Još jedan korak, još jedan... Zamak Devet Vukova goreo je iza mladog princa dok je pokušavao da pobegne u šumu. Mnogobrojne rane su krvarile i ostavljale trag lak za praćenje po tlu prekrivenim snegom, ali računao je da ga neće tražiti.
Od povreda i umora sručio se iza prvog hrasta, a zatim teškom mukom oslonio svoje telo na stablo kako bi mogao da sedi. Taj potez ga je koštao, podsetivši princa da na plećima ima svežu opekotinu. Skoro trenutno je igubio svest, preslab da zavrišti.
Morila su ga sećanja u tami. Družina putnika, kako su se predstavili, došla je u zamak na prenoćište. Prihvatili su ponuđeni hleb i so, znakove gostoprimstva koji utvrđuju sveti odnos gosta i domaćina. Ali taj zakon su, ove kobne noći, pogazili prljavom logikom.
Družina putnika, ustvari bivši plaćenici podučeni zlom, čuli su da Bogovi ne mogu kažnjavati sami od sebe. Ruka pravde zahtevala je smrtnika sa nebeskim blagoslovom. A ako bi pobili sve potencijalne osvetnike, njihovo zlodelo će proći tiho. Sve svoje akcije su podredili tom planu, ali postojala je jedna greška. Ta greška je nosila ime Urion Plameni Mač.
Dok zamak sija zlokobnim sjajem, mladi princ je puzao kroz šumu. Zubi su mu stisnuti u bolnoj grimasi lica. Njegovim nevoljama doprinosi i to što je svestan prisutnosti životinja za koje je lak plen. Međutim, nijedna zver nije se usudila da stane na put čeličnoj odlučnosti.
Prolaze godine. Jedna, druga, treća. Decenija, pa opet. Vetrovi Ledenih Poljana donose Moranin dah do ruševina nekada veličanstvenog zamka. Od njega su ostale samo gomile kamenja pocrnele od pepela i čađi u nekadašnjim uglovima zdanja.
Oko spomenika uništenju, formiralo se naselje. Trideset i nešto više jednostavnih kuća popunjavale su prostor do šume i granice sa Ledenim Poljanama, a najbliže samoj ruševini bilo je utvrđenje od balvana. Tu su živeli gospodari.
Naselje je nastalo par godina nakon propasti zamka, kada su se razbojnici umorili od pljačke. Idalje su želeli da čine zlo i uživaju u bogatstvu, ali ne da idu daleko. Njihova karakteristična logika dosetila se prisilnog naseljavanja.
Gospodare koji su živeli u Utvrdi narod je zvao razbojnicima. Njihova prošlost brzo je izašla na videlo, a i skrivena namera pri poklanjanju teritorije. Zasadili su svoj voćnjak da bi mogli da jedu plodove, jer im je dosadila krađa tuđih. Čestim globama, samovoljom i oduzimanjem bilo čega što bi im se svidelo, razbojnici su primenjivali to načelo.
Sumorni zalazak Sunca se odvija u tišini na zapadu.
-GRAAA!
Odjednom, naseljem se razleglo graktanje uzenimirenih gavrana koji su odletali sa njiva. Ta buka je najavila dolazak stranaca.
Zreo čovek, sigurnog koraka kao da poznaje svaki pedalj zemlje, pojavio se iz pravca šume. Bio je kršan, čvrst, visok, pomalo nalik hrastovima. Naizgled je rano osedeo, tako da mu je kosa poprimila boju vučjeg krzna. Iza hladnih crnih očiju krila se patnja.
Dvosekli mač, severnjačke izrade, visio je za strančevim pojasom odajući njegovo zanimanje. Narod ga nije prepoznao, ali ni blagonaklono gledao dok je prolazio između kuća. Smatrali su da je to novi razbojnik.
Jedan starac, oružar zamka Devet Vukova kome je zbog svog znanja bilo dopušteno da preživi, cepao je drva pred kućom. On se jedini setio sina svoga gospodara i iznenadio se kada je video da mu se čovek približava.
Stranac nije rekao ni reč, samo je uzeo sekiru iz omlitavelih ruku i završio posao. Pri tom se skoro nije ni oznojio. Odložio je alatku i nastavio put ka Utvrdi dok je starac tiho šaputao:
-Milost bogova bila uvek sa tobom.
Razbojnici u Utvrdi su ga dobro prihvatili. Retko su im dolazili posetioci, a u zadnje vreme još ređe mogući novi regruti.
Za večerom, stranac je sedeo sa desne strane vođe, grmalja Harkoma. To ime je još uvek peklo, mada nije pokazivao nikakve znake. Veselio se kao i ostali uz medovinu, prostačke pesme i meso divljači.
Duboko u noć, svi sem vođe i pridošlice su ležali na ili pod stolom. Bilo je pravo vreme da stranac postavi svoje pitanje, jer se Harkom takođe napio. Polutrezan je ostao samo zahvaljujući svojoj konstituciji.
-Pre nego što odemo na počinak, želeo bih da mi ispričaš tvoj čuveni podvig o spaljivanju zamka Devet Vukova. Hoćeš?
-Naravno. Najveće delo mog života. Vukovi... budale. Mislili su da stari zakon vredi. Ali mi smo saznali od našeg Boga tajnu pobede. Slavno sam ih razbucao. Vatra je bila žrtva Bogu. Časna borba sa naše strane.-Pričao je glasno, kao da pokušava i samog sebe da ubedi.
-A šta je bilo sa ostalima? Tvojim drugovima koji su učestvovali u podvigu?
-Bolest, neka čudnovata, sve ih je odnela. Više nisam siguran da je ono bilo istina.-Reče zevnuvši.
Tako se završio njihov razgovor. Stranac je sve mirno saslušao, a onda otišao da spava poželevši laku noć vođi koji se već obeznanio.
Sutradan je pridošlica otišao u šumu. Sa sobom je poveo starog oružara, pod izgovorom da mu treba pomoć u lovu, neko ko bi mu nosio plen. Skoro čitav dan ga nije bilo, a kada se vratio, ulov je bio slab.
-Slabo, slabo, šume kao da su proklete. Odvedi me u obilazak ruševina da se malo opustim diveći se tvojoj pobedi.-obratio se stranac vođi koji je sve rado prihvatio.
Nije bilo mnogo toga da se vidi. Samo gomile okrnjenog kamenja i šut. Tlo je bilo zagađeno ostatcima plamena, ali vreme se pobrinulo za to. Biljke, naročito trava, su nicale iz crnog zemljišta. Vođa je ponosno pričao šta se sve dešavalo one noći.
Odnekud se začuše bolni jauci. To je prekinulo vođu. Buka se pojačavala i crn dim se zavijori nad Utvrdom. Svi seljani su bili pred njom, dodajući bale sena na vatru.
-Šta oni to rade?-povika vođa.
-Ono što im je rečeno. A sada dođi i prihvati posledice svojih dela.
Strančev mač je bio isukan i na crnom tlu ocrtao oko sebe krug. Bio je to simbol dvoboja pod budnim okom Bogova. Vođa ga je samo besno pogledao i jurnuo na njega vitlajući svojim oružjem.
Udarci su počeli da sevaju. Gore, dole, levo, desno. Veoma brz ritam. Ali od detinjstva trenirani vojnik protiv dezertiralog seljaka je siguran pobednik. Stranac je samo izblefirao udarac na koji je ovaj naseo. Zatim je iskoristio prednost i odrubio glavu Harkomu. Telo se beživotno srušilo, bojeći nekadašnji pod prestone dvorane zamka Devet Vukova svežom krvlju.
Stranac je potrčao ka Utvrdi. Ona je gorela isto kao zamak nekada, ali morao je da se uveri da su svi unutra mrtvi. Tek tada će stanovništvo biti bezbedno. I tek tada će rod Uriona Plamenog Mača biti u potpunosti osvećen.
Autor: Dušan Arsenović
