Sećam se, nisam bio ni tako mlad koliko mi se sada već čini, sećam se meseca koji me je pratio kud god da krenem niz oblacima zaklonjenu strmu ulicu. Tihog šapata vetra u promrzlim ušima, blage jeze koja se kotrljala niz leđa dok stežem ruku roditelja svog. I blagog svetlucanja prozora zastrtih raznobojnim zavesama pored puta, neke skrivene topline koja je isijavala iz svakog, topline doma. Sećam se snega, tog slatkog dečijeg zadovoljstva, možda i više nego nekih drugih stvari iz ranog doba, više od razgranate, stare jabuke u dvorištu i prvog pada sa nje, prvog osmeha devojčice od preko puta. Kako li se zvala...
Sećam se časa likovnog kada sam se trudio svom snagom da ne crtam ivice zrnu kukuruza, već da ga samo osenčim različitim nijansama žute i narandžaste, i nastavnika koji je pokušavao da me ubedi da moram ipak to da uradim. Nemačkog jezika koji nikada nisam voleo, Du und Ich pesmice, jurnjave po hodnicima i jablana ispred škole koji su tiho mrdali lišćem u dokonim časovima.
Znam da već bio sam odrastao i pre fakulteta, ali taj deo svog života ću uvek pamtiti kao najbolji, šta god drugi tvrdili. Jedine reči kojim bi ga ikad mogao opisati je odgovorna sloboda. Taj neizrecivi osećaj slobode da se sve uradi na svoj sopstveni način, ali i osećaja odgovornosti – da se uradi.
A onda, prvog posla i prve plate, ko zna kojeg čašćenja prijatelja i ko zna koje neprospavane noći u njenom naručju. Ili zagrljaju one male crne, što je radila u prodavnici u Pašićevoj ulici i držala glavu visoko podignutu. Da, njenog tužnog i uzdržanog pogleda se i danas setim, sa teškim uzdahom i nekim bolom u ostarelom srcu...
Svaki put kad pogledam svoje izborane drhtave ostatke prstiju pokušam da se setim Ginsbergove “Ode neuspehu”, ali ni neke daleko mi bliže stihove više ne pamtim. Prokleti Nemac što sakriva stvari po kući i sećanja u umu.
Jutros sam sanjao. Bar mislim. Bio je sunčan dan, nebo rastegnuto iznad mene i nekako bezzvučno, usporeno, a par labudova je klizio niz jezerce u parku. Sedeo sam na klupi i znao da je sedam sati ujutro, da imam samo dinar u džepu i živim u Srbiji. Smejao sam se... Eh, nema više labudova...
Veče, Dunav, mrak crnila koje uvlači pogled i isisava misli... Bacio sam dinar u mastilo i nasmejao se opet. Još jedan dan. Kakav život... Možda nikad neću otići nigde odavde, ali gde drugo možeš preživeti ceo dan sa jednim prokletim dinarom i uveče ga baciti u reku... Nigde, to je sigurno...
Pamćenje me stvarno više ne služi, ali koliko se sećam, nikada nisam bio slavni glumac. Nisam dobio Nobelovu nagradu za mir. Nisam isekao zmaja mačem. Nisam putovao u svemir. Šta sam uradio... Ne sećam se, verovatno ništa važno...
Sunce izlazi. U jedinom još tamnom ćošku sobe vidim je kako stoji. Beli ogrtač preko bele kože, srebrna kosa i usne. Led koji zrači. Došla je. Ne sećam se više ni ko je ona. Ne znam ni ko sam ja...
Svetlo...
Ne vidim ništa od njega. Prokleto svetlo...
Toplota, nežan ženski glas... Svetlo, bleštavo zaslepljujuće svetlo, trnci u celom telu...
“Dobro došli nazad gospođice Loren”, rekla mi je tehničarka obučena u neobaveznu kombinaciju. “Vaš period besplatne probe je prošao. Želite li da za samo 39.99 kredita u 28 sekundi odigrate “Sve je moguće”, RPG smešten u Srbiji iz 21. veka?”
Polako sam došla sebi. Smisao svega se vratio. Odmahnula sam glavom sa gađenjem.
“Želim da probam neku drugu igru... Možda astronaut u borbi protiv malih zelenih...”
Autor: Nikola Bulj
