Moderna vremena

 „U redu, momci!” dreknuo je šef, ne pojavljujući se iz svoje prostorije. „Nadam se da ste svi već počeli sa poslom!” Za razliku od drugih smenovođa, ovaj naš nikad nije koristio razglas. Bio je preglasan i bez njega. „Danas nam je važan dan! Moramo da nakompletiramo devedeset velikih bačvi i samo sto sedamdeset malih, a - to vam sigurno ne moram naglašavati - već kasnimo! Idemo! Čepove i čekiće u ruke! Zapušavanje, bez zabušavanja!”

   „Zapušavanje!” viknuli su neki od nas, a drugi se nadovezali: „Bez zabušavanja!”

   Šef je uvek govorio da moramo imati neki slogan. Sam ga je smislio i zato je bilo obavezno da se svakome svidi. Meni i nije preterano, ali sam mudro ćutao. Delovao mi je nekako priprosto.

   „Ne zaboravite” nastavio je šef, i svi smo znali šta će reći, „prekovremeno se ne plaća! Zato dobro pripušite! I bez pčela! Neću jednu da čujem! Neka vas čekaju u garderobi!”

   Samo što smo počeli da lupamo, i lepimo, i treskamo, a poneko i da peva - onako, udarnički, dve pčele su uzujale kod šefa.

   „Poziv!” zaurlao je neko iz mase.

   „Tišina tamo!” odazvao se šef. Promolio je bradato lice kroz vrata: „Posao je u pitanju.”

   „Živeo šef!” grmnuli smo složno, a nekolicina je dodala: „Kad će plata?”

   „Zaista”, nadovezao se i Migoslav, prebirajući po plutanim čepovima.

   Odmahnuo sam glavom. „Još je rano. Tek je drugi dan močvarnog zelenog zmaja. Nikad je ne daju pre desetog svrapčevog.”

   „E, pa, mogli bi.”

   „Opet se kladiš? Dodaj mi lepak.”

   „Jok. Vilenjaci nameštaju trke. A lepka nema.”

   „Onda?”

   „Hoću da menjam pčelu, da pazarim onu tihu, što samo vibrira. Sada i kod nas mogu da se nabave.”

   „A šta će ti? Da zujkaš na poslu?”

   Migoslav je slegnuo ramenima i krvnički tresnuo macolom bure pred sobom. „Odoh po lepak”, rekao je.

   „Donesi i nove noževe”, dobacio sam za njim. „Sa ovima ne bih ni vene isekao.”

   E, da, nije lako reparirati korišćene magijske posude. Kada ih naši dobavljači donesu na prijemno odeljenje, valja ih dobro oprati, najpre u hladnoj, pa u toploj vodi. Potom se iskuvavaju, pola dana najmanje, jer će se tako videti ima li u njima zaostalih i potencijalno opasnih materija. Sledi procena, kada se naši majstori obično posvađaju koju će runu napisati na pratećem listu: solidno, loše ili za bacanje. Najčešće viđam loše posude, pogotovo drvene - keramičke obično izdrže koju godinu duže. Napukle, otkovane, izbušene, nagorele. Pokupljene sa đubrišta. Sve njih moramo zakrpiti, zakovati, ispolirati, ofarbati. Ali, što bi raja kazala, ne možeš od patuljka napraviti čoveka. Nije da ja želim da porastem, sasvim mi je dobro i ovako, ali takva je poslovica. Znam i bolje, ali su nepristojne.

   Nekada, ne baš tako davno, ovo je bila unosna zanimacija. Proizvodnja magičnih posuda je posebno umeće, dugo traje, i to je verovatno najisplativiji zanat u patuljaka. Ne može se sva ona papazjanija od koje se čarolije prave držati u makar čemu. S druge strane, magijski esnaf je na sve načine pokušavao da obori cenu. Bili su toliko drski da traže i popuste na količinu. A kako su naši pregovarači bili nepopustljivi, ljudi su čak počeli da koriste obične posude. Kad nije imalo pogubne posledice, to se odražavalo na kvalitet magije. Noćna rasveta na ulicama je pravi primer.

   I onda je neko napravio računicu – stara, prepravljena posuda koštaće duplo jeftinije i svi će biti srećni. Dobro, ne baš svi. Proizvodnja novih posuda se prepolovila i mnogi su patuljci ostali besposleni. Drugi su se, poput mene, zaposlili. Koliko sam u početku bio ushićen, sada sam zabrinut. Posude su sve trošnije i nećemo moći još dugo da ih vrtimo u krug. Tada će na tržište morati da se ubaci izvesna količina novih, i dok se one ne isprazne, možda ću morati da se vratim građevini. Patuljcima će uvek manjkati rudnika i kojekakvih tunela. Za to ti ne treba nikakva struka.

   Crne misli me more, i nisam rad da ponovo gutam prašinu, ali moram imati sigurne prihode. Kuću još nisam otplatio, hrana je sve skuplja, namete treba izmiriti, a nabavio sam sebi i pčelu. Da budem potpuno iskren, navukao sam se i na Tablu.

   A kad smo već kod toga...

   „Juče sam pročitao zanimljiv komentar”, rekao je Migoslav kad smo, na koncu smene, odlagali alat u soške.

   „Aha?”

   „Nešto o divovima i muzici.”

   „Šta?”

   „Ne znaš o čemu pričam?”

   „Jok.” 

   Prešli smo u garderobu. Skinuo sam radno odelo, otresao ga i složio u ormarić. Uskoro ću morati da ga odnesem na pranje. Prekosutra, kad budem slobodan.

   „Ma, ono...” Migoslav je pokušavao da se seti. „Ono, bre, što je Lilka napisala.”

   „Nemam pojma. Lilka mi nije prijateljica.”

   Iznenadio se. „Nije?”

   „Prvi put čujem za nju.” Ogrnuo sam se kabanicom. Pčelac me je umorno pozdravio iz džepa. Jadničak! Zaboravio sam da mu spremim doručak, pa se ispraznio. A baš sam nameravao da zujnem mami, da mi pošalje recept za pohovane pečurke. „Spreman si?”

   „Čekaj da se obujem.”

   Navek mrgodni trol na kapiji nas je upisao na svom musavom listu – kao da neko gleda, a kamoli razume njegove škrabotine! - i pustio da izađemo. Gomila patuljaka se razišla u svim pravcima. Većina njih je stanovala u blizini, pa nisu bili prinuđeni da koriste javni prevoz. Migoslav i ja smo morali, mada sam ja putovao dve stanice dalje od njega.

   „Dakle?” opomenuo sam ga.

   „Zmaj me odneo ako se setim.” Iskezio se. „Ali bilo je veoma interesantno.”

Izvadio je svoju pčelu iz drvene, izrezbarene kutije koja mu je bila zakačena za opasač. „Dosta je džabalebarenja”, obratio joj se. „Brzo do Lilke. Neka mi ponovi ono što je juče pisala po Tabli.”  

   Nasmejao sam se. „Zar je toliko hitno?”

   „Hitno je”, naredio je pčeli i ona je odjurila ka centru grada. „Sad će ona”, kazao je meni, „pre nego što se mi maknemo odavde.”

   Prevario se. Nismo dugo čekali, a zmajovoz se pojavio. Vukao ga je jedan od onih novih pustinjskih zmajeva, nabavljenih prošle godine. Kako su nam to starešine fino objasnile - jesu malo skuplji od naših planinskih, ali su zato, budući da malo troše i veoma su izdržljivi, pogodniji za naseobine u kojima raste potreba za razvozom putnika i robe. Ubediše nas da će se uloženi novac vratiti već za pet godina. Možda i hoće, ali nisam siguran kome.

   „Pločice, molim”, ljubazno nas je opomenuo zmajovođa.

   Izvadili smo kamenčiće i pokazali mu. Sumnjičavo je zagledao Migoslavovu.

   „Ovomesečna je bojena u crveno”, procedio je.

   „Pa, i jeste crvena”, branio se Migoslav. „Samo malo isprana. Zaboravio sam je u čakširama, a u perionici nisu obratili pažnju.”

   „Kanda si je zaboravljao više puta. Hajde, prođi.”

   U prikolici nije bilo gužve - tuce patuljaka iz obližnjih rudnika i jedan vilenjak, možda džeparoš.

   „Ulenjio se narod”, zaključio je Migoslav dok smo se truckali.

   „Čini mi se da je ljudima neki svetac. Neko mi je to napomenuo na Tabli.”

   „Svetac? Opet? Kad oni misle da rade?”

   U to mu se vratila pčela, a za njom je doletela još jedna.

   „Spora si.” Migoslav joj je pripretio prstom. „Jesu li to veze opet slabe?”

   „Lilka je nedostupna”, raportirala je zadihana pčela. Ušuškala se u svoju kutiju. „U kući je, ali nisam mogla da uđem. Zaključano je.”

   „Zujnućemo joj kasnije.” A onda se grohotom nasmejao. „Možda joj je baš sad neko uzujao!”

   Putnici su nas načas osmotrili – jer su još uvek svi bili radoznali šta to drugi zujkaju – pa nastavili da blenu u ulice što su se kotrljale u suprotnom pravcu. A ona druga pčela mi se unela u lice. „Kupi, Žmiga poručuje”, rekla je.

   „Šta?”

   „Kupi.”

   „Ne razumem.”

   „Kupi”, ponovila je, posebno naglašavajući svaku reč. „Poručio. Žmiga.”

   „A da nisi pogrešila osobu?”

   „A?”

   Sad sam ja ponovio. „Pogrešila. Osobu.”

   Pokazao sam joj unutrašnjost kabanice: Pčelac je dremao u džepu.

   „Pardon”, zbrzala je i šmugnula u zadnji deo prikolice. „Da kupim?!” prasnuo je neki od rudara. „Sad mi javlja!” Okrenuli smo se ka tipu, zajedno sa ostalima.

   Nešto kasnije, Migoslav se pozdravio i sišao na svojoj stanici. Dva pijana gorostasa su htela da popnu, zmajovođa im nije dozvolio, malo su se prepirali – da li sve rase imaju ista prava i zašto samo divovima nije obezbeđena vožnja, naišla je gradska straža i pretukla veseljake, a mi smo krenuli. Pošto nije bilo nikog drugog iz mog kraja, zamolio sam zmajovođu da mi stane kod pijace. Naravno da nije hteo. Onda smo se i mi prepirali, ali na moju sreću, ovde nije bilo straže, pa sam se izvukao bez batina.

   Pred pijacom sam zastao kod uličnog prodavca listova. „Patuljački glasnik”, rekao sam mu. „Je l' svež?”

   „Pogle. Još je zelen.”

   Nisam imao sitno, pa sam mu platio kamenim novčićem. Vratio mi je kusur u drvenjacima. Ovlaš sam proverio jesu li falš i tutnuo ih u džep. Pčelac je opsovao iz unutrašnjosti kabanice. Požurio sam da ga izvadim, da mu se krilca ne oštete.

   „Za vašu zujalicu”, zakreketala je baba na tezgi sa medom, „samo najbolji, domaći livadski.”

   „Može li se probati?”

   „Ne, ne, ne. Ne mogu načinjati teglu. Ali, evo, ovde piše.”

   „Ne razumem te rune.”

   „Aha”, bila je predusretljiva. „Vidiš ovu – ta je za med. Ova ovde... ne, ova je za med. Prva označava domaće. Ili livadu. Nisam baš sigurna, ali...”

   „Dobro, de”, prekinuo sam je. „Daj mi najmanju što imaš.”

   Pazario sam sebi jednu ribu, neku morsku, kakvu do sad nisam jeo, krčag crvenog vina i dinju, i tako natovaren konačno krenuo kući. Išao sam okolnim putem, ne bih li prošao pored Tamikine radnje. Ništa pametnije mi nije palo na pamet nego da se pravim da sam slučajno naišao. Nije je bilo na ulici. Usporio sam, krajičkom oka zavirio unutra. Prosto sam poželeo da ne bude tu. Ali bila je, sama, među gomilom svakojakih fenjera za svice, i kao da je gledala baš u mene. Ma, jok! - pomislio sam – gleda kroz mene. Oteo mi se uzdah. Odvratio sam pogled i prošao.

   Trebalo je da joj mahnem, zaključio sam, zatvarajući vrata kuće za sobom.

   „A da se vratim?” izgovorio sam naglas. „Kao, do pijace?”

   Pčelac je ćutao, na ivici snaga, nesposoban da me posavetuje. Pustio sam ga da se gosti medom, a potom potpalio vatru. Bilo mi je rano da večeram, pa sam otišao do Table i seo pred nju.

   Nije bilo previše novina. Migoslav je, još juče, obznanio da voli slatki kupus. Nidžan je slavio rođendan. Sovka je pozvala sve drugare da dođu kod nje, da vide kako joj bašta napreduje. Muksan je diskutovao o poskupljenju zmajskih letova, ali me se to nije ticalo. I Tamika – tu sam obratio pažnju – Tamika je u ranim jutarnjim časovima recitovala stihove neke pesme, balade, kakve obično vilenjaci pevaju. I tu sam sebe zatekao na mukama – da li da kažem da mi se njena objava sviđa? Da joj pošaljem cvetak? Da i ja nešto izrecitujem, možda koji stih te iste pesme?

   „Pardon”, obratio mi se neko iza leđa.

   Osvrnuo sam se i zatekao bumbara zaglavljenog u otvoru na vratima, onom što sam napravio za pčele koje održavaju Tablu.

   „Izgleda da mi treba pomoć.”

   Izvukao sam ga. „A koji si ti?”

   „Ispomoć. Ovo obično nije moja teritorija, ali sam morao da uskočim.”

   Razmotao je tri lista i onda jedan po jedan, pažljivo, zakačio na tablu.

   Migoslav je napisao da su divovi muzikalni, ali da ih valja slušati iz daleka. Lilka mi je poslala zahtev da budemo prijatelji. I bila je tu još jedna pesma od Tamike – tu nisam čuo – takođe objavljena u toku prepodneva. „Malčice kasnim sa ovom objavom”, izvinuo se bumbar. „U prvom naletu sam promašio adresu, a onda su mi ga i gusenice otele.”

   Poslaću joj cvet, rešio sam, hoću. Stisnuo sam i zube i pesnice.

   „Imaš li štogod za mene?” pitao je bumbar.

   „Imam.”

   Nidžanu sam čestitao rođendan, poželeo mu sve najbolje, bla-bla. Prihvatio sam Lilku za prijateljicu. A svima sam saopštio da se osećam pomalo tužno.

  „To je to”, rekao sam i brže-bolje otišao da bacim onu ribu u tiganj.

Autor: Mile Radić