Ljudi se ne manjaju. Možda se neki i menjaju ali Džon i Džek ne. U školi su nas
zvali tri musketara ili " tri Dž " zbog toga što smo stalno bili zajedno. Iako je prošlo
dvadeset godina još uvek prepoznajem njihove pokrete i izraze lica. Ne mogu ih čuti
šta pičaju ali znam da se raspravljaju i znam ko je u pravu a ko ne. Takođe znam da su
došli do one tačke kada će me zvati da presudim - kao što su to uvek činili.
- Hej Džordž, nemoj da si uobražen. Dođi malo da pričaš sa starim društvom. Možda
uspeš nešto pametno da naučiš.
Školski dani su zaista bili najlepše životno doba. Bili smo dobri đaci tako da nam je
najveća briga bila da smislimo što bolji provod. To smo shvatili tek kada je došlo vreme
da se pođe na fakultet.
Džek je na fakultetu nastavio da se zabavlja kao i u srednjoj školi. Kao da ga je
odgovornost plašila ili jednostavno nije želeo da pokaže koliko može. Možda je
problem bio taj što više nije imao društvo kome će apsolutno verovati i koje će ga
gurati napred pa je fakultet jedva završio. Na njegovu sreću, otac mu je bio političar na
visokom položaju kome nije bio problem da sina ubaci na dobro radno mesto. U stvari,
to je verovatno bio pravi razlog džekovog nezrelog ponašanja.
Džon je sasvim druga priča. Iako mu je otac bogat bar kao što je bio džekov ako ne i
bogatiji, on je prilazio poslu sa krajnjom odgovornošću. Fakultet je završio u rekordno
kratkom roku i odmah je počeo da radi na veoma važnim istraživanjima.
- Obzirom da ste vas dvojica polovina mojih trenutnih gostiju, zaslužili ste malo
pažnje. Kad malo bolje razmislim, morao bih intervenisati i rešiti vam te strašne dileme
čak i da me niste zvali da mi ne bi rasterali ono malo pravih mušterija koje imam.
Posle završetka srednje škole nastavio sam porodičnu tradiciju i počeo polako da
preuzimam vođenje očeve kafane. Prosečna kafana kao što je ova moja u malom mestu
kao što je ovo u kome sam rođen i odrastao nije neka sjajna perspektiva, posebno ne za
nekoga ko je bez ikakvog napora usvajao školsko gradivo. Sigurno bih i na fakultetu
nastavio sa uspehom kao u srednjoj školi i ko zna dokle bih dogurao da sam to želeo.
Ali to nisam želeo.
Iako naizgled veseo, Džon nije mogao sakriti senku umora i brige koja ga je pritiskala
ali koju mogu primetiti samo ljudi koji ga dobro poznaju. - Dođi da objasniš našem
uvaženom prijatelju da njegovi intervjui nisu nešto bez čega čovečanstvo ne bi moglo
opstati.
Ovakvo začikavanje bilo je karakteristično za naše školske dane i za proces odrastanja
uopšte. Sada su to ozbiljni, zreli ljudi koji osećaju da nešto nije u redu i koji se nadaju
da bih im ja mogao pomoći kao mnogo puta do sada. - Morate mi reći o čemu se radi.
Možda jesam pametan ali vidovitost još uvek ne posedujem.
Sada već ozbiljno džonovo lice pokazuje sav teret života koji se godinama gomilao.
- Ne znam kako je došlo do toga da Džek tako dobro prolazi gde god se zadesi a da mi
za manji uspeh moramo da zapnemo deset puta više od njega. Nemojte pogrešno da me
shvatite: dao bih ruku za svakoga od vas da je to potrebno. Vi ste jedine svetle tačke u
mom životu van moje porodice. Ipak, svaki dan srećem političare slične Džeku i svi oni
žive mnogo bolje od mene. Što je još gore, oni meni određuju šta da radim a šta ne iako
ne znaju ni da hodaju po mojoj laboratoriji - moram da ih držim za ruku da mi nešto ne
unište.
misliš da je lako živeti po hotelima, restoranima? Ludi sanjaju takav život - putuješ po
svetu, drugi za tebe spremaju hranu... Ali ljudi ne razmišljaju da budem van kuće i po
nekoliko meseci. Takav je i život kamiondžije a ne vidim da se mnogo otimaju oko tog
posla. Da me ne vide u medijima, deca me ne bi mogla prepoznati.
- Da ali...
- Polako ljudi. Ovo više nije diskusija, ovo postaje svađa a to nam ne treba. Svađom
se ništa ne rešava što smo odavno naučili. Da bi rešili problem moramo postaviti pravo
pitanje a da bi postavili pitanje moramo definisati problem.
Ovo je bilo sasvim dovoljno da se zapaljiva situacija prevede u prijatnu atmosferu.
Setivši se starih dana i tadašnjih rasprava svi se nasmejaše. - Mogao si nešto novo
smisliti za ovolike godine.
- Neke misli nisu vezane za prostor i vreme.
- Na džonovom licu više nema one senke. - Nemoj da preteruješ. Dovoljno nam je
naših dilema, ne treba nam da i ti tražiš zasluge kao neshvaćeni filozof.
Ova izjava je toliko podigla raspoloženje da je Džek uradio nešto što ranije nije često
radio - dao je pametan predlog. - Hajde da Džordžu ispričamo šta tačno radimo, šta su
nam prava a šta obaveze, pa neka on presudi da li zaslužujemo to što dobijamo. Ja ću
prvi da počnem.
- Svi prigovaraju političarima da ništa ne rade a lagodno žive. To je isto kao kad radnik
iz proizvodnje dođe kod direktora i vidi ga da sedi u stolici i priča telefonom. Tada
radnik zaključi kako je direktor čist višak u preduzeću, kako bi to bilo ko mogao raditi
a ne zna da direktor, dok telefonira, mora da razmišlja o svakoj izgovorenoj reči jer
jedna pogrešna reč može da znači izgubljen posao i smanjenje plate svim radnicima. U
isto vreme taj direktor odgovara na pitanja tog radnika i preko telefona zakazuje večeru
( za koju radnik misli da je čist bezobrazluk ) a na kojoj će morati da trpi razna
naklapanja sve u cilju obezbeđivanja posla za preduzeće. Da napomenem da se večera
priređuje u direktorovom slobodnom vremenu - toliko o tome koliko može računati na
slobodno vreme. Znate da sam glavni za pitanja ekologije na nivou cele države. To
znači da koordiniram sa svim mogućim vladinim i nevladinim ekološkim
organizacijama, sa investitorima i donatorima, sa stranim državnicima... Sa prvima
organizujem kontrolu svih ekosistema, prikupljamo dokaze o zagađenju, zagađivače
izvodimo pred sud a od novca od naplaćenih kazni popravljamo ono što su zagađivači
uništili. Na žalost, svi smo mi u nekoj meri zagađivači pa su potrebna ogromna sredstva
da bi se bar deo problema rešio. Zbog toga se moraju naći donatori ili investitori koji će
za uložen novac dobiti neke pogodnosti. I na kraju, voda u okeanima i vazduh u
atmosferi ne znaju za državne granice tako da stalno moramo pregovarati sa raznim
zemljama. Da ne pominjem stalno prisutan pritisak od strane velikih preduzeća
koja prete drzavi da će otpuštati radnike jer nisu finansijski u stanju da poštuju
ekološke propise. Svi vide da sam stalno na nekim ručkovima ali nikoga ne interesuje
to što ništa ne mogu da jedem jer me udavi gastritis od silnog nerviranja a kosa mi
nestaje kao sneg u aprilu. Bez ograničenja koja ja sprovodim u delo ova zemlja bi
svakodnevno doživljavala bar po jednu ekološku katastrofu jer savest tih kompanija nije
ni blizu njihove želje za brzom zaradom. Zato smatram da moj rad nije tako bezvredan
kako to Džon pokušava da prikaže. - Verovatno sam bio nepravedan ali imam toliko lošeg iskustva sa raznoraznim
političarima u mom poslu koji su pravili gomilu gluposti u pokušaju da na bilo koji
način opravdaju potrebu za svoje prisustvo na tim projektima. Ali da vas ne davim sa
tom pričom koja vam je poznata već da vam ispričam nešto o svom poslu.
Džon zastade par sekundi kao da se dvoumio da li da nastavi, okrenu se oko sebe i
duboko uzdahnu: - Ovo ne bih smeo da pričam ali sam siguran da Džordž neće priču
dalje širiti a Džek i tako do ovoga lako može doći. Ono što znate je da radim na
istraživanjima u oblasti primene nanotehnologije u medicini. Ono što ne znate je da smo
postigli mnogo više nego što se u javnosti zna. Prvo smo napravili minijaturne mašine
koje smo koristili za pročišćavanje krvnih sudova a koje po veličini nisu pripadale
nanotehnologiji. Vremenom smo usavršavali te mašine da bi došli do veličine koja nam
je omogućila rešenje dva velika problema: povezivanje nervnih ćelija, njihovo spajanje
sa metalnim provodnicima i zaobilaženje imunog odgovora kod ugradnje veštačkih
organa. Od tog momenta razvoj veštačkih organa se odvija neverovatnom brzinom.
Danas imamo bubreg koji radi baš kao i prirodni, želudac koji vari i celulozu, srce koje
se automatski prilagođava trenutnom opterećenju...Pravi biser je veštačko oko koje ima
bolju mogućnost zumiranja od snajpera i snimanja od infracrvenog do x zračenja. Uz
brzinu slikanja od preko hiljadu slika u sekundi moguće je neki predmet ili pejzaž
gledati u svim spektrima istovremeno. Za sada imamo nekoliko takvih kamera
ugrađenih i ljudi koji ih koriste kažu da je gledanje pomoću njih neverovatan osećaj -
nešto što se inače ne može ni zamisliti. Takođe smo napravili organe za super sluh, za
super njuh...
Dok Džek sluša džonovu priču zenice mu se šire kao kod deteta kome pričaju o
vešticama i babarogama. - Niste valjda napravili potpuno veštačkog čoveka?
- Spusti malo glas! odbrusi Džon ljutito. - Nemoj da zažalim što ti ovo pričam.
Naravno da ima problema i to tamo gde ih nismo očekivali. Nešto ranije sam rekao da
smo uspeli da zaobiđemo imuni odgovor što donekle rade i virusi i bakterije. U stvari,
mi smo samo primenili njihove mahanizme. Zaobići imuni sistem je jedna stvar ali ga
naterati da radi ono što nama odgovara je nešto sasvim drugo. Zato nam stalno izmiče
rešenje za bolesti kao što su rak, sida pa čak i običan grip. Nekako posle prvog napada
nano-mašina zaražene ćelije nađu način da za njih postanu nevidljive i stalno nalaze
nove metode da to postignu. To je razlog što ni sa ugradnjom veštačkih organa ne
prelazimo starosnu granicu od 110 godina ali se situacija polako menja. Nije daleko dan
kada će biti moguće sve organe zameniti veštačkim, ti organi će raditi pomoću
električne energije tako da će neki od njih postati suvišni. Mozak će se najteže zameniti
veštačkim. Mislim da smo već danas u stanju da napravimo potpuno funkcionalan
mozak, čak i manji nego što je prirodni ali je problem sećanje.
Ponos sa kojim Džon priča je očigledan. Žar sa kojim izlaže svoje projekte mi jasno
govori da je u stanju da pridobije bilo koju komisiju koja bi trebalo da mu odobri
novac za dalji rad. Takođe svo vreme posmatra kakav efekat na nas ostavlja ova priča. - Moje mišljenje je da smo sasvim blizu besmrtnosti. To će najverovatnije funkcionisati
na sledeći način: čovek će se rađati prirodno i tako živeti dok je dobrog zdravlja a kad
organi počnu da otkazuju zameniće ih veštačkim dok je to moguće. Posle toga svesni
deo čoveka bi se preneo u veštački organizam koji bi mu obezbedio besmrtnost. Ako
prenos svesti ikada bude moguć onda čak ni iznenadne havarije neće moći da ubiju
takvog čoveka jer će redovno praviti kopije svesti i čuvati je na kompakt disku!!! Ili još
bolje: da li će organizam uopšte biti potreban? Postoji mišljenje da bi takva svest mogla
samostalno funkcionisati na nekom energetskom nivou.
Džek je oduvek bio ljubitelj naučne fantastike i sada je bio kao u nekom transu.
Jedna stvar je kada čitaš nešto što je ograničeno samo piščevom maštom a sasvim druga
kada za priču postoje naučni dokazi.
Džonovo lice sija od zadovoljstva: - Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što
sam konačno sa nekim podelio svoje znanje. Namerno nisam pričao o mogućnostima
primene ove tehnologije na proizvodnju hrane i mnoge druge delatnosti na koje ona ima
uticaj jer to i sami možete zaključiti. Voleo bih sada da čujem šta misliš čiji je rad
značajniji za ljudski rod.
- Mogu sasvim slobodno reći da ste postigli izuzetne rezultate ali ne mogu da napravim
značajnu razliku između vaših dostignuća. Možda ovo zvuči paradoksalno ali vi ste
mnogo više učinili za vladajući sistem nego za ljude kojima taj sistem vlada.
Džon je crn u licu: - Ništa te ne razumem. Hoćeš li da mi to malo bolje objasniš?
- Mislio sam da smo još u školi rešili dileme oko demokratije, ljudskih prava... ali
izgleda da ste to u međuvremenu zaboravili. Zaboravili ste da je demokratija bajka za
malu decu i da uopšte nije bitno ko je na čelu neke države jer njima upravlja veliki
kapital ako i sami nisu deo njega. Taj kapital se nalazi u rukama naftnih, farmaceutskih,
hemijskih i drugih kompanija koje su u rukama malog broja ljudi. TI LJUDI neće
dozvoliti bilo šta što će im smetati odnosno dozvoliće samo ono što će im pomoći da
se i dalje bogate. Preko politike kontrolišu ekonomiju, zdravstvo, obrazovanje,sport...
svaki oblik ljudske delatnosti koju usmeravaju u pravcu koji njima odgovara. Zato je
čista iluzija pomisliti da narod nečim upravlja. Bilo je, doduše, nekih odstupanja od
ovog pravila ali se za vrlo kratko vreme situacija vraćala u predhodno stanje. Iako je
oblik ponekad drugačiji, suština je ista.
Džon je i dalje uporan: - Sve ovo odavno znamo ali ne vidim vezu sa našim poslom.
- Naravno da znate i naravno da ne vidiš jer ne želiš da vidiš. Možda je preciznije reći
da nemaš vremena da se baviš suštinom. Cilj vlasti ( a ko je vlast već znamo ) je da
deluje bez problema koji bi mogli nastati mešanjem naroda u njene poslove. Taj cilj
vlast postiže na dva načina: širokim narodnim masama se ne omogućava kvalitetno
obrazovanje koje bi im pomoglo da sagledaju stvari u pravom svetlu i da onda
postavljaju nezgodna pitanja. Ljudima kao što ste vi, koji mogu samostalno da dođu
do zaključaka, daje se više posla nego što mogu da savladaju tako da nemate vremena
ni o porodici da mislite. Zato Džek, zatrpan obavezama, ne primećuje da ne kažnjava
preduzeća za ekološki kriminal već, naprotiv, legalizuje takvo ponašanje jer se mnogo
toga sakrije pa kazna bude manja nego cena propisanog odlaganja otpada. Ne bih hteo
da moja priča liči na politički pamflet pa ću zato preći na konkretne primere. Nije mi lako da ovo pričam najboljim drugovima. Ne plašim se da me neće razumeti
već mi je žao što ću im njihov položaj prikazati mnogo mračnijim nego što su ga do
sada videli. - Ono što je zajedničko za vaše projekte je to što probleme grupišete u
suviše komplikovane celine tako da rešavanje problema postaje dugotrajno i preskupo.
U isto vreme, rešavanje pojedinačnih problema bi bilo mnogo jednostavnije i donelo bi
trenutnu korist za sve nas. Da počnemo od Džeka - šta je tvoj posao?
U džekovim očima vidim da razume o čemu pričam i da se polako javljaju pitanja
kojih je bio svestan ali koja je gurao u stranu iz raznih razloga. - Najjednostavnije
rečeno ekološki problemi.
- Dobro. A koji su to problemi?
- Problem zagađenja vode, zemlje, vazduha, hrane i milion drugih kada se ovi dalje
razlože.
- Upravo tako. Razlaganjem krupnih problema dobija se više sitnijih koji su lakši za
rešavanje. Sada ću ti dati primer kako jednim potezom može rešiti više problema. Jedan
od problema otpadnih voda je čvrsti odpad kanalizacije. Iako je otpad, u isto vreme je i
organsko đubrivo koje se ne može koristiti u direknoj proizvodnji hrane za ljude ali se
može koristiti indirektno.
Kao i obično, Džeku ne treba mnogo da vrati raspoloženje. - Sačekaj da uzmem papir
i olovku. Ako nastavim da se šokiram kao do sada ništa neću zapamtiti a osećam da će
biti interesantnih predloga.
- Dakle, prvo je potrebno pronaći mesto na kome će se odlagati ovaj otpad. Osnovni
zahtev je da to mesto nije isuviše blizu naselja i da otpad nema veći uticaj na podzemne
vode. Poželjno je da to mesto bude sa siromašnom vegetacijom jer je šteta koristiti
plodnu zemlju za ovakvu namenu. Kad odabereš mesto, iskopaš duboke, paralelne
rovove koje puniš ovim otpadom. Nekoliko godina kasnije sadiš drveće na ivicama
rovova. Moj predlog je da to bude hrast ili još bolje cer. Za 30 do 40 godina tlo će se
stabilizovati i imaćeš sledeću situaciju: oslobodio si se organskog otpada iz kanalizacije
što znači da si dobio čistije reke. Predeli koji su bili pustare bez vegetacije sada su
pokrivene kvalitetnom šumom - da li je tu uopšte potreban komentar? I na kraju, zašto
baš cer? Odrastao cer može da proizvede veliku količinu žira koji je izuzetna stočna
hrana. Neki od zahteva ekologije su proizvodnja zdrave hrane i pomoć seoskom
stanovništvu koje je stalno na granici egzistencije a takve šume doprinose rešavanju i
jednog i drugog problema.
- E moj Džek! Gde bi ti bio kraj da si bar neko vreme radio kao kafedžija. Ne samo
ideje već je i terminologija sasvim odgovarajuća.
Nekoga bi ovakav komentar uvredio ali znam da tu nema zle namere i drago mi je što
se džonovo raspoloženje popravlja. Sada je to opet onaj stari Džon koga dobro
poznajemo, koji je sreman da se našali na tuđ ali i na svoj račun. Džek je, nažalost,
isuviše dugo među političarima, pa na ovakvu izjavu refleksno zauzima odbrambeni
stav: - Kamo lepe sreće da imam ovakve ljude u svojoj administraciji - i u trenutku
shvata da je naseo na provokaciju pa sa osmehom dodaje: - moraš da mi pomogneš da
nagovorim Džordža da prihvati mesto moga zamenika pošto mu svoje mesto ipak neću
ustupiti. " Kamo lepe sreće da ljudi ne zaborave tako brzo bezbrižnost sa kojom su živeli u
detinjstvu ". - Samo se ti rugaj, doći ćeš i ti na red. Ako me budete prekidali neću stići
sve da ispričam jer ima još puno toga što vam može biti interesantno.
Da bi pokazao da se slaže, Džon se udobnije namesti u stolici a Džek nastavi da
zapisuje suštinu ideje kako ne bi nešto zaboravio kad pređemo na drugu temu.
- Još jedan veliki ekološki problem je neverovatna količina plastičnog otpada. Pošto je
potrebno puno vremena da se plastika raspadne to se ovaj problem samo uvećava. Danas
se plastika reciklira ali je to mali deo ukupnog otpada jer se ostala plastika ne može
kvalitetno iskoristiti. Ova poslednje što sam rekao nije baš potpuno tačno: za svu
recikliranu plastiku se može naći primena, trebalo bi samo malo razmisliti gde bi se sve
mogla upotrebiti, jer za očuvanje čiste prirode nemamo alternativu. Možda bi džonov
veštački čovek mogao opstati u zagađenju koje nas čeka ako ništa ne preduzmemo ali
mi, ovakvi kakvi smo danas, sugurno ne bi mogli. U ovoj priči je glavni problem to
što je potrebna velika količina energije za pretapanje plastike. Na sreću, solarne energije
imamo u izobilju a gorivo koje je potrebno za transport otpada do mesta pretepanja ne
bi trebalo prikazivati kao dodatni trošak jer se otpad i tako mora izneti iz grada. Solarne
peći koje bi se koristile u ovu svrhu već postoje tako da ne bi morali gubiti vreme na
dodatni razvoj tehnologije. Ovakav pogon bi mogao biti potpuno automatizovan tako da
ne bi postojao trošak radne snage već se cela investicija svodi na izgradnju postrojenja.
U kasnijoj fazi bi ovo postrojenje moglo služiti i u obrazovne svrhe gde bi se dovodila
deca i uživo im se pokazalo kako funkcioniše reciklaža plastike i na taj način im se
ukazivalo na važnost posla kada odvajaju staklo, hartiju, metal i plastiku iz otpada. Na
kraju, pretopljena plastika bi imala milion primena: od branika pored puteva, raznih
vrsta tegova do konstrukcija za plastenike, stubova za ograđivanje... Zašto šumu iz
predhodne ideje ne bi ogradili takvom ogradom?
- ... ogradili takvom ogradom. Ovo je super! Ne moram da se mučim ni oko teksta -
ovde imam sve što mi treba. Još samo da rešiš problem globalnog otopljenja pa da mi
ugase radno mesto kao nepotrebno.
- Da ne bi i muzičku želju? Šalu na stranu, ni to nije nerešiv problem. Naprotiv, rešenje
nam je ispred nosa ali nećemo da se potrudimo. Ti si, Džek, meni juče pomagao oko
priprema za proslavu godišnjice mature. Ponovo moram da napomenem da je žalosno
što se viđamo tek svake desete godine ali neću sada o tome. Bar dvadeset puta si sišao
u podrum za hranu - da li si nešto neobično primetio?
- Da znaš da jesam: dole je hladno kao da radi klima uređaj ali ga nisam mogao naći.
- A da li si video veliku rupu na plafonu i cev koja od nje vodi do krova?
- Video sam je ali mi nije bilo jasno šta će ti tolika cev za ventilaciju.
- U pitanju je vrlo jednostavan princip: hladan vazduh je teži i spušta se kroz cev u
podrum istiskujući topliji napolje. Zato je leti u podrumu veoma prijatno, kao u
najhladnijem delu noći, a zimi je toliko hladno da se zamrzivač gotovo uopšte ne
uključuje. Kada najniža noćna temperatura padne ispod nule, sva zimnica i ostalo što
može da smrzne se prebacuje u susednu prostoriju u koju se hladan vazduh kontrolisano
ubacuje i temperatura je stalno oko 2 - 3 stepena.
Džek je očekivao nešto više od ovoga. - Primer je odličan i ima milion drugih primera
kako da se uštedi energija ali ma kolika da je ušteda, ona se i dalje proizvodi
sagorevanjem fosilnih goriva. - To je tačno, znači da bi morali koristiti obnovljive izvore energije. Solarne energije
ima dosta ali je nema preko noći, energija vetra je takođe značajna ali je nema svuda,
energija plime i oseke je , za sada, suviše skupa. Čini mi se da bi geotermalna energija
bila pravo rešenje.
- Geotermalna energija bi sigurno bila pravo rešenje ali kako bušiti dovoljno duboko i
po prihvatljivoj ceni?
- I za to postoji rešenje.
Džon se sve više zabavljao: - E, samo nemoj da kažeš da si razvio laser koji može da
seče stenu kao u crtanom filmu. Još samo to pa da odmah dam otkaz - da ga pošaljem
faksom, da se ne zamaram oko odlaska na posao.
- Rešenje je, donekle, slično tome što si predložio iako ne tako komplikovano i skupo.
Takva tehnologija postoji već duže vreme i zove se "waterjet" tehnologija. Princip je
sledeći: veoma tanak mlaz vode nadzvučne brzine nosi sa sobom abrazivne čestice koje
erodiraju meterijal u koji udare i na taj način ga seku. Ako bi se napravila glava bušilice
iz koje bi izlazili mlazovi vode pod raznim uglovima, oni bi zahvatali već otkinute, sitne
parčiće stene koje bušimo i ti parčići bi vršili dalju eroziju stene. Samo je potrebno da
za jedan okret glave bušilice mlazovi erodiraju kompletan profil rupe koja se buši.
Vidim da Džek nije u stanju da me prati ali je Džonu sve jasno. - Toliko naučnika
širom sveta pokušavaju da dođu do rešenja koja ti onako usput smišljaš dok čitaš
dnevnu štampu. Neverovatna je šteta za celu državu što gubiš vreme u kafani umesto da
budeš na mestu gde bi mogao da pokreneš ove projekte. Sada sam već nestrpljiv da
čujem kakve ideje imaš u vezi mog posla.
- U medicini se prave iste greške kao i u ekologiji, pokušava se naći univerzalno
rešenje za sve probleme. Ljudi su se lečili lekovitim biljem hiljadama godina a onda je
pronađen penicilin - univerzalni lek. Šta će nam lekovito bilje koje se teško nalazi i oko
koga ima puno posla kad imamo lekove koje možemo kupiti u pola noći ako zatreba.
Tako smo zaboravili sve ono što smo do tada naučili i tek danas vidimo koliko smo
pogrešili. Džek to najbolje vidi jer sva hemija u apotekama i veliki novac koga bi rado
dao ne mogu ga oslobodi gastritisa. Nekada davno su ljudi znali da čovek mora da
živi u harmoniji sa prirodom i samim sobom da bi opstao. Lekovito bilje nije
svemoguće: ako neko živi pod stalnim stresom neće mu pomoći ni čelični želudac ali
ako se oslobodi stresa, oslobodiće se i gastritisa uz pomoć biljke kičice za nekoliko
dana.
- Nemoj da se šališ sa takvim stvarima. Probao sam svakakve lekove i ništa nije
pomoglo. Ne možeš ni da zamisliš kakvi su problemi kada moraš da vodiš računa šta i
kad jedeš.
- Znam to odlično jer sam i ja imao iste probleme. I ja sam probao sve moguće lekove
i lekovito bilje ali ništa nije pomagalo. Tada sam shvatio da je pravi uzrok na drugom
mestu a ne u želudcu i problem je ubrzo nestao. Isto će biti sa tobom kada prestaneš da
se toliko nerviraš a mislim da će se to dogoditi posle današnjeg razgovora. Opadanje
kose ćeš zaustaviti tako što ćeš brijati glavu i mazati zgnječenim belim lukom. To je
prilično drastična metoda jer kad naneseš beli luk na oštećenu kožu glave, osećaćeš se
kao da si gore zapalio vatru - nije prijatno ali pomaže. Doduše, uništena kosa se neće
povratiti ali će se sačuvati ona koja je do sada opstala. Strpljenje je osobina koje se prvo setim kada razmišljam o Džonu ali izgleda da i ono
ima granicu: - Izvinjavam se ali ne mogu više da trpim! Ovi recepti jesu važni i ja ću ih
vrlo rado saslušati ali mi se čini da Džordž ima nešto još značajnije u vezi mog posla a
ja ne mogu ni da zamislim šta bi to moglo biti.
- Kao što sam već rekao za velike probleme tražite komplikovano, dugotrajno rešenje
dok vam se jednostavno rešenje nalazi pred očima sve vreme. Decenijama se traži lek
protiv raka ali su rezultati veoma loši. Ljudi i dalje umuru u velikom procentu mada se
mora priznati da danas duže žive sa tom bolesti. Na ovu činjenicu ću se vratiti nešto
kasnije. Osnovna greška je ta što se traži lek koji će da nađe obolelu ćeliju i u isto vreme
da je uništi a da se pri tome izbegne bilo kakva reakcija sa zdravim ćelijama. To je
gotovo nemoguć zadatak za jednu hemijsku materiju ali veoma lak za pravu
kombinaciju. Setimo se filmova sa binarnim eksplozivom gde su dve tečnosti potpuno
bezopasne dok su razdvojene ali se njihovim mešanjem dobija jak eksploziv. Ovo bi, u
našem slučaju, značilo da se postupak mora odvijati u više faza. U prvoj fazi bi se
koristila materija koja bi markirala obolele ćelije a takva materija već postoji i koristi se
za obeležavanje tumora kod skeniranja. U drugoj fazi bi se koristila materija koja bi
pronalazila kompleks obolela ćelija - marker i uništavala ga. Još je verovatnije da bi se
morao napraviti složeniji kompleks, da se uvodi više različitih materija u više faza kako
bi se konačno dobio kompleks pri čijem uništavanju ne bi bilo uništavano zdravo tkivo.
Dobro nam je poznato šta današnji citostatici rade u organizmu. Trebalo bi težiti tome
da se napravi kompleks koga bi organizam sam prepoznavao i eliminisao kao što radi sa
bakterijama i virusima. Ovo bi nas vodilo do lečenja raka za ono vreme koje nam je
potrebno da savladamo grip. Što je još bolje, ovaj metod bi se mogao koristiti za
lečenje mnogih bolesti gde bi organizam sam uklanjao obolele delove bez potrebe za
operacijom.
Džon sluša bled kao kreč. Toliko je potrešen mojom pričom da se preznojava i ruke
mu se tresu. U normalnoj situaciji bi imao komentar tipa " baš lepo, sad ni ja više ne
moram da radim " ali je očigledno da ni ne pomišlja na šalu. - Sličnu ideju sam i ja
imao ali su me vrlo brzo i lako ubedili da je to pogrešan put, da je nanotehnologija
pravi način da se ti problemi reše. Kako sam bio prezauzet raznim obavezama to se više
nisam vraćao na ovo pitanje. Sve ovo samo potvrđuje tvoju tezu da nas namerno
zaglupljuju ili preopterećuju da bi razmišljali kako njima odgovara. Sada verujem da
ima više ljudi sa ovakvim idejama, šta više, verujem da su već napravljeni takvi lekovi
ali da sa koriste samo za određene ljude. Da li je moguće da nas do te mere kontroliše
sistem u kome živimo?
- Sve što se dešava oko nas je u funkciji velikog kapitala. Zamisli da se ljudi uspešno
leče lekovitim biljem, da izađu u prirodu i naberu šta im je potrebno. Kako bi onda
farmaceutska industrija zarađivala? Zamisli da čovek može da se izleči od raka i drugih,
teških bolesti za nedelju dana. Zar nije bolje da bolesnim ljudima maksimalno produže
lečenje njihovim preskupim lekovima? Ako se nađe jeftin izvor energije, kako će
zarađivati naftna i nuklearna industrija? Šta će raditi proizvođači oružja ako nestanu sukobi? Čime skretati pažnju javnosti od teške ekonomske situacije ako ne
ekološkim problemima? Na kraju, ne bi trebalo zaboraviti da su sve te industrije u
rukama malog broja ljudi. Ako su kafedžije jednog grada u stanju da se dogovore oko
cene svojih usluga, šta mislite da li su to isto u stanju ljudi koji poseduju većinu
svetske industrije sada već vekovima? Ja sam ranije pokušavao da predstavim ove ideje
nekim kompanijama i medijima ali nisam dobijao nikakav odgovor. Kasnije sam shvatio
da ga neću ni dobiti i da je prava sreća što me nisu uklonili ali izgleda da me nisu
smatrali ozbiljnom pretnjom. Međutim, vi ste na visokim položajima i vaš glas se
daleko čuje pa vas zato savetujem da ova priča ostane među nama.
Kao rođeni idealista Džek ne može da prihvati takvu sliku: - Prvo nam pokažeš kako
da promenimo svet na bolje a onda nam kažeš da to ne možemo učiniti. Nisam baš
siguran da je situacija toliko beznadežna.
- Polako Džek, Džordž je sasvim u pravu. Sada mi je jasno šta se dogodilo nekim
ljudima koji su pokazali inicijativu. Situacija je prosta: ako " talasaš ", pojede te mrak.
Do sada mi nije bila jasna uloga globalizacije. Ranije smo imali bogati zapad sa velikom
kupovnom moći i siromašan istok odakle smo dobijali jeftinu sirovinu i energente. U
početku globalizacije situacija je bila povoljna za industrijalce - tržište se povećalo uz
jeftiniju radnu snagu. Danas je situacija sasvim drugačija. Zapad ima znatno manju
kupovnu moć, radna snaga na istoku je sve skuplja a energenti i sirovine su skuplji nego
što su ikad bili. Kada se sve sabere, industrijalci su na gubitku. Budite sigurni da su
ekonomski stručnjaci ovo predvideli ali su ekonomski moćnici ipak pošli putem
globalizacije. Jedini odgovor na ovu nelogičnost je da su žrtvovali deo kapitala da bi
mogli kontrolisati i onaj deo sveta koji do tada nisu kontrolisali i tako se oslobodili
opasnosti da nešto neplanirano odnese mnogo više kapitala nego što su žrtvovali.
Planove takvih razmera pojedinci pa čak ni grupe ne mogu ugroziti.
Tišina koja je nastupila posle moje priče nije ni malo prijatna. I Džon i Džek sede i
gledaju u prazno razmišljajući o tome kako čovek živi u zabludi misleći da kontrolišu
svoj život i događaje oko sebe. Znam o čemu razmišljaju jer su i mene iste misli morile
sagledavajući svoju bespomoćnost u odnosu na nemilosrdni sistem koji nas strahom i
ucenama drži u poslušnosti, pružajući nam samo što mora da bi izbegao masovne
pobune.
Džon se prvi pribrao: - Teško je čoveku kada shvati da su svi njegovi ideali zapravo
utopija. Šta sada raditi? Ovo razmišljanje je za mene novo, ne znam kako da se ponašam.
Ti sigurno imaš ideju šta raditi jer ti je ovakva situacija poznata već neko vreme.
- Vrlo je jednostavno - sistem ne možete promeniti ali se možete prilagoditi. Svet ne
možete spasiti dok sam ne prihvati da mu treba spasenje. Zato ne štrčite već se uklapajte
onako kako vama najviše odgovara ali nemojte dozvolitida vam grabljivi sistem bude
opravdanje, naprotiv, mora vam biti primer šta ne smete činiti. Sada shvataš da si bez
dobrog razloga na poslu provodio i dane i noći, da je Džek džabe "zaradio" gastritis i da
su mnogi napori koje ste podnosili uzaludni. Posao bi trebalo da obezbedi udobniji
život a ne da bude razlog življenja. Predlažem da zatvorim kafanu pa da odemo na
pecanje i da se prisetimo najlepših dana našeg života. Još bolje, javite da ostajete
nedelju dana pa da se pozabavimo i zdravstvenim problemima.
Kod Džeka se još uvek oseća doza skepticizma: - A šta kad se vratimo na posao?
- Iskoristi svoj položaj i osiguraj da naša reka ostane čista da bi i dalje imali gde da
pecamo.
Autor: Božidar Karličić
