Za koga kruži i ističe krv moga srca?
Radio sam, ali meni samom to nije
donelo ništa dobro.
Za crva koji gmiže u zemlji
dobro sam činio.
- Činilo mi se da vidim kako trava vene.
- Od kako sam se spustio na nju, pre samo nekoliko trenutaka, zelena joj se boja istanjila, postala toliko bleda da više nije zasluživala to ime. Lagano, ali ne i neprimetno, sumorno ju je zlato gutalo i nekako nakazno ukrašavalo. I jutarnja je rosa netragom iščezla.
- O, da. Poda mnom, trava je venula.
- Poda mnom, trava je uvek venula.
- "Zamišljen si, prijatelju", obratio mi se prorok i ja sam se prenuo.
- "Jesam", odvratio sam.
- "Nagađam da te nešto muči."
- Pogledao sam ga. Sedeo je na natrulom panju, u beloj odeždi, ne naročito čistoj, crnokos i crnobrad. Mladolik, sa tek prisenkom mudrosti i bora na čelu. Smeškao se. Iza njega, nepun kilometar daleko, nicale su rošave kuće i štale.
- "Šta?" pitao je. "Podeli to sa mnom, prijatelju."
- "Ne znam. Nisam siguran. Loše je", rekao sam.
- "Svako loše ima svoje dobro. Hajde, ispovedi se."
- "Tiče se tebe."
- "Zar? Pa", uporno se smešio, "za utehu ti, danas me se malo toga ne tiče."
- Oteo mi se uzdah. "Brinem se." On je oćutao.
- Gledao sam ga. Bio je mlad i propovednik. Ali, bez gorkih ožiljaka iskustva i, što je najtragičnije, žigosan prolaznošću. Bar sam toga, ako ničeg drugog, bio svestan. Bar toga. Prolaznosti.
- Zloguko graktanje ptica vređalo mi je uši, a nisko se Sunce crvenilo bolom. Pogled mi se pokolebao i ja sam prevalio preko usana, preko volje:
- "Ubiće te."
- Ponovo je oćutao. Kao oneraspoložen.
- "Beži", izgovorio sam jalovi savet.
- Nemo je odmahnuo glavom, dok su se ponori njegovih tamnih očiju produbljivali slutnjom skore smrti. U tom času nisam mogao, a da se ne spomenem svog tako davno preminulog pobratima, grozničavog na umoru, pobratima polivenog bolesnim znojem i strahom, kako pokušava da zadrži klisko pramenje života onemoćalim rukama. Jedino je blatnjavo sećanje ostalo od njega. On je umro, a ja nisam. Ja sam šest dana očajavao nad njegovim telom i iskopanim grobom, šest sam dana bdeo u ludilu, a sedmog sam ga sahranio.
- Možda sam i vlastitu dušu tada sahranio.
- A oni, koji su mi ga uzeli, koje smo u gluposti slovili bogovima, oni su se krvožedno cerekali. Mrzeo sam ih tada i još ih mrzim, premda sam i njih nadživeo. Gomila se božanstava rodila i upokojila u me|uvremenu, ali moja beda nije nimalo izvetrila. Sva je čamila u meni, oduvek i zauvek, čak i kada sam krnjio večnost s tim dobronamernim prorokom.
- "Beži", kazao sam opet, da se odbranim od nje. A prorok je upro prstom u grupu ljudi što nam se primicala iz pravca naselja. Nije bilo nužno smotriti im lica stroga u zanosu da bi se pojmilo ko su. Dolazili su, prokletnici i sebičnjaci, da ga mole za tričave usluge.
- Podigao sam se sa sparušene trave i prebacio olinjalu torbu sa svom imovinom preko ramena. Krenuo sam u susret rulji. Krzava se senka prostrla za mnom. Žmirkao sam, suviše slab da istrpim ljuta Sunčeva koplja zarivena mi pravo u mozak.
- Mimoišli smo se. I čuo sam im kreštave glasove, krcate varljivim hvalama i ulagivanjima, mada bih radije bio gluv za njih. I pljuvali su me, deca zajedno sa odraslima. Mnogo sam ih prošao tromim hodom, zavedenih seljaka, nadmenih sveštenika praznih hramova, pijanih vojnika iz tuđine. Ni prema kome nisam osetio samilost, ni za kim se nisam osvrnuo.
- Čitav taj dan sam potrošio bazajući gradom, zagušenim otpadom i izopačenošću. Krezubava, mršava devojka me je vukla za rukav, bestidno nudeći sebe u zamenu za novčić. Prosjaci su me podozrivo merkali, u nedoumici da li bi im se isplatila moja lešina. Prodavac voća me je štapom terao od tezge, kivan što neću da pazarim njegovu već gnjilu robu. Bahate patrole zavojevača su mi preprečavale put, sloveći me za bandita. A u svemu, smrdelo je beznađe pomešano sa izmetom.
- Predveče, umoren od samog disanja, našao sam vašljivu postelju u vlažnoj krčmi i tu počinuo. Košmar mi je pohodio noć.
- "Izdaće te", saopštio sam proroku u zoru.
- "Ko?"
- "Svi zbog kojih si ovde."
- "A ti?"
- "Ja sam i sebe izdao. Uostalom, nikada nisam iskao iskupljenje."
- Prorok je uveliko bio opkoljen sledbenicima kurjačkih osmeha. Nisam shvatao šta je smatrao da jesu, zašto se bespotrebno žrtvovao u njihovu slavu. "Hoćeš li koračati sa mnom?" pitao me je.
- Odbio sam. "Ne verujem u bogove."
- "A u boga?"
- "Njega nisam sreo."
- "U tebi je tajna, prijatelju", rekao je. "Ko si ti, zaista?"
- Progutao sam odgovor. Umesto njega, istisnuo sam kroz grlo, surovo: "Ne želim da ti budem prijatelj." I nije me zanimalo da li sam ga uvredio.
- Sutradan su ga se odrekli, predali ga vojnicima. Mislim da je to i očekivao. Iz prikrajka sam posmatrao kako ga, vezanog i nagrđenog, odvode u tamnicu. Trudio sam se da ga pre svih, prvi ja zaboravim. Jer, zaborav je predstavljao sitnu utehu u samoći pratioca smrti. Ili - njenog predvodnika.
- Trebalo je da odem.
- Nisam.
- U suštini, nisam imao kuda. Propast je svugde bila istovetna.
- Kada su ga, izmrcvarenog poniženjima, razapeli na drvenom krstu, gubilište je kiptelo masom gladnom patnje i sitom besa. Piljili su poput lešinara, poput podivljalih pasa, nestrpljivih da zagrizu crknuto meso. Tek je nekoliko njih, mahom žena, naricalo u podnožju krsta. Ne bih se zakleo u iskrenost tih suza.
- Uklet, i ja sam stajao u gužvi.
- U prvom sam redu stajao.
- "Ili", zavikao je prorok najednom. "Ili! Lama savahtani?"
- Pa, da. Tipično. Uzvišeni su bogovi navek napuštali svoj porod. Ili ja tu štogod nisam razumevao.
- Smučilo mi se, trgnuo sam se iz otupelosti. Oslušnuo sam zov smrti. Uplašio sam se.
- Prorok je bio mrtav i kiša je sipila. Mutna voda spirala je krv iz njegovih rana.
- A narod je i dalje piljio, čak se pomerio napred, srećan što je čudo izostalo.
- Smrt je, međutim, još bila u blizini. Nezajažljiva, zvukom sličnim onom koji prati taloženje peska u staklenoj posudi, sricala je moje ime u vetar. Zvala me je. Ponovo i ponovo.
- Kukavica, tada sam pobegao.
Gilgameš leže da spava,
a smrt ga ugrabi
u sjajnoj dvorani njegove palate.
Autor: MIle Radić
