?“ - pitao sam.
„Moraš me zaštititi, zajedno im se možemo odupreti.“
„Dobro“ - složio sam se sa njim.
„Oni će svašta pokušati, to će jako boleti, ali bez obzira na bol, nemoj im dozvoliti da te okrenu protiv mene.“
„Neću im dozvoliti.“
Sada sam već počeo da se brinem, Nidetova upozorenja su se uvek ostvarivala.
Nidet me zagrlio.
„Ti znaš da te ja volim?“ - pitao me.
„Da znam. I ja tebe volim.“
Setio sam se kako me je uvek branio od ostalih i brinuo se za mene. Uvek bi me upozorio ukoliko bih bio u nekoj opasnosti.
Tako sam se jednom izvukao za dlaku iz prodavnice mešovite robe. Dok sam kupovao namirnice, Nidet se odjednom stvorio iza mene i sasvim blizu mog uveta mi rekao:
„Moraš otići odavde, odmah.“
Bez razmišljanja sam krenuo prema izlazu. Prodavačica i prodavac, bračni par, koji su zajedno stajali za kasom, su me zaustavili, jer nisam platio robu, koju sam uzeo.
„Hej momak!“ - viknuo je prodavac.
Ja sam se okrenuo prema njima, na njegov povik.
„Nisi platio“- upozorio me je.
Vratio sam se do kase i spustio korpu, prodavačica je počela da kuca artikal po artikal.
„Zašto si tako zamišljen, kad si zaboravio da platiš?“ - pitao me je prodavac.
Bio sam im stalna mušterija i zato nisu stvarali problem što sam krenuo ne plativši im. Verovali su da sam stvarno zaboravio, jer izgledao sam zbunjeno. Nidet mi je sa druge strane govorio.
„Nema vremena za ovo! Moraš izaći!!!“
„Nemam vremena za ovo. Moram da izađem“ - odgovorio sam mu.
„Odmah!!!“ - vikao je Nidet.
„Odmah!“ - ponovio sam za njim.
Čudno su me pogledali, kao da još ne veruju da su čuli to što sam rekao. Ja sam se okrenuo i izašao na vrata, koja su bila oblepljena nalepnicama “Exit“, raznih proizvoda, dok je prodavačica vikala za mnom.
„Otkucala sam ti pola robe, zar nećeš ovo da uzmeš?“
Nisam se ni okrenuo.
„Bezobrazluzk! Svi su poludeli, ja više ne mogu da radim ovaj posao, a u pičku materinu!“
Prešao sam ulicu, kad me Nidet zaustavio, pokazujući mi da se okrenem. Pogledali smo prema prodavnici i posmatrali šta će se desiti. Ušla su dva momka i jedna devojka, nije prošlo ni minut kad su odjeknula dva pucnja. Ovih troje su brzo izleteli iz prodavnice seli u auto i odvezli se. Ja sam samo zadrhtao, dok je sve bilo gotovo za jedan sekund. Krenuo sam da proverim kako su prodavci, da im pomognem ako su živi, ali me Nidet uhvatio za lakat i sprečio me.
Sutradan je na naslovnoj strani svih novina pisalo: „Ubili prodavce zbog pazara od deset hiljada dinara“.
Trgao sam se kao povučen nazad u stvarnost kad sam čuo zvuk. Sveštenik je otključao vrata i ušao zajedno sa još jednim čovekom, za koga se ispostavilo da je egzorcist. On je doneo neki kofer. Bio je stariji čovek sa izrazitim borama na čelu, crnim očima i raščupanom kosom, koja mu se spuštala do ramena. Skinuo je svoj široki šešir i bacio ga na pod. Nisu ništa govorili, pripremali su se da ubiju Nideta.
Iz kofera je izvadio neku knjigu, a sveštenik je držao krst, brojanicu, kadionicu i bocu sa svetom vodicom.
Ovaj me je pogledao samo jednom, tako kratko da nisam uspeo ni pogled da mu uhvatim.
Nidet je stajao iza i snažno se uhvatio oko mene, držeći se čvrsto za moje srce. Govorio je na moje uho.
„Ovi ljudi su skrenuli.“
„Vi ljudi ste skrenuli“ - ponavljao sam sve što mi je Nidet govorio.
„Ne mogu da te drže ovde zatvorenog, to je van svake ljudske etike.“
„Ne možete da me držite ovde, to je van ljudske etike.“
„Ne znam šta hoće od tebe? Nisi nikome ništa skrivio.“
„Šta hoćete od mene?Ja nikome nisam ništa kriv“ - ponavljao sam za njim, dok su se ovi pripremali, ne obraćajući pažnju šta je govorim.
„Ovoga, kako ga ti zoveš sveštenik, zamoli ga da te pusti“ - rekao je Nidet.
„Oče, Vi me dovoljno poznajete, pustite me odavde.“
Sveštenik nije smeo da me pogleda.
„Za ime Boga pusti me“ - vikao je Nidet.
Bacio sam se pod noge svešteniku i zaurlao:
„Za ime Boga, pusti me da idem!“
„Pomoći ću ti, ne boj se. Znam da si ti još uvek unutra, oslobodiću te tog demona“ - rekao mi je sveštenik, pogledavši me. Nidet je odmah uzeo moju ruku i zakačio je na njegovu mantiju. „Sve će brzo biti gotovo, ne boj se.“
Egzorcist se izderao na sveštenika:
„Ne obraćaj mu se!“
Zatim je svukao zavesu sa prozora i jaka svetlost je prodrla u prostoriju, bljesnuvši po mojim očima kao vatra. Predugo sam gledao u tami, Nidet je odmah nestao, a ja sam se povukao u ćošak sobe gde je padao zrak senke. Egzorcist je stao ispred mene i pogledao me sa visine.
„Beži u tamu, to je mesto gde nameravam da te pošaljem. Tamo ćeš ostati za sva vremena, da goriš u svom paklu.“
Nisam mogao ništa da kažem, nisam znao šta da odgovorim u svoju odbranu.
Osećao sam se izgubljeno, nisam video ni Nideta, a ni Vila. Gde je on bio? - pitao sam se. Negde u svemu ovome morao je i Vil da bude.
Morao sam da vidim Vila. Sećao sam se našeg poslednjeg susreta kad smo razgovarali.
Te večeri pripremala se oluja, vetar je lomio grane drveća, tmurni oblaci su se navukli sa svih strana sveta, a gromovi su pucali, tako glasno, kao da su hteli prepoloviti nebo na pola. Ja sam trčao da stignem do crkve pre proloma oblaka. Morao sam pričati sa sveštenikom.
U trku sam otvorio vrata crkve i utrčao unutra pred oltar. Ikona Isusa Hrista, blagog pogleda sa izraženim ranama od raspeća, zasijala je predamnom. Bila je nekako drugačija taj put, svetlija, sa izraženijim bojama i pozlatom. Klekao sam pred nju, prekrstio se i pomolio.
„Oprosti mi Isuse, ti znaš za moje grehe. . . Oprosti mi. . . Možeš li mi pomoći? Ja ovako više ne mogu dalje, tako sam uplašen, strah me.“
Tada se iza mene pojavio Vil i blagim tonom me pitao:
„Čega se plašiš?“
Okrenuo sam se i pogledao ga. Vil je uvek zračio belom bojom, dok je kod Nideta to uvek bila crvena, ili drečavo narandžasta. Uvek me je smirivala Vilova pojava i ta bela boja, kojom je zračio.
Vil je imao najlepše lice, koje sam ikada video, najumiljatiji osmeh, divan pogled i telo. Vil me je voleo, bio je sva moja hrabrost i inat, moj ponos. On je bio moj uzor muškarca kakav sam ja želeo da budem, svakodnevo me je učio kako da takav postanem.
„A to si ti“ - rekao sam.
„A koga si ti očekivao?“
Nisam bio siguran da Vil zna za Nideta, ja nikad nisam smeo da mu kažem za njega. Njih dvojica se nikada ne bi mogli složiti.
„Blagoslovi me Vile, jako se plašim.“
„Zašto?“
„Ne znam šta će se desiti sa mnom. Bojim se da bih mogao zgrešiti. Bojim se da sam već zao.“
„Ne boj se, biće onako kako mora biti. Sve ima svoje razloge.“
„Hoćeš da kažeš da greh ima neki svoj viši razlog, koji ne razumem?“
„Sa tim se moraš suočiti. Ne možeš pobeći od toga što jesi.“
„Ponekad zgrešim i što više pokušavam da ga iskontrolišem, greh me više i lakše prožima. Kad me stigne tako je energičan, da ja načisto izgubim svu kontrolu, a kada ode odreknem ga se. I znam da će se on opet vratiti, baš kao i što se ti uvek vratiš. I kad se to ponovo desi, ja neću imati nikakvu moć da mu se oduprem.“
„Pravo pitanje je šta zapravo želiš da ostvariš u životu?“
Razmislio sam, nisam znao odgovor, nisam znao šta želim. Nidet je vukao na jednu, a Vil na drugu stranu, nikako nisam uspevao da ih uskladim.
„Šta želiš?“ -ponovio je Vil.
„Želim da budem slobodan od svih ovih osećanja i potreba, da me kao pticu u letu ništa ne veže za sebe.“
„A kada bi birao izmađu svog greha i čistog života, čega bi se odrekao?“ - pitao me je tada Vil.
„Ne mogu da se odreknem sebe, kad su ta oba sveta deo mene. Razumeš li me Vile? Zar treba da se odričem jedne strane sebe?“
Pogledao sam u Vila. On mi nije ništa odgovorio. Nije to radio zato što nije znao da mi odgovori, već je želeo da ja sam dođem do zaključka. Želeo je da sam shvatim. Samo me je prostrelio svojim iskrenim plavim očima.
„Ne mogu podržavati obe strane, jasno mi je to. Ja sam se već odavno predao svom grehu, ali još uvek se grčevito držim za ruku druge strane. Ne bih podneo da se odreknem Isusove žrtve, koju je položio za nas, ne mogu tome da okrenem leđa.“
Egzorcist se nadneo nad mene i rekao mi:
„Ja ću te vratiti na pravi put, nemoj ovo da shvatiš lično, jer ja samo pokušavam da ti pomognem.“
Otišao je na sred sobe i na podu debelom belom kredom nacrtao veliki krug u prečniku oko dva metra, a u njega ucrtao nekakav simbol.
„Sad ga imamo.“
Nidet je stajao u drugom ćošku i urlao kao lav, još glasnije. Ovaj čovek ga je baš razljutio. Krenuo je na njega, brzo, kao da hoće rukama da mu iščupa srce iz grudi. Samo mu je prišao, a onda je kao u strahu nemoćno stao. Da plašio se da mu priđe. To je bio prvi put da sam video Nideta da se nečega boji. Egzorcist je imao veće moći od njega, to nisam mogao da shvatim, nikako mi nije bilo jasno kako, kad je Nidet bio svemoćan.
Nidet mi je prišao i pogledao me pravo u oči, meni su krupne kapljice znoja probile kroz pore na čelu, jer preneo je na mene sav svoj strah i histeričnu paniku. Morao sam pobeći odatle, odmah, kako bih zaštitio Nideta, nisam smeo da dozvolim da ga ubiju.
Skočio sam na prozor, ali bio je zaštićen rešetkama, zatim sam pokušao na vrata, ali već su ih ponovo zaključali.
Videvši moje ponašanje, egzorcist je požurio sa ucrtavanjem nekih simbola, oko čarobnog kruga, koji je crtao na podu, a onda se obratio svešteniku, koji je stajao po strani i neprestano se krstio.
„Hvataj ga.“
Krenuli su prema meni. Ja sam se povlačio u ćošak štiteći Nideta iza sebe, on je krenuo na plafon, povlačeći me gore za sobom. Mogao sam da napravim nekoliko koraka ka plafonu, opirući se gravitaciji. Egzorcistst i sveštenik su me uhvatili za noge i zbacili sa zida na pod.
„Neeeee!!!“ - histeričan zvuk sam ispustio iz sebe, dok je Nidet frktao kao ljuta i uplašena mačka, odozgo sa plafona na njih.
Uzaludno sam se otimao, uspeli su da me odvuku u magični krug, koji je egzorcist nacrtao. Čim sam pao u njega postao sam paralisan, a Nideta više nisam mogao videti. Nisam čuo ni jedan ton, niti sam mogao raspoznavati boje, sve mi je postalo crno belo.
Utonuo sam kao u san. Tu je bio Vil, trčao sam za njim zelenom livadom kroz visoku i gustu travu. Sunce je bilo veselo i smejali smo se naglas. Toliko puta me vodio predivnim pejzažima, pokazivao mi drveće, travu, životinje i nebo. Uvek me učio od čega je sav taj svet postao.
“Dođi imam nešto da ti pokažem!“ – zvao me Vil. „Hajde dođi da vidiš.“
Trčao sam za njim. Bio sam presrećan, nikad se nisam osećao tako ispunjeno. Vil je prešao preko nasipa i potrčao ka reci. Ja sam i dalje trčao za njim. Stali smo uz samu obalu, on je pogledao na drugu stranu i rekao mi:
„Tamo je izlaz, pređi reku i više se nikada nećeš osećati izgubljeno, ni uplašeno. Bićeš slobodan.“
Pogledao sam na drugu stranu, koja je izgledala tako obećavajuće. Trebalo je samo preplivati na drugu obalu i bio bih slobodan.
„Da li želiš da pređeš?“ - pitao me je Vil.
Nešto mi je govorilo da krenem, srce mi je bilo ushićeno zbog sreće, koja ga tamo čeka, ali je istovremeno bilo zabrinuto zbog onoga što ostavlja na ovoj strani obale.
„Hajdemo!“
„Želim da idem ali ne mogu da se podelim na pola. . . Sada ne mogu da pređem, moram ostati ovde, moram nešto da obavim. “
„Šta te sprečava da pređeš na drugu obalu?“
„Nidet“ rekao sam, a Vil me je pogledao pravo u dušu. Morao sam jednom da ih suočim ceo život bili su suprodstavljeni.
„On mi je drag isto toliko koliko si mi i ti drag. Moram mu pomoći, jer njega svi optužuju. Možeš li i ti da nam pomogneš?“
„Znaš da je to nemoguće. Čini ono što misliš da moraš.“
„Hoću. “
Vil je krenuo po površini reke. Hodajući po vodi osvrnuo se i pogledao me blago. Bilo mi je teško što nisam krenuo sa njim, ali sada sam Nidetu bio potreban, čuo sam ga kako urla. Istog trenutka sam se trgao iz tog stanja poput sna.
Ležao sam u krugu, a egzorcist je još uvek bio iznad mene čitao je neki tekst na meni nerazumljivom jeziku, ali bio mi je jasan smisao tog teksta, jer se obraćao Nidetu, a njega sam mogao da razumem. Ovaj čovek mu je naređivao da ode od mene i vrati se tamo odakle je došao.
Ja sam pokušao da se oduprem njegovom stisku, da ustanem iz njegovog kruga. To je bilo nemoguće, bio sam prikovan za tu čaroliju kao da sam svezan lancima. U meni je bilo toliko inata, njih dvojica nisu znali ništa o mom životu da bi mogli da mi sude, da bi mogli to da mi rade. Gnev je izbio iz mene kao erupcija.
„Ne možeš mi ništa, JA SAM SNAŽNIJI OD TEBE!!!“ - promuklo i toliko glasno sam se izderao na njega, da su mi poiskakale vene na vratu i čelu, čak sam pokušao da ga ugrizem za lice.
„Ti čak nisi ni stvaran! Patetičan si, ustvari, koristiš nevina i naivna tela, kako bi osetio stvarnost. Ti nikako ne možeš opstati u ovom svetu. NAREĐUJEM DA SE VRATIŠ TAMO ODAKLE SI, ILI ĆU MORATI DA TE UNIŠTIM!!!“
Izvadio je neki metalni truogao, rastrgao moju košulju i pokušao da mi ga zabije na grudi, ali se izbečio ugledavši metalni predmet okačen oko mog vrata. Nosio sam privesak istog simbola kakav je on nacrtao na podu. Video sam strah na njegovom licu i strahopoštovanje u njegovim očima. Bio je zbunjen, zatim je brzo ustao sa mene i stao uz sveštenika, koji je prestavljen stajao sa strane. Ja sam još uvek ležao na podu nemoćan da ustanem.
„Nikada se nisam susreo sa ovim. Nije mi jasno, ne znam šta da učinimo?“ - obraćao se svešteniku. „Vidiš li privesak na njegovim grudima? Demoni ne podnose taj simbol, to je kapija kroz koju ne mogu da prođu. Zato mi je čudno kako je uspeo da opsedne osvog mladića.“
„Mislite da nije opsednut. Šta bi onda moglo da bude?“
„Momak je svakako opsednut ali plašim se da smo ga, možda, samo učinili snažnijim.“
Sveštenik se brzo prekrstio, udaljili su se da bi mu egzorcist nešto objasnio. Saslušao ga je, a onda ga povišenim glasom pitao:
„A šta ćemo sa njim?“
„On mora ostati ovde.“
Otišli su i ostavili me da ležim na podu.
Pogledao sam okolo i po plafonu, nadajući se da ću ugledati Nideta, ali nije ga nigde bilo.
„Nidet, gde si? Nidet!“ - nije mi odgovarao.
Ležao sam tako jedno vreme i pokušavao da shvatim da li se sve to stvarno desilo. Prošlo je neko vreme, prostorija u kojoj sam bio bivala je sve tamnija i tužnija. Ja sam bio u središtu te jeze, sažaljen sam nad sobom. A onda sam se rasplakao, suze su mi se slivale niz slepoočnice.
Vil se nadneo nad moje lice i sažaljivo me pogledao. Bio sam toliko srećan što ga vidim, mislio sam da me je zauvek napustio. Možda je došao da mi pomogne.
„Vile, dragi moj Vile, tu si.“
„Zašto plačeš?“ - pitao me je.
„O Vile, vodi me odavde, želim da idem odavde.“
Vil me zgrabio za ruku i pomogao mi da se ustanem, dok sam brisao prašinu sa sebe, pitao me kritično:
„Šta to radiš?“
„Šta?“ - pitao sam, jer mi nije bilo jasno šta mi tačno zamera.
„Šta pokušavaš da dokažeš? Da možeš da se poigravaš sa svima nama? Da imaš moć da nas uzimaš i ostavljaš kad god to poželiš.“
„Vile, znaš da nije tako.“
„Nije? - Jednom rukom držite Boga, hvalite ga, verujete mu, poštujete ga i nadate se iskupljenju, ali isto tako drugom rukom držite Sotonu, koga potajno volite, koji bez pitanja opravdava sve vaše nepravilnosti“ - citirao me je imitirajući moj glas.
„Vile zašto mi ovo radiš, zašto se tako ponašaš prema meni?“
„Šta ti zapravo radiš ovde?“
„Vile, ja nisam birao da dođem ovde.“
„Nisi? Možda sam te ja pogrešno razumeo? - Sada ne mogu da pređem, moram ostati ovde, moram nešto da obavim“ - ponovo me je citirao.
Bio sam zaprepašćen, shvatio sam da me Vil optužuje za sve ovo.
„Vile, kako ne vidiš da sam ja ovde žrtva, nadamnom se vrši nepravda. Oni su me ovde zatvorili? To je njihov greh, ne moj.“
„Čekaj da se prisetimo. - Oprosti mi Bože, grešan sam - izvukao je moje reči - došao sam ovamo zato što želim da razumem. Možda zajedno možemo da rešimo ovu enigmu.“
Ostao sam bez teksta.
„Iživljavaš se nad sveštenikom, želiš da ga izludiš. To želiš zar ne?“
„Vile to nije istina, od njega sam samo želeo da me razume. “
„Šta želiš od mene?“
Nisam znao šta da odgovorim, šta sam to želeo od Vila, šta sam želeo od Nideta, nisam znao. Oni su samo bili tu.
„Budi iskren, ti si ovo želeo“ - rekao je Vil.
Sklopio sam ruke, polako ih ispružio prema Vilu i kliknuo:
„Neeeeeee“ - dok me glas nije izdao. Zaprepašćen, sam pao na kolena.
„Ne mogu da ti pomognem, ne mogu da oprostim tvoje grehe“ - rekao je Vil stajajući iznad mene, koji sam pred njim klečao na kolenima.
„Sve ovo je tvoj izbor.“
„Molim te Vile, spasi me.“
„Ne razumem te, ne znam šta da spašavam.“
„Vile, blagoslovi me.“
„Prestani da bogohuliš.“
„Vile!!!“ - kliknuo sam i pohrlio prema njemu.
„Ti gubiš svoje pravo na anđela čuvara.“
Zatim je Vil iščezao, uplašio sam se da ga više nikada neću videti, nisam znao šta će se sada desiti sa mnom.
„Vile! Vile ne ostavljaj me, molim te! NE mogu bez tebe, Vile!!!“
Nastavio sam da plačem.
„Pitao sam se kada će otići, tako je dosadan“ - rekao je Nidet tik iza mene.
Okrenuo sam se, on je već bio pored mene. Ona dvojica ga nisu oterali, bio sam srećan što je bar on još tu, ali i nervozan što tako govori o Vilu.
„Zašto si tako zao?“
Nidet me je zagrlio i poljubio u čelo.
„Ne brini“ - rekao mi je. „Ja ću biti uz tebe, ja te nikada neću napustiti.“
„Vil me je napustio“ - rekao sam tužno.
„On nikada neće biti na tvojoj strani kao ja.“
„Nemoj tako da govoriš o Vilu. On je uvek bio dobar prema meni i u pravu je.“
„Pusti njega, mi moramo otići odavde, dok se oni nisu vratili.“
„Ne možemo kad je sve zaključano.“
„Provali.“
„Ne mogu. Već smo pokušali.“
Nidet je skočio na zid, lupajući i grebući po njemu. Nisam mogao da slušam tu škripu i buku. Ježio sam se. Onda je pao na pod i počeo da se trese. Prišao sam mu.
„Šta ti je?“ - pitao sam ga, a on je histerično počeo da se valja po podu.
„UMREĆU!“
„Nećeš“ - pokušao sam da ga smirim.
„ZAR NE SHVATAŠ, UBIĆE ME!“
„Ali tebe je nemoguće ubiti, ti nisi stvaran.“
„Ali ja sam ti, ako ubiju mene, ubiće i tebe“- objasnio mi je.
Vrata su se otključavala, vratili su se. Nidet je kroz moja usta ušao u mene, sada se samo tamo osećao sigurno. Imao sam velike podočnjake i strašan izraz lica, a u ustima izraženu crvenu boju.
Sa sveštenikom i egzorcistom ušla su još dvojica muškaraca ekscentričnog izgleda, nosili su naočare, dugu kosu i nisu mi se nimalo svideli. Pokušali su da me uhvate, ali se ja nisam odmah predao. Potrčao sam prema izlazu, ali je sveštenik predamnom zatvorio vrata. Okrenuo sam se, već su bili pored mene zgrabili su me i srušili na pod. Vrištao sam, urlao i otimao se, dok su mi ruke i noge vezali kanapima koje su klinovima zakucali u drveni pod.
Egzorcist me opkoračio i seo na moj stomak. Urlao sam, dok mi je na čelu crtao nešto. Mlatio sam glavom pa nije mogao pravilno iscrtati linije, već je šarao po mom čelu.
„Držite ga!“ - rekao je ostalima.
Uhvatili su me za glavu, mogao sam samo da urlam. Zatim je iscrtao pravilan simbol i počeli su da čitaju neku molitvu. Još uvek sam pokušao da se otmem. Sveštenik je klekao pored mene, celo vreme me blagosiljao. To me je malo smirilo, prskao me je svetom vodicom i umivao me. S vremena na vreme je desnom rukom opisivao znak krsta iznad moje glave. Ona dvojica su stajali svaki sa jedne strane i u rukama držali neki plamen, koji nisam mogao dobro da razaznam. Čuo sam i egzorcista, koji je sedeo na meni, kako na nekom meni stranom, ali razumljivom jeziku izgovara neku molitvu.
“Nek sveti krst bude moja svetlost, nek me ne vodi zmaj. Odstupi Sotono, nikad me ne iskušaj ispraznim stvarima, to što imaš da daš su pepeo i prah, ono što mi nudiš je zlo, sam popi otrov, jer moj duh pripada svetlosti.“
Više se nisam opirao, polako sam gubio svest, dok se nisam potpuno onesvestio.
„Umri!“
Bilo je prvo što sam čuo kada sam se osvestio. Bio sam nemoćan i sav mokar od znoja.
„Umri!“
„Umri!“
Ispustio sam Nideta iz svojih usta, i odahnuo spustivši se na pod, osetivši veliko olakšanje, jer je sve bilo gotovo.
„Idi u pakao“ - rekao je jedan.
„Zabranjujem ti, da se ikad više vratiš u ovo telo, ono sada pripada Bogu i on će mu suditi “- egzorcist je završio svoj posao i ustao sa mene.
„Završili smo“ - rekao je svešteniku, koji me još uvek umivao i blagosiljao. Ova trojica su pokupili svoje stvari i otišli iz kolibe, ostavivši otvorena vrata. Gledao sam u tu svetlost, koja je ulazila u sobu. Sad sam bio očišćen, ali nešto nije bilo u redu. Osećao sam se kao da sam upravo ozdravio od teške i dugotrajne bolesti.
Sveštenik je klečao pored mene i umio me svetom vodicom, blagosiljajući moje telo.
„Dobro došao, ovo je kao da si se ponovo rodio.“
Ja sam osećao veliku prazninu u sebi, veću od pustinje i čitavog međuzvezdanog prostora. Nisam više znao ko sam, ništa više nisam osećao, nisam poznao svet, ni ljude, kao da sam bio go i bos i oko mene nije bilo ničega.
Sveštenik me izveo van, sunce je obasjalo moje lice i ja sam se nasmejao kao da ovaj dan možda obećava nešto novo. Nisam znao šta, ostalo je na meni da otkrijem.
„Sada je sve gotovo. Sada ćeš biti dobro“ - rekao je isprativši me uz put. Pustili su me.
∞
Stvarno je ličilo da je sve bilo gotovo, ali mene je to plašilo, nešto mi se nije uklapalo u tu celokupnu sliku.
Dani su prolazili i nije se dešavalo ništa neobično, ponekad me užasavala ideja da sam postao kao i svi ostali ljudi, običan. Prazan list papira. To nisam želeo, to nije ličilo na slobodu kojoj sam težio. Opet sam bio uslovljen mnogim obavezama, pravilima i zakonima društva. Ništa više od svoje ličnosti nisam imao, sve je bilo prazno, nisam mogao da se poistovetim sa tim ništavilom. Nisam imao potrebu da odem do sveštenika i pričam sa njim o tome, ništa više me nije privlačilo crkvi.
Iz priča sam zaključio da ljudi smatraju kako je sveštenik pomalo čudan i nenormalan. Nije se ponašao kao njegovi predhodnici, koji su ih bili navikli na određene običaje, ovaj je, pričalo se, sve radio na neki nov način, a to ih je brinulo.
Čitajući svoj dnevnik bilo mi je jasno da sam ranije tragao za nečim, za nekom celovitošću, nekom višom sferom postojanja. Opisivao sam kako sam o tome razgovarao sa tim sveštenikom i kako nikada nismo uspeli da se usaglasimo. Tradicija je bila jedna od dogmi koje on nije želeo da prekrši iako sam ja znao da ni njegova vera nije bila zadovoljena.
Stalno sam čitao spise koje sam pisao, morao sam se prisetiti onoga za čim sam tragao. Veliko biće poput kosmičkog čoveka trebalo je da vaskrsne u meni.
Posmatrajući druge ljude, ubrzo sam shvatio da svi oni imaju svoje unutrašnje anđele i demone, koji ih navode, zapravo od toga je sastavljena svaka ličnost, samo što ne pričaju o tome kao što sam pričao ja. Ljudi se bore sa svojim dobrim i svojim lošim navikama, a većina njih se kontroliše i potiskuje svoje grehe duboko u nesvesno. Niko se ne izbori, kako bi mogao bez griže savesti da se nosi sa tim, jer sve što nose u sebi je deo njih. Kako ono što o sebi otkrivaju drugima, tako i ono što skrivaju duboko u tami svoje duše. Svi oni imaju svoje male, velike prljave tajne.
Shvativši to čuo sam Vilove reči pored sebe, nije me napustio:
”Oni su slabi, oni se plaše. Neki od njih će jednom shvatiti, a neki nikada neće. Svi su grešni, neki od njih time znaju da izmere dobro i prosvetle se. Pošto poznaju obe strane, znaju da naprave pravi izbor za sebe. Traže oprost i bude im oprošteno, dok neki srljaju, skrivajući svoje pravo lice i od samih sebe i na kraju se razbole, pate ili se pretvore u psihopate.“
Vil mi je stavio do znanja da mi je sve oprošteno, iako se nikada neće pomiriti sa Nidetovom stranom. Bog nikada ne okreće leđa svojoj deci i dalje će biti uz mene, biće deo mene.
Trčao sam kroz park, prema obali reke, morao sam videti njenu vodu i površinu. Stao sam pred tom vodom i pitao se; da li se sada nalazim na pravoj strani?
Nidet se pojavio iza mene i naslonio usne uz moje uho, upravo je imao nešto važno da mi kaže. Usne su mi se razvukle u osmeh. Nisam ništa izgubio.
Ništa se nije promenilo, ja sam ponovo bio ja i sve je ponovo bilo isto. Nidet i Vil su ponovo bili uz mene kao balans koji će mi omogućiti da pronađem odgovore na ona pitanja i naučiti me da budem uzvišen i pročišćen. Oni su bili ja, a ja sam bio oni.
Autor: Nenad Šarac
