Zatvorenih očiju slažem rečenice. Hvatam im smisao dok pecam po reci ideja. Neke žele da budu uhvaćene, neke ne. Šta da radim sa uhvaćenim delovima rečenica?
Misli bez početka, sredine ili kraja, mutne i kristalno jasne istovremeno. Uzdahnem, odmerim ih na dlanu i stavim u jednu korpu.
Kasnije, tu korpu odnesem kući i napravim kolaž.
Ko zna, možda jednog dana uspem da ih nakalemim jedne na druge tako da to ima neki smisao. Unapred se radujem tom neizvesnom trenutku. Tada ću imati najneverovatniju priču u ovom delu misaonog univerzuma.
Autor: Ana Stojanović
