Besmrtnici i oni drugi

I dođe najzad Humaru do kraja sveta, iza kog jedino velika noć preostaje, i stade, jer više ni jednog druma ne beše da ga vodi. I tu je dugo čekao, godinama, ako se one izbrojati mogu, čekao je zvezdanu plimu, onu pravu, koja će ga uzneti do Drugog meseca. I plima se podiže, i ode Humaru u nebesa. I tamo pade ničice pred Najvećim majstorom.

    „Učitelju”, obrati mu se, „evo me da pozajmim tvoje znanje.”

    „A koje to?” upita ga Najveći majstor.

    „Nauči me da budem besmrtan.”

    Veliki majstor reče: „Kad si već stigao ovamo, ja te odbiti neću. Ali”, dodade, „zahtevam da posle ostaneš ovde pedeset vekova kao moj pisar. Nakon toga si slobodan.”

    Humaru pristade.

    „Dakle”, nastavi Veliki majstor, „da bi dosegao besmrtnost, prvo moraš da naučiš da zaboraviš. Zaborav, to je pola večnosti. Zaboravi sebe, i zaboravi život. A onda, da bi razumeo besmrtnost, moraš umreti. Kada smrt savladaš, neće ti ostati ništa drugo do da samo postojiš. Možeš li to?”

    „Mogu”, odgovori Humaru.

    Međutim, bio je loš učenik – morao je tri puta da umire.

Autor: Mile Radić