Bila je noć. Vedra, bez ijednog oblaka. Mesec je bacao svoju bleštavo belu svetlost na usnuli grad, obasjavajući mračne sokake i terajući tamu iz njih... Tumarao je uskim ulicama grada svetlosti, izbezumljen. Upravo se probudio iz jednog od svojih pomračenja, kako je imao običaj da ih zove. Kao i obično, nije se ničega sećao. Zastao je pored jednog prozora da se ogleda. Odeća mu je ponovo bila natopljena krvlju; već je bila usirena.
Pogledao je ruke. Grube, hrapave šake bile su prljave, prekrivene skorelim blatom. Još uvek se sećao vremena kada su bile čiste i bele. Nežne, a opet muške. Pretpostavio je da se sada ispod svog tog blata nalazi krv – odeća mu se nije natopila sama od sebe. U glavi mu je vladala tišina, a Žekil je dobro znao šta to znači. Noćas je ponovo ubio.
* * *
Bio je pripadnik Nacionalne garde tokom rata i opsade grada; poziv koji je on smatrao časnim ali koji ga je debelo koštao. Pre svega, odrekao se lekarskih studija u Americi da bi došao i branio otadžbinu, što je izazvalo veoma negativnu reakciju njegovih roditelja; došlo je do velike svađe i otac ga se odrekao. Nije ga bilo briga. Jedino mu je bilo žao što mu je majka toliko plakala.
U vojsci je bio terenski hirurg. Jedne noći, Prusi su pokušali da se probiju dalje u grad ali su bili odbijeni. On, međutim, nije prošao tako sjajno: parče šrapnela pogodilo ga je u glavu, teško ga ranivši. Nekim čudom uspeo je da preživi.
Rana mu je bila zakrpljena, ali parče šrapnela moralo je da ostane unutar glave. Sve što su lekari mogli da urade bilo je da mu nađu mesto na podu među ostalim ranjenicima i ostave ga na namenjenoj mu prostirci (velikodušno nazivanoj krevetom) da se ili oporavi, ili produži Bogu na istinu. Iako potpuno nesvesnog uma, njegovo telo je uspelo da se izbori za ovo prvo.
Istina, sledećih par meseci proveo je na tom istom podu, ležeći na prostirci, obeznanjen, ali to (sudeći po onome što je kasnije čuo) možda i nije bila tako loša stvar – uspeo je da prespava završetak rata sa Prusima, kao i građanski rat.
Dug boravak u bolnici očigledno mu je ubio svaku dalju želju za vojnim pozivom. Rešio je da se skrasi negde u gradu. Razrušen ratovima, Pariz uopšte nije ličio na sebe; uslovi u kojima su stanovnici ovog grada morali da žive samo su povećali jaz između bogatih i siromašnih. Vojna vlast koja je uspostavljena kao posledica opsadnog stanja posle okončanja građanskog rata nikako nije poboljšala stvari. Naprotiv, samo ih je učinila gorim.
Pronaći posao bila je, kako se ispostavilo, paklena rabota – pošto je napustio studije, nijedna uglednija klinika nije htela da ga zaposli; siromašna klijentela nije imala kako da mu plati. Mada, istini za volju, ni on nije imao potrebnih sredstava da samostalno obavlja lečenje: pre svega, nedostajalo mu je lekova. Tako je odlučio da potraži neko drugo zanimanje, ali ni to mu nije išlo – mase drugih ljudi bile su nezaposlene, a većina njih je za obavljanje fizičkih poslova bila bolje kvalifikovana od njega.
Rešio je da se vrati kući puzeći, priznajući greške. Potražio je roditelje u nadi da će se otac sažaliti nad ranjenim sinom i primiti ga natrag. Kuću je zatekao u ruševinama. Raspitivao se u komšiluklu i na kraju saznao: bili su mrtvi.
Povukao se u razrušeno predgrađe gde je boravio sa drugima koje je srećna zvezda očigledno napustila. Otprilike u to vreme počele su glavobolje.
Prvi put nije bilo toliko strašno. Onesvestio se od bola; probudio se ukočen, posledica položaja u kojem je ležao.
Drugi put, međutim, nije bio toliko prijatan. Desio se par meseci posle prvog. Bol je ponovo bila nepodnošljivo jaka – pretpostavljao je da se tako oseća čovek kome zarivaju komad usijanog železa u glavu. Opet se onesvestio. Ili je barem mislio da mu se to desilo: probudio se teške glave, izgrebanih ruku i nagnječenog rebra. Pored njega ležao je čovek unakaženog lica. Mrtav. Nedaleko od njih nalazio se kamen. Krvav kamen sa komadićima kosti na sebi. Nije znao kako, ali bio je siguran da je on ubio tog čoveka. Od siline ove spoznaje ponovo je izgubio svest, ovog puta na samo par minuta.
Uprkos krivici i griži savesti koje je osećao, nagon za samoočuvanjem je i dalje komandovao njegovim postupcima. Naterao je sebe da ustane i ispita mrtvaca. Pretresao je svoju žrtvu i pokupio sve stvari od vrednosti koje je uspeo da pronađe. Iako je već bezbroj puta video leš (a većinu njih i secirao), osetio je mučninu u stomaku. Pao je na kolena i pokušao da povrati ali nije imao šta; želudac mu je bio prazan. Ustao je i pobegao glavom bez obzira. Pomračenja su počela.
Mrzeo je pomračenja, ali nije znao kako da ih zaustavi. Buđenje posle njih je bilo najgore – strah od sopstvenih dela, osećanje bespomoćnosti, pitanja u umu (jesam li ubio? povredio nekoga?), griža savesti pred spoznajom zločina. Ubedljivo najgore.
Srećom po njega, napadi nisu počinjali iznenada. Prvo je tu bio neznatni bol, poput stege koja mu je blago pritiskala glavu. Bol se zatim povećavao, pritisak u glavi rastao do neizdrživosti. Onda bi došla nesvestica i za njom pomračenje.
Kada bi osetio da napad dolazi, zavukao bi se u neki podrum, zavučeni kutak neke napuštene zgrade – nije bilo bitno gde, samo da nije bilo ljudi u blizini – i jednostavno čekao. Probudio bi se par sati kasnije, bez ikakvih sećanja ali čistih ruku, ohrabren saznanjem da nikoga nije povredio.
Uličarski život bio je težak. Živeo je iz dana u dan, često nemajući šta da jede i po sedam dana. A onda se nešto desilo. Pukim slučajem upoznao je prodavca opijuma. Čoveku poput njega koristila je osoba koja se razumela u anestetike i koja je poznavala hemiju.
Počeo je da se bavi ilegalnim spravljanjem droga. Nije mu dugo trebalo da shvati kako se opijum sprema i kako se može poboljšati. Počeo je da eksperimentiše, praveći raznovrsne verzije. Iako se lekar u njemu žestoko protivio (Kako možeš? Opijum je zlo!), izgladnela skitnica je ipak pobeđivala (Zlo koje postoji nezavisno od tebe; ovako barem ne uzimaju svakakvo đubre koje se može naći na ulici). Odlučio je da uzme novo ime – od sada se zvao Ide. Pare su stizale, i hrane i pića konačno je bilo u izobilju, kao i toplog skloništa. Čak su i pomračenja retko dolazila. A onda je stigla zima ’79.
Deseti decembar bio je najhladniji dan koji je iko u Parizu doživeo. Nesrećom po njega, Ide je taj dan proveo napolju – imao je jedno od svojih pomračenja i probudio se u snegu, strašno promrznut. Uspeo je da dođe do kuće (srećom, nije bila daleko) i da dâ uputstva sluškinjama pre nego što se onesvestio.
Život mu je bio spasen, ali posledice su bile krajnje neprijatne: dobio je upalu mozga, bolest koja se nikako nije slagala sa parčetom šrapnela u njegovoj glavi. Većinu para koje je zaradio pravljenjem i prerađivanjem opijuma potrošio je na lečenje.
Leta gospodnjeg 1882. pomračenja su počela da dolaze sve češće i bez ikakvog predznaka, verovatno kao posledica novog leka protiv bolova spravljenog u njegovoj laboratoriji. Terapije na koje je išao uspele su da mu izleče upalu mozga, ali su glavobolje postajale sve gore i gore. Pomračenja više nisu mogla biti predviđena. Ubistva su ponovo počela.
* * *
Svitalo je. U daljini je čuo lavež pasa. Žandarmi su ga sustizali. Znao je da ga gone. Svako pomračenje značilo je jedan život manje. Sve novine su pisale o njemu. Zver Pariza, tako su ga zvali; kako je pročitao, imao je običaj da raskomada svoje žrtve poput kakve divlje zveri. Otud i ime... Gnušao se samog sebe, mrzeo ono što je postao. Želeo je da se ubije, da prekrati muke ali nije imao snage.
Mladić mu se našao na putu; pre nego što je stigao da razmisli, bacio ga je o zid. Nije znao da li je to samo njegova uobrazilja ili je stvarno čuo kako mu kosti krckaju. Lekar u njemu ponovo se pobunio (Prokletniče! Nije ti dosta što svaki put kada izgubiš svest ubiješ nekoga već sada i svestan ubijaš ljude?!). Prišao je mladiću koji je nepomičan ležao na zemlji, okružen gomilom papira. Mora da su mu ispali iz te fascikle koju drži u ruci, pomisli Ide. Iako nije imao mnogo vremena, rešio je da pomogne mladiću da ustane.
„Hej“, progovori Ide hrapavim glasom, čučnuvši pored mladića. Blago ga je potapšao po obrazu. „Hej, momče, diži se.“ Nije bilo odgovora. Prodrmao ga je. Opet ništa. Opipao mu je puls. Nije ga bilo.
Stezalo ga je u grudima, srce mu je ubrzano lupalo; počeo je da hvata vazduh, osećajući se poput ribe na suvom. Osetivši se suviše nemoćnim da ustane, seo je. Pogled mu je opet pao na mladićeve razbacane papire. Pokupio je nekoliko koji su mu bili na dohvat ruke.
Bili su to šematski crteži nekakvih naprava; pročitao je naslove sa nekih od njih: Komutator za električne dinamo-mašine, Indukcioni motor, Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje... Neki od njih su bili ispravljani, prepuni napomena i dopuna na marginama. Dečko je neka vrsta naučnika, shvati Ide.
Iznenada je postao svestan okoline; čuo je glasove svojih gonilaca. Pokušao je da se podigne na noge, nadajući se da ga neće izdati. Uspeo je. Užasnut, nastavio je da beži.
Iznenada, žandarm je izleteo iza ćoška i preprečio mu put. Njegov pendrek našao je put do Ideove glave. Kratak blesak. Bol. Mrak.
Probudio se u ćeliji.
Uhvaćen, pomisli gorko. U mislima ga je proganjalo mladićevo bledo, mrtvačko lice. Ovo ubistvo je bilo gore od drugih, i ne samo zato što je bio potpuno priseban kada ga je počinio. Nešto drugo je bilo u pitanju, nešto mnogo značajnije... Ovo nije smelo da se desi, pomislio je.
* * *
Komesar je sedeo zavaljen u udobnoj fotelji, pušeći svoje omiljene cigare i pijući čašu svog omiljenog vina. Neko je pokucao na vrata.
„Napred!“ uzviknu on.
U kancelariju je ušao čovek u tamnom, elegantnom odelu. Posetilac je bio visokog čela, crne kose i dugih, crnih brkova. Imao je izrazito bled ten, poput kakvog bolesnika.
„Dobar dan, ser.“
„Ah, gospodine Stivenson, izvolite sesti“, reče komesar ljubaznim glasom.
„Robert“, reče gost dok je stezao komesarovu ruku. Seo je.
„Jeste li za cigaru?“ upita ga komesar, otvarajući kutiju sa stola i pružajući je svom gostu.
„Ne, hvala – ne pušim. Duvan i moja pluća se baš ne slažu najbolje.“
„Uh, izvinite, zaboravih.“ Komesar žurno ugasi cigaru i otvori prozor. „Žena mi je napomenula ali sam smetnuo s uma.“
„Hvala, veoma ste ljubazni. Kako je inače vaša žena? Fani mi kaže da se dugo nisu čule.“
„Pa, dobro je – očekujemo prinovu“, ponosito izjavi komesar.
„Ah, dozvolite mi da vam čestitam.“ Robert se pridiže iz fotelje i srdačno stegnu komesarovu ruku. „No, možemo li odmah preći na slučaj? Nemam mnogo vremena, a i ova moja znatiželja mi ne da mira.“
„Naravno, naravno. Šta vas zanima?“
„Veoma me interesuje pojava podvojene ličnosti kod doktora –“, izvadio je isečak iz novina i pročitao ime – „Žekila.“
„Ono što mi je bilo veoma zanimljivo je njegova izjava na suđenju – Nisam to bio ja, već Hide –“
„Ide“, ispravi ga komesar.
„Ide. Da. Žekil je, kako sam čuo, bio odlikovan u ratu. Neka vrsta heroja. Ide, nasuprot njemu, bio je ubica, kasapin. Šta mislite da je izazvalo takav poremećaj?“
„Doktor je bio ranjen tokom rata.“
„Doktor?“ prekide ga Stivenson. Komesar se nasmeja.
„Neka vrsta ironije; vidite, on nikada nije završio lekarske studije, ali je služio kao terenski hirurg u ratu sa Prusima. Na terenu je i zaradio to parče šrapnela u mozgu. Stručnjaci veruju da je ono izazivalo poremećaje. Mada, osuđeni misli da je u pitanju bila droga koju je napravio da mu ublaži bol.“
„Ah. Da li je doktor bio svestan svojih postupaka?“
„Ne, on kaže da nije. Naši psihijatri mu veruju.“ Stivenson je hvatao beleške.
„Koliko je ljudi umrlo od njegove ruke?“
„Pa, koliko smo uspeli da prebrojimo – dvadesetak. Uglavnom su to bili prosjaci, kurve i pripadnici siromašnog sloja. Živeo je u predgrađu kada je sve počelo, a i kasnije je najčešće završavao tamo. Ne znamo zbog čega. Svega par žrtava su bili ugledni ljudi. Poslednji među njima je bio neki mladi naučnik – ubijen je iz nehata prilikom hvatanja osuđenog. Šteta, momak je obećavao; tek dvadeset i šest godina a već član Edisonovog Kontinentalnog društva.“
„Zaista?“
„Da... Nego, da vas pitam – zbog čega vas sve ovo zanima? Znam da ste po struci pravnik, ali da je ovo pitanje vaše struke išli biste da pričate sa sudijom, advokatom, tužiocem, a ne sa komesarom policije.“
„Nećete mi verovati, ali hoću da napišem knjigu“, kroz smeh progovori Stivenson. Pogledao je na sat. „Izvinite, moram da žurim. Dozvolili su mi da se sretnem s njim pa ne bih želeo da kasnim. Hvala vam na vašem vremenu.“
Rukovali su se. Komesar je ustao da ga isprati. Robert pođe ka vratima ali se naglo zaustavi. Kao da je imao nešto na umu.
„Da. Samo još jedna stvar, možda će mi koristiti: kako se zvao mladić?“
„Mladić?“
„Naučnik.“
„Ah, taj mladić. Sad ću da pogledam.“ Komesar se vrati do svog stola i izvadi fasciklu sa kompletnom dokumentacijom koja se ticala tog slučaja. „Samo da nađem...“ Listao je dosije, tražeći ime. „Našao!“
„Da?“
„Hmmm, malo mi je teško da izgovorim ime. Zvao se Nikola, Nikola Tesla
