(one evening chat)
>aleksiroja:
Devojka je imala dečka. Lepo su se slagali. Sve je bilo u redu, nikakvih svađa, glupih raspravljanja.
Oboje su imali obaveza. Počeli su da se viđaju sve ređe. Vreme je sve brže prolazilo, dani, događaji, ljudi, san. Nedostajao joj je, stavila je njegovu sliku kao wallpaper. To je bilo prilično smešno, sam taj čin. Ali vreme je nastavilo da prolazi, sve brže i brže.
Utorak je postao petak, dani su se smenjivali bez logike i reda. Lica koja poznajemo su izbledela. Svaki dan je bio sve kraći. Sprijateljiti se sa mašinom je nekako bio sasvim logičan korak, pravih ljudi nije bilo. Svi vezani za neku svoju ubrzanu stvarnost, svako stremeći centru svoje galaksije ubrzanim koracima. Gledao ju je. Svaki dan. Elektronske oči voljenog počivale su na njoj. Našao ju je u n-matričnom sistemu.
Jednog jutra nije se više probudila iz svog elektronskog sna. Zauvek izgubljeni u svojim lažnim svetovima ostali su, svako sa svoje strane barijere, gledajući u virtuelno sunce. Izgubljeni za danas, mrtvi za sutra.
end of encryption
>raven: Ovo je priča o nedostajanju?
> aleksiroja: Da.
> raven: Stvaran lik postaje samo slika koja počinje da živi sasvim novu priču u devojčinom imaginarnom svetu. Hmmm. A sreća?
> aleksiroja: Sreću zaslužuju samo hrabri koji iskorače iz kolotečine.
> raven: Vidimo se za tri koraka.
> aleksiroja: Isto mesto isto vreme :)
