Dugo čekanje

 Mislim da ima pola godine kako sam upoznao Tembu, možda i malo više. Nisam siguran. Temba jeste, on broji dane - svaki uredno upisuje u svoj rokovnik, i tu greške nema. Rekao bi mi, samo da ga priupitam. Ali mene mrzi. A, u suštini, i ne razgovaramo baš puno, nas dvojica.

   U to vreme, dakle, pre šest standardnih meseci, još sam radio u firmi za remont kometa, i stanovao sam neke tri planete dalje od Stanice 21247, na svetu Novi Vrt, klasičnom gradu-košnici, prebukiranom i uzavrelom, među devedeset hiljada ljudi od kojih sam jedva nekolicini znao ime. Budući da sam bio jedini zaposleni iz tog dela sistema, kompanijski tranzit nije svraćao po mene, nego sam morao koristiti usluge lokalnog prevoznika. Svakog drugog dana - takve su mi bile smene - putovao sam do Stanice 21247 i tu čekao da me kolege pokupe. Dva sata u putu, kad se sve sabere, računajući i presedanje. Naravno da time ni mrvu nisam bio oduševljen.

   O, da, nameravao sam da se selim, da nađem kakvu planeticu za jednu osobu i tamo se skrasim, kovao sam planove kako da promenim posao, hteo sam čak da se posvetim pisanju i da se prijavim na neku od društvenih mreža. Pa, opet, zaticao sam sebe u samoći iznajmljenog habitata, ili u sedištu zvazdoplova, ili na Stanici 21247. Najčešće baš na njoj. I jedno vam mogu garantovati - Stanica 21247 je pravo mesto za depresiju.

   Malen je to svet, tako malen da nije zaslužio ni da ga krste, pa je prosto ostao Stanica. Čini mi se da bi se ceo mogao prepešačiti za dvadeset minuta, i to bez žurbe. I ništa na njemu nema, sem, podrazumeva se, stanice, i kioska u kom prodaju bajate čokoladice i prethodne brojeve lego-magazina, i još tri zapuštene montažne zgradice - a jedna je toalet. Da budem pošten, pored kioska se ukopao i jedan školjoklop u svojoj milenijumskoj hibernaciji. Njega slobodno možemo preskočiti, malo ga se šta tiče. Eto, to je Stanica 21247.

   I baš na njoj sam zatekao Tembu.

   Tamnoput i okrugao, skoro ćelav, potpuno nezanimljiv tip. Po mojoj proceni, veoma blizu sedmoj deceniji. Sumnjam da bih ga prepoznao da ga sada sretnem u masi na Novom Vrtu. Kada sam ga prvi put ugledao, pomislio sam da i on čeka prevoz. Sedeo je na nepromočivoj prostirci, sa samohodnim koferom kraj sebe, i čitao štogod sa holo-ekrana koji mu je titrao pred licem. Nisam se preterano bavio njime. Tranzit je prispeo i ja sam otišao u firmu. U povratku sam ga tek ovlaš pogledao. Ništa čudno - zaključio sam - ovuda retko prolaze međumesni brodovi. Mora da se zaputio daleko.

   Međutim, Temba je i posle dva dana bio tu, i posle četiri, i šest, na istom mestu, u gotovo istom položaju. Temba je uvek bio tu. On je žitelj Stanice - sinulo mi je. I tu sam stavio tačku, i on me više nije interesovao. Išao sam, tamo i natrag, i na njega se nisam obazirao.

   Tako je bilo do pre pola godine.

   Taman sam prispeo na stanicu, kada su mi javili da firmin plov kasni zbog kvara na pogonskoj jedinici. „Divota“, rekao sam. „Koliko?“

   „Samo ti budi tu“, odgovorili su mi.

   Kao da sam mogao nekuda otići.

   Nije prošlo mnogo, a ja sam se unervozio. Šetkao sam se oko stanice, oko kioska i školjoklopa, oko Tembe. A on je i dalje sedeo i piljio u ekran. Nije nimalo saosećao sa mojoj mukom.

   „Dobar dan“, iznenada sam mu se obratio. Došlo mi, tek tako.

   Klimnuo mi je glavom.

   „Kasni mi prevoz“, objasnio sam mu.

   Ponovo je klimnuo.

   „A tebi, da oprostiš, cenjeni inteligentume?“ insistirao sam na razgovoru.

   Odgurnuo je ekran u stranu i pažljivo me osmotrio. „Ne“, uzvratio je. „Ja ne putujem.“

   „Nego?“

   „A šta ti radiš ovde?“

   Glupavo sam se nasmejao. „Pa, eto, čekam.“

   „I ja takođe čekam.“

   „Izvini“, rekao sam, „ali šta?“

   Mahnuo je rukom ka prljavoj zgradi iza svojih leđa. I ja sam tek tada opazio holo-natpis gde se vrti pred vratima, crvene simbole na prozirno plavoj podlozi.

   „To čekaš?“

   „Aha.“

   „Ne razumem šta piše“, priznao sam posramljeno. „Na kom je jeziku?“

   „Ne čitaš galaške novokomponovane rune?“

   „Ne baš.“

   „Piše: PRODAVNICA PROPUŠTENIH PRILIKA. I još da radi pet časova svakog tri hiljade trećeg dana, izuzev na univerzalne praznike i sve veće svece.“

   „Prodavnica?“ ponovio sam, ne shvatajući.

   Potvrdio je: „Da.“ Pa je dodao: „Čini mi se da ti je prevoz upravo stigao.“

   I ja sam potrčao, da mi plov slučajno ne pobegne.

   „A zašto“, nisam izdržao da ne pitam kad sam sledeći put stigao na Stanicu, „jednostavno ne dođeš upravo trihiljade trećeg dana?“

   Temba se osmehnuo, posmatrajući me kroz ekran. „Ali ja nemam pojma kada je taj dan. Nepoznato mi je od kog je datuma vlasnik počeo brojanje, i ne želim da rizikujem da mi izmakne.“

   „Smatraš da se isplati?“

   „Još kako.“

   „A cena?“

   Slegnuo je ramenima. „Nebitno. Koja god da je.“

   „Ne plašiš se da će biti izvan tvojih mogućnosti?“

   „Dragi prijatelju, svakom trgovcu je u interesu da proda robu. Bolje da je da za onoliko koliko može da ti uzme, nego da ostane kratkih rukava.“

   Možda Temba i nije ćaknut kao što izgleda, razmišljao sam. Samo jedna šansa da ispraviš ono što si propustio vredi više od tri hiljade dana čekanja.

   Pri povratku iz firme, i bez sna u postelji, svakim danom sam sve više sebe video umesto Tembe. Misli su mi se vraćale u prošlost, tražio sam onu najveću od mnogobrojnih grešaka koje sam načinio. Ako bih dobio samo jednu priliku, koju stvar bih promenio? Šta je to, pokušavao sam da otkrijem, što ne bih mogao sam da preokrenem? Odgovor nisam našao, a danas ga više i ne tražim. Ne opterećujem se više onim što sam uradio. Bitnije mi je ono što nisam.

   Setiću se već onog pravog.

   Kada sam se pojavio sa koferom, Temba se iskezio i, značajno mašući prstom, kazao: „Da se razumemo, ja sam prvi na redu.“

   I, tako, na Stanici 21247, mi čekamo, Temba i ja.

   Rekao bih - već pola godine. Ali nije važno, kad znaš da će se isplatiti. 


Autor: Mile Radić