Prolog
* * *
Mladi tocak srece, bolatuge, strasti laznog darazove svojim teskim krikomsvoju decu trosnog sjaja.
* * *
oslednje pripreme novog doba lagano su se privodila kraju.Tezak i plodonosan posao obavili su Oni posle strasne bitke Svanuca Bogova vekovima unazad i napokon, mogli su sa ponosom da naslute sjaj novog univerzuma. Od svih odaja koje su se nalazile u Crvenom gradu vrt im je bio najdraza te su ga ostavili za kraj da u miru od prolaznosti ispune prazninu kojom je sada zjapio.Angard, stariji i donekle mudriji recitovao je stihove predanja dok je Raltan Plameni prstima svoje nove ruke ucrtavao na tamni nebeski svod nova sazvezdja.Radili su u opustenosti lagano preplicuci pesmu i zvezde u prekrasan spoj buducih prorocanstava.Tako je vesto pevao Angard pesmu Vecnog prokletstva da je dirnuo u tamno srce Raltana, jednog od Posrnulih.Neka nova osecanja do tada ne iskazana probudise se u njemu i on ih ucrta na svod.S vremena na vreme zastajao je sa svojim radom osluskujuci reci drevnog sveta i upisujuci njegova osnovna svojstva duboko u svoju sakrivenu sustinu. Jer onaj ko zna pricu Prvih znao je i sudbinu Poslednjih. A trudio se da uveri sebe da on nije jedan od Poslednjih.Jer jos nisu pronasli znak.Drevni stihovi odvukose ga u zaborav. Secao se mladih dana kada je shvatio svoju besmrtnost. Kako je bio srecan. Nije ni slutio. Nije ni mogao.Posmatrao je pogurenog starca ispunjenog moci kako zatvorenih ociju poje pesmu stariju od njih dvojice. Svi su znali poneki njen besmrtni deo samo je Angard jedini od prezivelih znao celu basmu.Pitao se koliko je razdoblja ovaj naizgled krhki starac prevalio preko svojih ledja.I koliko je glava za to vreme skinuo. - Bili su to krepki dani, rece tiho Raltan, i niko im nije mogao sagledati kraja.Niko sem Prvorodjenih.Zagledao se u neprobojnu tminu neba trazeci neku gresku u svom radu. U daljini sjaktala je zvezda.Ljutio se na sebe zbog nemarnosti. Slatkom mukom, jer je voleo svoj rad, podignu ruku da jednim lakim pokretom prsta ugasi zanavek bilo kakav zivot ili smisao te prkosne zvezde. Blago je pomilovao svetlu povrsinu i odbrojao pesmu. Nista se nije desavalo.Ponovo,pripisujuci neuspeh umoru, izbaja novom snagom. I dalje nista. Zvezda je i dalje uporno blagim pojacanim treptajem oglasavala svoj neumiruci sjaj.Britak osecaj presece mu utrobu na pola. - Angarde, prosapta Raltan, Angarde prestani, prestani..... Odjednom pesma utihnu...... - Mislim da sam ga pronasao, rece on jacim glasom. Iskonski strah prozuja prostorijom. - Sta si pronasao jednoruka budalo, zavapi Angard. - Pronasao sam Kenber. Angard, ostareli Prvorodjeni koga su sa pravom zvali Bogom umorno sede na proplanak koji su nedavno izvajali. Iz skrivenog dzepa izvadi lulu i duvan koji je po tadasnjim merenjima predstavljao pravo malo blago. -Zivot je nikao iz pepela i Svet je opet ceo, naglasi Angard dubokim svetovnim glasom.Obnova je zavrsena.Tocak je vaskrsnuo. Povukao je ceznivo dva-tri dima iz srebrom optocene lule i najzad, posle sivilom okupanih vekova nasmejao se zvonkim zvukom davno zaboravljnim. Donekle mu je laknulo. Sad je bar sve bilo jasno.Okrenuli su ledja zvezdama i uputili se ka ostalim Bogovima.Znali su sta ovo predstavlja.Znali su da su Poslednji i da tu poruku moraju saopstiti prezivelima, ma koliko to tesko bilo. Pocetak * * * Svojim krikom noci zovetaste, sretne, mile duse.da nabace ruho smehai u pogled se uvuce. * * * * * * Postoji jedan proplanak iznad zaseoka Kronbolt koji je oduvek prestavljao sveto mesto.Trava je tu nisko rasla sakrivajuci medj svojim nitima po kojeg skakavca koji je predstavljao simbol Angarda, jednog od Vrhovnog bozanstva i koji je bio prava retkost u tim predelima. Same skakavce nisu dirali dok su pecurke koje su rasle na proplanku ibile jos redje, predstavljala veliku dragocenost u lecenju groznice i poneke blaze prehlade. I kako se blizilo glavno uzdignuce trava je u preskocima nestajala u pescanu zemlju, tragajuci mozda za istrulelim ostacima legendi, nikad vise da se ne uzdigne. Uglavnom, bilo kakav problem da su mestani imali odlazili bi na brdo zvano Lank ili Celavo brdo kako su ga u sali zvali, i prespavali na njemu trazeci odgovor na svoje muke u posvecenim snovima.Ponekad bi resenje dolazilo posle prve noci, ali to je bila retkost. Cak sta vise predstavljalo je znak da je ta osoba blagoslovena i da je najbliza volji Angardovoj.Cesce su se Tragaci, kako ih je narod zvao, duze zadrzavali na brdu prinoseci svakog jutra i veceri po jednu zrtvu Bogovima, vapajuci za izgubljenim odgovorom.Iz noci u noc samo su se zvezde jedva cujno oglasavale dok su se Tragaci u snovima trzali iscekujuci poruke bozanstava. I poneko bi ih pronasao. Na to brdo ispeo se predhodne noci Kirnion.I ispevao pesmu o slobodi.Pesmu koja je budila uspavana srca.
eseci su prosli od kako je poslednji put izasao napolje.Prasnjav barsunasti vazduh teretio mu je vlazne kapke.Disanje je ubrzalo, praceno hrapavim prizvukom pluca dok je lagani ritam koje je njegovo osmogodosnje srce proizvodilo i dalje bio nepravilan, ali to ga ovaj put nece spreciti.Predugo je lezao.Tiho i tek po vrhovima tananog sluha dobovalo je srce upozoravajuci ga na njegove jos nezalecene rane. Ipak, njemu se cinilo da tuce zaglusujucim zvucima prekidajuci mu bilo kakav pokusaj razmisljanja. Obuzelo ga je celog.Pridigao se iz svoje prezrene postelje drhcuci kao tanani list na povetarcu. Blazeni zmarci protrcase mu telom. Ipak je mogao da stoji.Ali nece moci dugo.Jos dok je u nekom po prirodi nepravilnom polozaju stajao pored uzglavlja, jedan presuseni osmeh obasja bledo lice. Tanke i od napada groznice ispucale usne razvise svoj blestavi barjak.I to mu napokon podari novu snagu. Istisnuo je iz svog mukama zaprasenog uma bilo kakvu pomisao o slabosti, istisnuo je malaksalu potrebu za odmorom i snagom tesko objasnjivom zaputi se ka vratima sobe.Nije palio svece jer svetlost mu nije trebala.Ionako nije zeleo da probudi oca.Vec je previse prepatio.Zeleo je samo vazduha. Cistog obicnog vazduha. Milog vetra na njegovom licu. Samo to.Podigao je oznojeno cebe sa poda i tupim mehanickim pokretom obavio svoje telo. Do tada peckava tkanina prijala je njegovoj hladnoj kozi pruzajuci malo po malo sigurnost njegovom decijem koraku.Otvorio je vrata. U oku mu zatreperi suza. - Ne jos, pomislio je, i zaustavio njen ocekivani let.- Ne vise, rekao je, i prkosno uzdigao mrsavu glavu. Jos su samo jedna ostala. Prikupio je krajeve cebeta i probranim korakom, jer svaku stopu tog drvenog poda je znao napamet, zapoce poslednji poduhvat. Dah za dahom, stopa za stopu, preznojavao se pri svakoj pomisli kako sporo odmice. Treperio je od uzbudjenja pri svakom nenadanom trzaju oceve ruke sto je umiljato visila sa naslona kreveta. Nije zeleo da ga jos povredi. Nije zeleo njegove natmurene obrve niti njegov iskren plac kasnije. Ali iznad svega je zudio za sjajem zvezda. Za njihovim britkim osmehom. Cudne su snage onih najmanjih, onih od kojih se uvek u pocetku retko sta ocekuje. Onih izdvojenih, koji svu raniju sumnju u proslosti naplacuju trostruko.Onih sto prkose, klanjaju se samo svojoj zvezdi. Cudna je ustinu snaga volje onih koji vode. Cudno je i to da je uprkos sve jacoj nesvesti koja ga je u naletima obuzimala ipak stigao do ulaznih vrata.Podigao je suvu ruku i tankim vretenastim prstima pomilovao njeno drvo.Znao je svaku njenu cvornatu izbocinu i od mesecine srebrnu udubinu. Toliko puta mu je izmicala. Toliko puta je vracan sa praga, da je umalo zaboravio radost otvorenog prostora. Ali sinocna pesma mu je obodrila srce. - O bezimeni, ti koji mi probudi udove svojim glasom. Zahvaljujem ti se do veka.I s‘tim recima lagano otskrinu vrata i brzinom koje samo senke poseduju kliznu kroz njenu pukotinu. Vrata se u nekom cudnom jedva cujnom zvuku sama zatvorise i on radosno uzdize svoj pogled ka nebu. Iznutra se culo prevrtanje ocevo. Bezbroj zvezda njemu znanih i neznanih doceka ga dok sa juga zacarlija jedan izgubljeni vetric.Neznim, i ne previse hladnim rukama obuhvati on decakovo lice i pomilova ga po obrazu.U tami blistale su njegove oci. U samoj zenici jednog bolesnog deteta zasja nikad ne uhvacen sjaj hiljade i hiljade zvezda. On lako zakoraci napred.Gipki koraci nosili su njegovo paperjasto telo dok mu je vetar uhvatio pozutelu kosu i raspleo je.Pri trecem koraku on umorno zastade i zakleca u kolenima. Umor ga je najzad dotukao. Okrecuci se ka zvezdama uputi im jos jedan svetli pogled pre nego ga zemlja preuze u zgrljaj i svojim teskim grudima oduze svest. Sve potamne i nesta u snu. Iz susednog brezuljka iskoci pomodreli mesec.Razvio je svoje grimizne zrake obasjavajuci naizgled usnulom detetu lepo lice. U pozadini tamna mrlja natapala je zemlju. Ko zna sta bi se nasem malom ali ipak hrabrom junaku desilo da uz mesecev skut ne stize i jedan poveci oblak noseci u svojo tamnoj senci oblicje jedne kocije.Odzvanjali su ritmicki i proracunato tromi koraci dva od tame pocrnela vranca vukuci za sobom natovarenu zapregu napitaka i carobnih stvari kakvih ovaj drevni put nije video od davnina. Na tkaninama prekrivenom sedistu skupila se jedna posve jadna prilika zakukuljena sve do svog pogrbljenog nosa u zagasito sivilo.U rukama je prebirao kozne uzde dok mu je kroz bradu izbijao dim iz njegove omiljene lule. Do njega sedeo je jedan carobnjak.Cudnim, da se cudom kasnije nisu mogli nacuditi mestani zaseoka zvanog Kronbnolt, prozirnim plastom naravi bese zavijen ovaj par. Jer ubogim i slabim cinila se prilika u sivom dok mu je sa leve strane uspravna u svom sedu prkosila prilika mladog carobnjaka.Toliko je suprotnosti bilo u njihovim pokretima i pogledima, toliko lazne tromosti u starcevom osmehu i prikrivene moci da sam ciste savesti mogao posvetiti citavu stranu njihovim zavadama.Jer svadja izmedju ove dve prilike bilo je na odmet. Ali ovog puta samo je jedna vredna pomena.. Kada kola kojim je uprkos svojim slabim rukama starac vesto upravljao naglo poskocise i svojim skokom uzbudise nekoliko staklenih boca pozadi, mladi carobnjak skide kapuljacu i vrelim pogledom prostreli starca.- Pa dobro ruino ni jedna. Zasto ne pazis kuda teras ovu ragu? Hoces da mi svu robu porazbijas pre otvaranja? Je li? Pa da se srecan vratis svom domu! Tezak kasalj ga uvati ali on ipak nastavi.Haaa, znam ja vas. Srecni ste samo kad drugom napakostite. Sreca vasa u tudjoj muci lezi.Cujes! Odgovaraj kad te nesto pitam? Rodrak, kako se ta stara ruina zvala, samo nervozno prezvaka suvu psovku i jace steze uzde. Ali, mladi carobnjak cija je glava pod udarom mesecine zasvetlela, jer bese celav po obicaju svog reda ne htede da se zaustavi na jednom. - Dacu da te izbicuju cim prvi granak Sunca prokine. Je‘l me cuje trosna rupetino? Uuuuaaa! Ima li koga! , zapita mladic unoseci se u lice starcu. Debeli behu zivci Rodrakovi, jer debele zivce je morao imati kada je putovao sa Deralom, kako se ustinu zvao mladi galamdzija.I ko zna do kada bi ova jednosmerna rasprava potrajala jer mladicev bes nije gubio na zamahu, a starcevo lice nije odavalo ama bas nikakve znake, da punokrvni vrani konji, vestom rukom zamaskirani, ne naidjose na telo decaka. Zarzase u znak protivljenja i ukopase se u mestu. - Sta je sad? Sta si sada uradio izlapeli magarce?jos vecom zestinom navali Deral. Kakvu li ces mi bedu jos nabaciti na vrat?Ajooj, dodje mi da jaucem od usuda koji mi te dodeli. Aajooojj! Taman kad je svoja siroka pleca napunio novom kolicino vazduha spremnih da u glasnom kriku izlete iz njega, jedna ostra rec preleti preko Rodrakovih usta i Deral zacuta.Starac je sisao sa kola i i zavrnuo svoje rukave. Polozio je ruku na decakovo hladno celo i poceo mrmljati jednu staru basmu.Prvi put ove veceri starcevo lice se namrgodi.Drugom rukom skide svoju kapuljacu i zatvori oci trazeci koncentraciju.Tisina je sablasno odzvanjala.Deral zabrinuto pridje i sada tihim glasom upita starca.- Sta je to?Starac za trenutak otvori jedno oko ne prekidajuci basmu i uputi jedan po svim racunima preteci pogled mladicu.Svestan situacije u koju je zapao mladic ucuta i povuce se unazad.Basma je tekla sad ubrzano, sad lagano milujuci svojim blagoslovenim tonovima decakovo izbledelo lice.Malo po malo tanki krugovi crvenila oblise mu obraze i i iznenadna vatra orosi mu celo.Videci da je sad trenutak povoljan, Deral se priblizi i ponovi svoje pitanje.- Sta je to Rodrak?- Kako sta je, uzvrati rezeci starac. Zar ne vidis da je decak imao nesrecu.- Ma znam, ispravi se mladic, nego da ga nisi ti pogazio?- Nisam izlapeli moronu, prosikta starac.Sad je na njega bio red da se iskali. Ali suvise brzo on sabra svoje uzburkane misli i progutavsi zasigurno bujicu pogrda rece:- Idi sad i budi od koristi. Zasigurno je ono decakova kuca. Idi sad i probudi roditelje da malog unesemo unutra.Starac je stajao sada preteci namrstivsi do cekinja svoje cupave obrve. U dnu oka svetlele su munje. Mladic proguta ponos i isprva unazad krete ka vratima da obavi sta mu je zapovedjeno.Zatim se okrete od Rodrakovog strasnog pogleda i prepade se kad zacu lupkanje tabana u kuci. Iako su im namere bile dobre, izgleda da su se kasno setili da je sprovedu jer dok je mladic isao ka vratim, nekom demonski nervoznom brzinom popalise se svetla u kuci i decakov otac otvori vrata zestoko. Pogubljeno i od briga izrovareno lice iznenadi i starca dok mu je pogled ludacki zurio u Derila.I mladic nanovo ustuknu. Starac uvidevsi mogucu zbrku, jer je stajo iznad onesvescenog decakovog tela za krvavim mrljama po sivoj odori zausti da nesto kaze, ali vec je bilo prekasno. U jednom skoku otac dodje do Derala i u divljackom nastupu besa ga udari po glavi, tako da se ovaj srucio kao mlada vlat pred kosom. Zatim videvsi cist put do svog deteta na sav glas zajauka. I bilo bi pravo cudo da nikoga nije probudio. - Jaaaooooojjjj, spasavajte ljudi, jaaaooojj ubise mi malog. Jjaaaaooojj!!!! Jedan usamljen trenutak produzi tisinu taman da stigne do malog..Pa jos jedan......I zatim se oceva tuzbalica ponovo oglasi. Navali bujica. Kao kad se u kosnicu ubaci plamen, redom zasvetlevse prozori obliznjih kuca i narod poce kuljati iz njih. Svako je u rukama nosio po nesto.Neko vile, neko sekiru,neko stolicu ili bar tesku tojagu, sta god da im je dopalo saka.Starac besumno zaobidje uplakanog oca dok su oko njega dopirali zvuci razjarenog gneva. Jer obicnom puku je dovoljna samo iskra, i za cas plane.Starac doseta do Derala i pomilova mu lice. Mladic je sanjao.- Upadosmo i mi mi sinak u neciju mrezu, prosaputa starac i nekakva senka bola predje mu preko lica, ali nestade brze nego sto je naisla.- Samo, da li ce pauci razumeti ako nepovredjeni iz nje izadjemo?I naglo se okrenuvsi spremno doceka udarac prvog zajapurenog seljaka koji se priblizi. Pao je sivi carobnjak zvani Rodrak tik pored svog sina i ucenika. Pao je u prividnu nesvest jer mu je misao umela u trenu da odluta, i da se ne vrati dok on to ne pozeli. Ali sve u svoje vreme.....
Poglavlje Prvo Ćelavi snovi Strašnim okom želi, kletimda potamni srce meko.Svojim sokom crne smrtioduzeti preoteto... Dečak je sanjao.Soba prividno osvetljena odisala je njim. Teški uzdasi nadimali su male grudi, pokretajući se ritmički. Uzdah.... Izdah..... Jedna uzdrhtala prilika starijeg čoveka ispijenog teškim mukama nadnosila se nad njegovu mladu senku jecajući.Brojala je šumove.- Sve će biti u redu sine, mucala je prilika.Niko te više ne može povrediti.Uzdah.Podigao je ruku i pomilovao dete po čelu. Dete je bilo lepo. Isključivo lepo.Bolest koju je mesecima vukao nanela je drastične promene u njegovom izgledu, ali trvdoglavo istrajno se zdržala njegova nežna dragost. Njegova nevinost.Krivudavi tragovi slivali su se dečaku niz lice ostavljajući pitke otiske njegove unutršnje borbe.Otac se malo bolje zagleda.Savio je svoja namučena leđa i suvim usnama i svrbuckavom bradom dodirnuo detetovo čelo.Lice je blistalo.Samo u krajevima očiju izrasle su dve nove brazde. Laka senka zatreperi na dečakovim obrvama i nestade.- Ne brini se sine, reče otac i pomilova mu vedje.- Njih dvojica su gotovi.....ne brini sine...gotovi.... Milovao ga je i milovao. Neprestano.Izdah.Dečak je sanjao. * * * Kada je otvorio oči ugledao je nebo.Bilo je plavo. Imao je utisak da je nebo oduvek bilo plavo.I da oči nikad nije zatvorio. Plavo nebo. Pa naravno. Nasmejao se svojoj ludosti. Nebo i jeste plavo. Podigao se i zateturao. - E sad, nadam se da mi glava nije oduvek ovako teška, reče on vedrim glasom, i sede.- Trava, reče dečak.- Trava je zelena. Da, pa naravno i opet se nasmeja. Godilo je. Lep je osećaj smejati se. Ponovo je legao. Dao je sebi malo vremena da se misli srede. Nebo je i dalje plavo. Podigao je ruke. Bile su tanke poput ....poput.....- Poput grančica, uskliknu dečak. Krenuo je da se nasmeje, ali nije mogao.- Ali zašto?Prsti su prozirni. Nebo je plavo.- Mora da sam bio bolestan. Spustio ih je lagano. Bolelo je. Osetio je travu. Prvo malo slatko peckanje. Zatim nežno milovanje. Rosna trava.Provukao je prste kroz kosu. Bila je odveć dugačka.Meka .... - Uhhhhh, smrdi, reče dečak ... ....... i ne baš mirisna. - Ko zna koliko ležim ovde?Pridigao je glavu rukama.- Ova glava sada je laka.Smeh. Zvonak. Zdrav smeh.Život mu ispuni udove.- Nisam više bolestan.Ustao je.- Ko zna koliko sam ležao ovde? Podigao je pogled ka nebu. Nebo je plavo. Jedan zalutali vihor lišća dolete sa juga.Obavio ga je triput oko tananog struka i poleteo naviše.- Ovo ništa nema smisla. U daljini gubilo se brdo. Sunce je u zenitu zajahalo trome oblake. Nigde ni šuma. Ni piska.- Sve je tako tiho.- Nema više zvezda. Počeo je da hoda. Stao je.Okrenuo se. Ponovo krenuo.Sećanje se migoljilo. Kliziloje između trošnih prstiju uma neotkrivajući sve svoje draži.- Moram da se setim. Moram.Zvezde, pomisli i tanak potok tople struje spusti mu se u stomak koji zakrča.To je to. Zvezde.Izašao je da vidi zvezde.Iz daleke usamljenosti dopre prvi šapat. - Njih dvojica su gotovi..... - Njih dvojica, ponovi dečak.- Koja dvojica? Jedan oštar trzaj prelete mu preko čela.Izborano lice osedelog čarobnjaka prodre mu kroz mrenu sećanja.Sada je glas čuo razgovetnije.- Njih dvojica su gotovi..... .....ne brini sine...gotovi....Struja u telu proradi.- Ne, ne smem to da dozvolim.Potrčao je. Kuda? Kako?Čarobnjak i onaj čudni ćelavi, začu glas u glavi. - Stani, reče, i ukopa se u mestu.- Kako znam da je čarobnjak? Napokon misli mu se izbistriše. Nesavladiva bujica sećanja navali kroz otškrinuta vrata uma i osećaj ga zaslepe.Na trenutak.Namrštio je svoju mladu kožu i sigurnim korakom zaputio se ka brdu.- Naravno, reče dečak.- Čarobnjak me je spasao. * * * Dečak je sanjao.Soba je odisala njim.Teški uzdasi nadimali su male grudi, pokretajući se ritmički.. Uzdah.... Izdah..... Na trgu gorela je lomača. * * * Meštanima zaseoka Kronbolt nikada se nisu sviđali nenajavljeni čudaci.Iako mirno selo, Kronbolt je u ranijim danima predstavljao jednu od sigurnijih odbrana grada Istem, jednog od glavnih sedišta Prinčeva. Sa juga zaštićen Kronboltom, tik pored starog Južnog puta, i sa jugo-zapada Rot-om, malom pokrajnom prinčevog vojvode, Istem je sa pravom nosio nadimak „Poslednje carevo uporište“.To je inače bila najcenjenija poslovica crnopurastih trgovaca Istema.- Kada najveće pilme odustanu, Kronbolt će i dalje kupovati mir.To je bio jedini pomen Kronbolta u istoriji. I nikad se niko nije zapitao zašto.Ali to su samo Istemski trgovci. Sa severa, inače, grad je bio opasan prirodnim vencem Božijih planina ili planinskim vencem Ragnaroka, planinom Bogova.Pod njenim moćnim stopama ležala su dva veća naselja Kerik i Tali.Kerik je više bio približen samim planinama, hrleći u njenu hladnu senku, ne plašeći se njenog robusnog izgleda. Stanovnici Kerika branili su severni deo pokrajine od ponekog upada planinskog naroda kupujući, čak šta više svojim životima bezbrižan mir naseobinama na jugu. Ali uvek su veći napadi dolazili sa juga. Malo više ka istoku na jednom od isturenih kraka Ragnaroka nalegao se mali gradić nazvan Tali, po davno palom božanstvu Sunca. Grad je takođe opasan dubokim klancem i trostrukim nizom zidina, jednim iznad drugog.To je takođe jedna od glavnih odbrana.Kroz samo srce grada, svojim gizdavim hodom pružio se stari Južni put.Počinjao je ko zna koliko daleko na jugu i prolazio kroz sam grad, da bi se kroz severnu kapiju gubio u planinama.Sam planinski masiv pravio je svoju sopstvenu vrstu kapije za Južni put.Reklo bi se, da ga ni sami Bogovi nisu smeli zaustaviti.Ali, to je već posebna priča. Dakle, stanovnici Kronbolta, jedne od naseobina grada Istem, nikako nisu voleli nenajavljene čudake. Pogotovo one koji su dolazili ne niz put, sa juga, što bi se reklo, već uz sam njegov tok sa severa. Stari Rodrak i Deral, koje smo ostavili da se baškare na prašnjavoj ulici Kronbolta sada su uredno zavezani ležali u dubokom snu pored velikog Hrasta na samom trgu. Ni nesluteći šta i h čeka.Pored njih je gorela rasplamsana vatra. - Ja kažem, spaliti ih i ići na spavanje, progovori džangrizavi obućar uzdignute kose.Sva ova trka i tučnjava veoma loše utiče na moje živce. Spaliti ih i gotovo. Nekoliko osoba iz skupine mrmljavim tonovima podrža njegove trvdnje.Svi su poustajali u sred noći probuđeni iznenadnim krikom matorog Pelama, i svima je bio potreban odmor. Čak šta više, matorog niko nije ni voleo, kad se malo bolje zamisle.Doduše, sažaljevali su ga zbog dečaka i njegove bolesti, ali niko u svom tvrdokornom srcu nije našao mesta za dopadanje.Ipak, bili su potomci starih boraca i ne može im se zameriti. - Ko zna kakve nove čarolije nose u svojim skutovima, nastavi obućar ohrabren blagom podrškom.- Videli ste kakve spravice kriju u svojim kočijama. Videli ste flašice. Kobajagi mirisi.Pih...- Napitci, kažem ja. Napitci da nas sve potruju.I zato ih treba spaliti dok još ima prilika.Ko zna na šta su spremni kada se probude. U početku trošni šum saglasnosti poče svoje širenje masom. Upijali su njegove reči. omađijanio samim crnilom noći dok su se dve prilike bezbrižno izležavale pored vatre. - Pogledajte, evo, ovaj mlađi na primer, raširenih ruku priđe obućar Deralu.Ovaj ovde nosi tamnu odoru Kavale, te gnusne kučke noći.Čak je i glavu obrijao posvetivši joj svoju kosu.-Recite, ko bi normalan to učinio?Recite? Skupina je ćutala.Jedna sena pređe preko odbleska vatre najavljujući dolazak . - A o matorom i da ne pričam, nastavi obućar ne primećujući promenu koja je zadesila slušaoce.- Pogledajte njegovu odoru.‒ Pogledajte taj samozadovoljni osmeh na njegovom licu.A poprilične je batine dobio večeras.- Ko bi se još normalan ovako smeuljio posle onakvih batina?Uzarenog lica, nadnoseči se nad Rodrakom, razjareni obućar podiže svoju stamenu desnicu nameravajući da još jednim naciljanim udarcem prodrma starca i u najboljem slučaju skine mu taj osmeh sa lica. Masa se laički skupila, tiskajući se pred predstojećim zločinom, jer greh je bio tući bespomoćne.Ali niko nije hteo zaustaviti obućara. Nije hteo ili i sami behu uplašeni. Unezvereno polete šaka, ali u svojoj žestini ne stiže do starčevog obraza. U letu je zastala je u trenu opuštajući svoje mišice. Obućar se začudi i u neverici pogleda svoju ruku. Taman kad je u ljutnji hteo zapitati kakva sila mu sputa snagu, preko razjapljenih čeljusti pade mu udarac, odbacujući ga od vatre.Krupan mladić stajao je nad njim.Iako okrenut ledjima, masa koja se skupila iza njega, mogla je na mahove osetiti njegov prodirući pogled kako prikiva cmizdravog obućara ka zemlji.Široka ramena se okrenuše i dva usplamtela oka pozdraviše skupinu svim svojim stamenim žarom.Masa je pognula pogled. Prepoznali su ga.Pred njima stajao je poglavar. Jasnim, odmerenim korakom pridje mladić dvojici pridošlica i preseče im vedjice.Nesrećni, još uvek su spavali. Jedan dug trenutak on odvoji i pazljivo se zagleda u njihova lica. Snazan grč zahvatio mu je telo, dok se visoko čelo naboralo do neravnina.Svojim tihih umom procenjivao ih je. Iza njega svi su nemo stajali očekujući presudu. Čak se i brbljivi obućar ukipi u tom odsudnom trenutku strepeći od ishoda.Odjednom, tisina prepuče.Mladić opusti svoje namrgodjeno čelo i u svetlosti vatre otkri svoje mudro lice. - Nikakve sluge podmukle Kabale oni nisu.I gomila odahnu.- Šta više, na ovom starijem prepoznajem ugovorene znake. Jer poslao sam ja po dvojicu zabavljača i prodavaca magle da u veselju proslavimo predstojeće praznike. Zatim se okrenu ka obućaru, koji na žeženi dodir mladićevog pogleda nanovo poče cmidriti i krkljavim zvucima moliti. - Tebi Pokožure, reče mladić obućaru, nije dosta ranijih nevolja i tame što nas je stisla. Nego i sluge Kabaline moraš prizivati u naše mesto.Previše se ti razumeš u njihovu odoru i običaje.Pitam se otkud?- Otkud jednom vašljivom obućaru takvo znanje? Ako je Pokožurevo lice, jer to beše obućarevo ime, do malo pre poprimalo razne boje, sada odjednom preblede. Slušao je mladićeve sumnje i u svom crvnom umu već prepletao najbrži put bekstva.Oblizivao je mahnito usahle usne, mameći na njih nekakav odgovor.Ali odgovora nije bilo.Sada se prodorne oči mladića spustiše na njega i Pokožur se skupi u svom strahu. - Tvoje laži su otkrivene, Pokožure.- Vuci svoje zmisko telo nazad u vašljivu rupu.Sutra ćemo odlučiti o tvojoj sudbini.- Ja, Kirnion rekao sam. I nanovo, bez šuma nestade u tamu ...... Gomila se poče u mraku razilaziti.Nisu mumlali, nisu se dogovarali. Verovali su Kirnionu.On je rekao, i to im je bilo dovoljno. Pridošlice su ostavili na trgu, jer nije im bilo jasno šta treba sa njima uraditi.Samo, par trenutaka pred razilaženje pritrčaše dva mladića do vatre i ugasiše je.Rodrak i Deral, napokon su spavali mirnim snom.
* * * Prevrtao se i premeštao. Nikako nije uspevao izbeći kvrgu koju je napravio bodež na njegovom struku. Snovi su izmicali pred bolom koji se lagano širio celom desnom stranom tela, nagoneći suze na oči.- Ne smem sad plakati, reče.Sad sam veliki.- Dečaci sa noževima ne plaču, prozbori i jače steže dršku noža.Pokušavao je da iz njegove stamenosti izvuče dovoljno volje da se suzdrži od suza.Ali, ipak je još uvek bio osetljiva duša. Svega trošnih sedamnaest leta prošlo je od kako je prvi put udahnuo zagušljivi vazduh Isemove pećine. Bar je tako zamišljao svoj dolazak na svet. Dečak se zvao Kron i pored svog moćnog imena o sebi i svom poreklu još uvek nije ništa znao. I to je bila prva tuga malog Krona.Od kako je znao za sebe, radio je za Isema, grbavog kovača u samim korenima planine Ragnarok, diveći se kadkad moćnom sjaju zvezda.- Jednog dana ću njihov sjaj spustiti na zemlju i utkati ga u svoj rad, obećao je sebi.Ali mali dečaci ne znaju da obećanja koja ne mogu održati, ne treba ni da daju.Ali zato malim dečacima se može valjda oprostiti.Jer nije lako biti Isemov učenik.Elem, Isem je kao što je već rečeno živeo u samoj senci planinskog venca Ragnarok, zaštićen od ljubopitljivih pogleda moćnom senkom Bogova.U životu je imao dve ljubavi. Gvožđe i malog Krona.O svojoj prvoj ljubavi je veoma često pričao,glasno i ponekad nabusito, jer voleo je svoju veštinu koliko i samog sebe.O onoj drugoj, nama zaista važnijoj ljubavi nije nikad progovorio u prisustvu drugog bića.
Ponekad, kad bi svetlost odgmizala u svoj nebeski dom, u tmurnoj tami svoje sobe, tek u mislima je priznavao sebi ovu drugu ljubav prema Kronu, detetu ljudi.Isem nije bio ljudskog porekla iako to Kron nije znao.
Za Krona Isem je predstavljao jedini primerak odraslog čoveka, jer u životu nije napustio lavirint pećine, žaleći u treperavom svetlu svoju sudbinu da će jednom, nadao se tek kroz mnoštvo godina, poprimiti kameni izgled Isemov. I to je bila njegova druga tuga. Samo zvezde su mu ponekad pružale prirodan sjaj kroz mali prozor okrenut ka planini. - Mali tračak nade, kako ga je nazivao Isem posmatrajući svog malog učenika kako zagledan u mrak nebesa odahuje.Jer i Isem je imao srce.Svako je imao svoje nade.Isem dečaka, a dečak zvezde. I Isem se nadao da će kroz Krona ispraviti nepravdu nanešenu svetu svojim rođenjem.
Za tu pogrešnu sliku imao je svetu da zahvali, jer čak i planinski orlovi sakrivali su svoj pogled pri njegovoj pojavi, a to zna duboko da se ureže u srce malog deteta.Da, i kameni Isem je bio dete,i to dete patuljka. Ustvari, bolje reći Isem je bio polu patuljak. Njegovu drugu polovinu, ljudsku, dugovao je majci koja se jednom nesrećnom prilikom zaljubila u patuljka kovača.Romasna je trajala kratko i Itlina, kako se zvala Isemova majka ubrzo je poludela.Razgoropađeni roditelji saznavši za ovu malu aferu, spremiše se na odlučnu osvetu mladoženjinoj porodici, ali saznavši za Itlininu trudnoću ubrzo promeniše mišljenje.Svoju bludnu kćer, otposlali su daleko od kuće, u drugi kraj zemlje, da u miru od zlobnih očiju na svet donese Isema, to neprirodno biće. U miru i nadljudskim bolovima. Gotron, Isemov otac, u žalosti za svojom ljubom pobeže iz sela i pronašavši jednu pećinu u samim zidovima planine nastani se tu. U miru i dugim noćnim časovima kovao je oružja, krsteći ih svakim udarcem čekića Itlininom lepotom. Jer ona uistinu beše lepa. Na dan Itlininog rođendana Gotron je običavao odlaziti do male reke u blizini prinoseći demonima voda žrtve isposnice, jer i do njegove udaljene pećine stigla je vest da se Itlina po rođenju deteta bacila u reku ostavljajući tek na svet donešeno čeljade tupoj patnji odrastanje bez majke.U svom svom bolu, prešao je preko misli šta je Itlinina porodica učinila sa detetom i svu svoju misao i volju okrenuo stvaranju darova koje je prinosio svake godine.U čast njegove daleke ljubavi. Desilo se da baš na dan prinošenja žrtvi na njegov kameni prag nekim čudnim vetrom donešen dođe jedan starac zavijen u sivo noseći u rukama zavežljaj koji je puštao veoma čudne zvuke.Gotron zaneme kad ugleda stranca i u svoj brzini svojih prstiju dohvati prvi komad metala koji beše našao.- Mir, reče starac, u miru dolazim Gotrone Izbegli.Nema potrebe za argumentima te vrste. Gotron jače stegnu dršku mača, jer mač prvo dohvati, i upirući vrh ka starčevim grudima reče:- Niko me ne posećuje u ovim danima tuge. Niti ja primam ikakve posetoce da se podsmešljivim rečima rugaju mojoj sudbini.Nemaš šta da tražiš ovde stara izelice.Pokupi skute svojih haljina i zaboravi na put kojim si došepao do mog praga.Odlazi, povisi glas, odlazi. - Zar izelicom se naziva onaj koji mu naslednika nosi, reče starac i otkri pokrovac zavežljaja.Iz malih usta dopre nesnosno snažan zvuk. Gotron ispusti mač i pade na kolena. - Naslednika, kažeš.Samo bol će od mene naslediti. Toga imam u izobilju. - Ne budi tvrda srca prema onima koji to ne zaslužuju, reče starac misleći kako na sebe tako i na malog Isema, koji se iz sve snage svog tek probuđenog bića drao na svet. - Ovo je tvoj amanet. Ovo je tvoja krv. I nemoj je odbijati, nastavi starac.Seti se Itlin, seti se njenog osmeha i dete njeno uzvratiće ti.Primi ga i odlazim. I položivši mu u ruke malo dete okrenu se na peti i nesta u brujanju reke. Gorton nije ni jedan pogled uputio za njim.Ostao je zagledan u male oči deteta kako jasno odražavaju njegov lik.Oči koje su ga podsećale na Itlin. Sad, da bi se bolje razumelo Isemovo ophođenje prema Kronu koje je bilo sve osim roditeljsko, mora se znati način na koji je sam Isem došao na ovaj tuđ svet.Priča o Kronovom rođenju ostaće još uvek u srcu Isemovom, sve dok njegova tvrdoglava priroda ne popusti pred logikom. Do tada da se pozabavimo Kronovim sadašnjim životom. Kao što rekoh, Kron je zamišljao da je oduvek obitavao u Isemovoj zagušljivoj pećini, i da pored polu-patuljka ne postoje drugi ljudi.Maštao je o dalekom nebu i primamljivom sjaju zvezda kulučeći težak rad u kovačnicama Isemovim.- Moraš naučiti pravilnu primenu gvožđa pre nego naučiš pravilno da dišeš, bile su Isemove reči.I on ih je uzimnao kao nepokolebljivi zakon i tako ga i sprovodio.Od malih nogu Kronu su u ruke stavljani metali raznih vrsta i ni jednom nije odlazio na spavanje bez preslišavanja. Kovački zanat, barem u Isemovoj interpretaciji bio je veoma opširan, i svaka pojedinost se morala znati uvek.Na sreću Kron zavole zanat, i ponekad je i sam iznenađen sebe hvatao sa osmehom na licu kako kuje ili čisti neko oruđe. Na Isema je gledao plašljivim okom, sa onim osećanjima koje normalni ljudi gaje prema dalekim rođacima i njihovim čudnim ljubimcima.Plašio se njegove istrajne volje i oštrog pogleda, ali ipak kao učenik divio se umešnosti njegovih ruku i prelepim stvarima koje je Isem pravio. Ali ipak imao je malo materijala za upoređivanje iako predmeti behu korisni, izdržljivi i na oko lepi.Tek će u svojoj, u tom trenutku nezamislivoj budućnosti, upoznati prave majstore tog zanata. Poneke predmete, uglavnom bodeže i kratke mačeve koje je sam napravio, Isem mu je dozvoljavao da zadrži kao znak pravilne izrade i kao mali poklon.Uglavnom na određen dan.U svojoj maloj ali ipak nadarenoj glavici Kron je zaključio da je taj dan imao poseban značaj, po svoj prilici nešto veliko. A on je oduvek želeo više da sazna o svom rođenju.Jednom, predveče kada je naravno uglačavao jedan kratak mač koji je skoro napravio i koji mu je poklonjen tog dana zapitao je Isema pitanje koje mu je žarilo utrobu.Po Isemovim računicama Kronu je tada bilo četrnaest godina. - Majstore Isem jer tako ga je morao oslovljavati, da li je današnji dan po nečemu poseban.- Svaki dan je poseban, odgovori Isem, zavisi samo kako ga posmatraš.Pogotovo ako je onom ko ga posmara poslednji. I namrgođeno pogleda u Krona. Dečak je očekivao ovakav odgovor i glavu je savio ka maču.- Mislim, nastavi nepokolebljivo, da ovaj mač zaista vredi, započe sad malo lukavije Kron.Isem priđe i uze mu iz ruku mač. Zamahnuo je par puta po vazduhu zadovoljno se smeškajući.- Da, da dečače, u pravu si, zaista vredi.- Ali, brzo nastavi Kron, ako vredi onda je prilika u kojoj je poklonjen ima poseban značaj.I uprevši svoje oči u Isema napravi odlučan izraz lica. Isem se uozbilji i sede pored dečaka.- Da, Krone, reče. I to bi jedan od retkih trenutaka kad ga je nazvao imenom. Kron se strese i saže glavu.- Ali kao što je prilika posebna, nastavi kovač, tako je posebna i osoba kojoj je poklon namenjen. Kron nije znao šta da radi. Odmakao se malo od Isema i nije se usuđivao da podigne glavu.Nikad u životu mu se Isem nije ovako obraćao i to ga zaplaši. Kovač podiže svoju ruku i Kron se skupi očekujući udarac.Ali umesto na glavu, gde se uobičajeno Isemova ruka ne baš nežno spuštala, Isem obgrli dečaka oko ramena i privuče sebi. Kron je utihnuo od straha.Nije se usuđivao ni jedan mišić da pomeri, a kamo li da progovori.Nije se ni opirao. Samo je zategnuto visio u patuljčevom zagljaju.Malo po malo vreme je prolazilo, a kovač ga je i dalje držao u naručju.Kronovi napregli mišići lagano počeše da se opuštaju i kao posledica glava mu meko pade na Isemove grudi.Tada je prvi put čuo udaranje Isemovog srca i zaprepastio se.Iako mu je zvuk tuđeg srca bio nepoznat u dubini duše znao je da ritam ne treba da bude tako brz kao ritam Isemovog srca.Ne priznajući podmukli glas u glavi pokrete svoju ruku i zagrli kovača.Osetio je polet. Osetio je toplinu.Podigao je pogled i zamalo vrisnuvši u uglu kovačevog oka ugleda nešto što je podsećalo na suzu. Stisnuo je zube da i sam ne zaplače i još jače privio kovaču u zagrljaj.Vreme je proticalo neprimećujući ogromnu promenu, zaljubljeno u svoju sopstvenu svrhu.Dečak i usamljen starac iskazivali su svoju prećutnu ljubav na jedini način koji su sebi smeli da dozvole. U kasnijim danima samo još jednom ga je Isem zagrlio i nikad više. Dovoljni su bili pogledi i stisak ruke.Poneka reč, poneki osmeh.Usamljeni u svojoj nadmenosti zauvek ostaju muškarci i to je njihova kletva.Ali od tog dana vazduh u pećini kao da više nije bio toliko zagušljiv, niti je vatra smetala njihovim očima, niti su zvezde dražile Krona na isti način.I dalje je ostao posvećen svom obećanju, što je veoma pohvalno za jedno dete.Ali jedan deo njegovog života se završio, i u usamljenosti i tuposti svojih živaca Kron je pronašao novo osećanje i čvrsto se vezao za njega.- Sada pored vašeg sjaja u svoj rad utopiću i ljubav prema nekome, reče jedne noći Kron zvezdama.Nekome je širok pojam, ali to on nije znao. Ipak ostavićemo ga na miru sa tom jedno žeravicom dok ne naiđe neki jači vetar od Isema i rasplamsa je do pune veličine. Jer, Kron je napokon zavoleo Isema, i to je bio poklon koji će obojica pamtiti do kraja života. Nakon tog čudnog događaja Kron je drugačije posmatrao skučeni svet u pećini.Utihnule su malo njegove neizlečive želje za izlaskom napolje i svom svojom voljom, kaljenom na Isemovoj peći, nagrnuo je na rad. Želeo je što više da uradi za Isema.E da je ranije stari kovač znao za ovaj čudotvorni lek.Ali ipak.
Noći su promicale kradući dana deo, preplićući svoje niti sa Kronovim radom, jer Kron je uvek radio noću.Sa osmehom je počinjao novi posao i u sreći ga je radio.Sa osmehom je završavao. Kako su dani odmicali Isem ga je sve manje učio ,a sve više kontrolisao tadašnji tok rada.Dečak je blistao.Dečak je stvarao. A to je nešto na čemu mu možemo uvek pozavideti. Zvezde izgubiše na svojoj blistavosti i dno Isemove pećine izliza se pod Kronovim nogama.Dečak je rastao i napokon stasao u mladića. Mišice su mu otekle od napornog rada i svakog dana rastao je u Isemovim očima. Dana kada je punio sedamnaest već je nadvisio Isema za glavu ali iako viši i dalje je gledao u svojim mislima na Isema kao većeg i snažnijeg.Kron je steko poštovanje prema kovaču. A to je nešto što se ne može izmeriti. Uoči svog sedamnaestog rođendana, iako Kron nije znao koji mu je rođendan, a kamo li broj svojih godina, završio je jednu prilično zavidnu kolekciju noževa na kojima je radio nekoliko nedelja.Isem mu je neprestano visio pored levog ramena pazeći na najmanju grešku, i još uvek malim ćuškama terao Krona da ih ispravlja. Umoran i zadovolja kako to samo može stvaralac biti na brzinu je sprao prljavštinu sa tela i sa osmehom se bacio na krevet.Pogledao je ka usamljenom prozoru i dodelivši mu jedan setan pogleda okrenuo se i zaspao pravednim snom.Ali snovi te večeri prema njemu nisu bili pravedni. Tek što je zaklopio oči zapade u neizbežan kovitlac odmora.Lagano tonuo je sa jasnim osećajem zadovoljstva.U mislima začu pesmu i reči mu se uvukoše u pamćenje. Kron je sanjao. Neprimetno se menjao pokrivač njegovog kreveta dok je Kron u nesvesnom stanju ležao na njemu. Bledeli su obrisi njegove sobe proširivajući vidike, pretapajući kamene zidove u vazduh do nestajanja sve dok se mladić nije našao na otvorenom.Njegov stari pokrivač nesta, i mesto na krevetu, Kron je sada lešao na zemlji pokriven gustom travom.Mreškajući se pri ovoj čudnoj promeni međ prstima po prvi put oseti vlat trave i u šoku od nepoznatog skoči.Oči navikle na tamu i mrak dočeka mu jasna svetlost dana koju do tada nikad nije ugledao i on vrisnu.Zatvori kapke pokušavajući da tu napadnu količinu svetlosti odbije od sebe.U sluđenom umu treperile su misli.- Zvezde su sišle i hoće da me oslepe, jaukao je njegov mozak.Mučen tolikom količinom svetlosti pade na kolena i nanovo dodirnu meku travu i kao opečen podiže ruke. Uzrok tome bio je jasan. Svom težinom svog tela pao je pravo na glavu i zemlja ga dočeka u svoj grubi zagrljaj. Nesvest ga obujmi i svet nesta. Kron je i dalje sanjao. Prevrtao se i premeštao. Nikako nije uspevao izbeći kvrgu koju je napravio bodež na njegovom struku. Snovi su izmicali pred bolom koji se lagano širio celom desnom stranom tela, nagoneći suze na oči.- Ne smem sad plakati, reče.Sad sam veliki.- Dečaci sa noževima ne plaču, prozbori i jače steže dršku noža.Pokušavao je da iz njegove stamenosti izvuče dovoljno volje da se suzdrži od suza.Ali, ipak je još uvek bio osetljiva duša. Svega trošnih sedamnaest leta prošlo je od kako je prvi put udahnuo zagušljivi vazduh Isemove pećine. Bar je tako zamišljao svoj dolazak na svet. Samo, ovog puta njuh mu je nagoveštavao neku promenu u vazduhu.Nije više bilo one tupe tromosti ni slabog zadaha.Kapci su mu se tokom nesvesti privikli na dan i sada su ga dražili da proviri.Vetrić zajauka i pomilova mu kosu.Polako je otškrinuo kapke.Jasna svetlost pogodi ga pravo u zenicu i on se na trenutak pokoleba. Ali njegova smela priroda presudi i uprkos bolu širom otvori oči primajući nadražaje koji ga omamiše. Uporno, poput vola, zurio je i zurio. Trepnuo je mahinalno. Bol uminu za tren.- Aha, sad mi je jasno.I sa novim iskustvom zagleda se u zemlju. Samo on nije znao da je to zemlja. Ugledao je nešto čudnog oblika. Uspravno, ali ipak povijeno po vrhu. Jedan mali stvor se penjao po tome čineći pri svakom svom minijaturnom koraku da se ta stvara povija sve više i više.Gledao je u vlat trave i mrava na njemu.Nasmejao se. I od njegovog daha mrav spade sa vlati i pobeže.Poblesavio je od zadovoljstva.Ne mareći više za svetlost skoči na noge i krenu putem mrava. I dalje je gledao u zemlju.Jasan prodoran smeh ga spopade i Kron u svoj svojoj silini zabaci se na leđa i prasnu u kikotanje.Najzad, ugledao je nebo.U svom umu jasno je čuo reči.- Nebo je plavo.- Nebo je plavo, ponovi Kron i zagleda se u to.Nije mogao da odvoji pogled.Prosto se zaledio zapanjen tom količinom lepote i jednostavnosti.U umu nanovo zatreperi misao.- Trava je zelena.- Trava je zelena, nanovo ponovi Kron i mahinalno pomilova vlati pored sebe.U vazduhu zavibrira dečiji glas..... ...... - Uhhhhh, smrdi...... .. i Kron skoči posramljeno na noge.Počela je da ga nervira ova neshvatljiva igra i on pokretima koji su svojstveni celoj ljudskoj rasi poče da češe svoju tupu glavu u potrazi za odgovorima.Nanovo podiže pogled ka nebu da se još malo nasladi.Nedaleko od njega u kratkim obrisima naziralo se brdo.Pogled mu skliznu na njega. - Kakvo je to ispupčenje, zapita se i već sa poslednjim slovom krete ka tom čudnom mestu. Jedan zalutali vihor lišća dolete sa juga.Obavio ga je triput oko tananog struka i poleteo naviše.- Ovo ništa nema smisla., reče Kron. U odgovor zalepršaše stihovi. Rihlan korun Istan mion,agloh iper comeiy estin.Ishtam fortal ecrotionRagnarokh iy morgzathan,Gorgoron mieyan est penathum. Odzvanjali su horizontom ispunjavajući svaki pedalj njegovog bića.U njemu stvarao se odjek.Stihovi su mu bili strani, kao i sam jezik kojim su ispevani, ali u sebi dobro je razumeo njihovu svrhu.Podigao je ruke ka nebu i otpevao reči.Jednostavno su izleteli iz njega sakrivajući svoj smisao, ali potreba da ih izgovori bila je neizdrživa i on pusti glasu na volju. Svi su svetovi lišće Igdrasila,samo ljudi cvetovi su ploda. Ječala je zemlja pod teretom reči. I tada se probudio.Preporođen.
Autor: Đorđe Petrović
