Jožika, Jožika

Jožika, Jožika…

  

“Jožika, Jožika…Šta ćemo sa vama Jožika?”

Predsednik komisije zagledao se u papir tražeći podatak:

,,Pa ovo je već peti put kako se ovo ponavlja ! Nije li tako? I opet isto, kao i svaki put!”

 

‘Optuženi’ Jakovljević je sedeo mirno gledajući naviše ka velikoj hrastovoj tribini ispred njega u članove komisije koji su sedeli za njom. Sedeo je ozbiljnog držanja , ali opuštenog lica. Istina je bila da je tu ozbiljnost samo podražavao dok je u njegovoj glavi vladala euforija.

Peti put! Pa to još niko nije uspeo! Čak šta više retkima je to samo jednom uspelo, srećnicma dva puta, upornima tri ali pet puta?! Nikome! On je jedini! Jedinstven!

Kada bi smeo pustio bi taj osmeh koji krije po uglovima usana da  mu osvetli celo lice.

To bi bio momenat onog pravog ponosa, uspeha, sreće, i prava je šteta što ne može u njemu da uživa.

 

Ali svoju sreću nije mogao sasvim da skloni sa svoga lica jer sreća ima tu manu da se teško krije. Iako mu je lice bilo ozbiljno i naizgled sumorno iz njega je prosto isijavalo zadovoljstvo. Onako mangupski, poput deteta koje se ponosi svojim nestašlucima u isto vreme dok moli roditelje da mu oproste. Svaki čovek bi to primetio sa malo zapažanja, a kamoli uvaženi Predsednik komisije. On se za ovaj slucaj lično vezao, on je kao i optuženi skrivao svoje osećanje ispod maske ozbiljnog  profesionalnog lica, s’tim što je njegovo osećanje bilo osećanje neopisivog besa, usmerenog prema bezobrazluku optuženog. Ceo taj slučaj ga je, tako pravednog i postenog, ubijao.

 

Elem, Zameniku Generalnog se optuženi poprilično dopao, pa je ovaj slučaj lično pratio, što je u njegovom slucaju jako retko, medjutim sada se zainteresovao. Predsednik je znao da je to jedini razlog što se uopšte dozvoljava ovakvo uzastopno ponavljanje istih prekršaja i to bez kazne! Da je po njegovom tj. da se radi po pravilima optuženi prestupnik bi odavno bi prebačen na neki mnogo gori položaj od ovog udobnog mesta na kome se uporno zadržava, na kraju krajeva i u pravilniku piše:,,Svakome po zaslugama‘’. Sama činjenica da su ta pravila toliko jednostavna i laka za sprovodjenje početak je njegovog besa. Dakle ako si se dobro i skromno ophodio prema zadatku dobijaš priliku da zadrziš ugodan položaj u Firmi, ako nisi gubiš položaj i ustupaš svoje mesto nekome drugom dok ti odlaziš na niži stepen i to je to. I šta se sad Zamenik Generalnog meša kada su pravila toliko jednostavna! A svaka bahatost,  naročito ovolikih razmera i učestalosti… Momentalno sa sobom povlači sangcije!

 

Predsednik poče sa nabrajanjem prekršaja:,,Bahatost u vršenju funcija, ne briga o ostatku personala, ne briga o firminom inventaru, zloupotrebi pomenutog inventara, zloupotreba vašeg položaja, kršenje firminog plana i programa, zloupotreba istog plana i programa, njegovo menjanje u korist vaših ličnih interesa…” Predsedniku se iz prekršaja u prekršaj glas sve više dizao dok mu na kraju nije skliznula ta maska ozbiljnog porfesinalca

”… Ama čoveče! Vi ste selokupni poredak okrenuli tako da radi lično za vas! I za vašu korist! Ceo sistem! Zaveli ste sve oko sebe da prestanu sa normalnim izvršavanjem zadataka po programu, i da počnu sa nekim ne predvidjenim aktivnostima čije posledice nisu predvidjene, sve to uprkos svakom principu Firme! Vi ste po svom nahodjenju menjali, zaduženja, planove, projekte, sve! Vi ste tamo dole napravili sopstveni sistem, gde vas svi služe i obožavaju kao boga!’’

 

Tek u tom momentu predsednik primeti kako se na vratima galerije koja je visila iza optuženog, a ispred velike hrastove tribine za kojom su sedeli članovi komisije, pojavila crna silueta Zamenika Generalnog direktora.Njegovo prisustvo obuzdalo je Predsednikov bes i uspokojilo ga.

Sada je već bilo odlučeno, Zamenik Generalnog nikada ne prisustvuje ovim žalbenim raspravama i već je samo njegovo prisustvo znak komisiji kako da završi postupak. Stvar je tako reći već bila rešena i predsednik shvati da bi svako dalje nerviranje bilo uzaludno trošenje energije.

 

Ali sve jedno on neće pustiti ovu bitangu tek tako moraće On malo da se pomuči za to svoje mesto, potom ponovo namesti masku ozbiljnog profesinalca pa nastavi:,,Jožika, Jožika…I kada se to vaše ‘bogovanje’ završilo u skladu sa propisima odredjeno vam je drugo mesto, što je samo po sebi milost, jer bi vas za ove prestupe, naročito uzimajući u obzir vašu drskost i bezobraznost, trebalo izbaciti iz Firme, tako da bi ste trebali biti srećni i za ovaj propisani premeštaj jer je to daleko više nego što vi zaslužujete.

I posle svega toga vi jos imate obzira da ulazete žalbu na taj milosrdni premeštaj?! Na naš velikodušni oprost?!To je prava demonstracija tog vašeg bezobrazluka! Ali ova firma ima dugu tradiciju poštovanja prava svih radnika, naročito prava na žalbu, pa ni vi uprkos svemu nećete biti izuzetak.Izvolite sa izlganjem vaše žalbe…”

 

I zaista optuženi je osetio blagi osećaj sramote što eto tako bestidno već šesti put stoji pred ovom komisijom, i bezobrazno traži svoja prava, iako je kriv za bahatost kojom ga terete.

Ali on nikako nije bio čovek koji će prihvatiti kaznu samo zbog činjenice da je kriv.

Optuženi je počeo da prevrće svoje papire, ali ne da bi pronašao neku činjenicu on već zna sve činjenice. Ne, u tom prevrtanju on samo traži par trenutaka. Nije mala stvar ostati na tako dobrom mestu šest puta! Tako da trema nije ne opravdana. Doduše neko drugi bi se zadovoljio time što je uspeo pet puta da ostane ne smenjen, i da posle kaže kako je pet puta bio tamo, ali neko drugi verovatno ne bi uspeo ni da izvuče tih pet puta, na njegovu sreću On nije bio niko drugi. On je jedinstven, i u toj istini našao je sigurnost da ubije tremu.

Ustao je zakopčao dugme na sakou, pustio svoj smešak da izadje u levom uglu svojih usana pa poče sa izlaganjem žalbe:,,Peti put? Zaista tužno je to što eto već peti put uznemiravam ovu već prezaposlenu komisiju, ali nije moja krivica što ova uvažena komisija tj. njeni cenjeni članovi već eto peti put ponavljaju svoje greške…”

,,Greške?” Ljuto je upitao Predsednik znajući unapred da će ga odgovor još više razljutiti

,,Da, da! Greške!” sigurno je nastavio Optuženi “Sve te optužbe, i teške reči proizvod su  velikog nesporazuma koji se eto uporno ponavlja iz žalbe u žalbu…Eto npr. istina je tu i tamo sam korigovao već postojeći plan Firme, ali da sam to uradio kako bi taj plan zloupotrebio to je za mene ravno uvredi! Sve što sam uradio bilo je u svrsi poboljšanja ove Firme, što i jeste jedna od mojih dužnosti da u svom radu dam sve od sebe i maksimalno iskoristim svo svoje znanje kako bi se zadatak brže i kvalitetnije odvijao u ovom slučaju to je bila neznatna korekcija plana i programa. Pa onda ta insinuacija da sam zanemario svoje kolege i da sam ih iskorišćavao, to je takodje jedan veliki nesporazum, sve što sam ja uradio je inspiracija jednog dela personala, ako sam nekima od njih i promenio zaduženja to je bilo zato što su im ta zaduženja više odgovarala, a kada su ljudi inspirisani, motivisani, i rade ono što im odgovara posao se efektivnije obavlja pa je i napredak daleko veći. E sada da su me neki od njih i gledali kao boga kako vi kažete to je možda i istina i to je verovatno posledica mojih postupaka koji su usrećili te ljude i to može samo da posluži kao dokaz mojim uspesima ali to nikako nije bila moja namera, sve što sam uradio, uradio sam za ovu Firmu i njen napredak…”

 

Do sada je Predsednik trebao biti biti crven od besa, ali nije, nije nešto naročito ni slušao to slatkorečivo trabunjanje, ne, on je svoju pažnju posvetio posmatranju Zamenika Generalnog koji je sedeo u prvom redu galerije i naslonjen na ogradu galerije sa uživanjem slušao tu reku zašećerenih reči punih hvale koje je optuženi točio u galonima.

 

Predsednik jednostavno nije mogao da shvati šta to Zamenik Generalnog nalazi zanimljivo u ovom grešniku.

Razmišljao je gledajući Zamenika Generalnog ali do odgovora nije dolazio zato je rešio da ovaj postupak privede kraju, postavljajući poslednju prepreku Optuženom, ne sumljajući da će je ovaj sa lakoćom preskočiti i uzeti svoju ‘zasluženu’ presudu. Mogao bi već sada da presudi ali ovako će lakše zaspati:,,A vaša bahatost? A protraćeni materijal koji ste zloupotrebili? Ajde tu slavu koju ste zadobili ćemo zaboraviti ali kako je to vaše bahato ponašanje bilo u interesu ove Firme?”

Optuženi je već u pitanju prepoznao način na koji će se opravdati pa znajući da je ovo poslednje pitanje reče:,,Bahatost. Šta je to bahatost? Bahatost je samo stvar gledišta. Očigledno je da sam ceo sistem odveo u nekom drugom smeru i podigao na neki drugi nivo pa sam i sebi i ljudima oko mene pružio bolji standard života, to bi neki mogli nazvati bahatost ali to je samo logična posledica napredka. A što se tiče inventara pa on je korišćen samo u pozitivne…”

Predsednik je pogledao u Zamenika Generalnog, a on mu je uzvratio pogledom. Predsednik je u znak pitanja podigao obrve, a Zamenik Generalnog je sa nekim zbunjenim osmehom klimnuo glavom i slegao ramenima, kao da on nema veze sa ovim i da nista ne može da se uradi osim da se optuženi oslobodi, kao da je on tu nemoćan i bez uticaja. Šta se mora, mora se. Pogledao je ostale članove komisije, samo su klimali glavama, 11 članova su sa smeškom oslobodili optuženog kao da oni znaju zašto tako treba.

Predsednik se kiselo nasmešio toj farsi i presudio:,, Žalba je prihvaćena od sutra se vraćate na staro mesto… I Joška… Ovo vam je poslednji put.”

Optuženi je pustio svoj osmeh i on mu je sevnuo preko usana:,, Zahvaljujem komisiji.’’

Oči su mu gorele od radosti, sesti put! On je car! Pokupio je papire i visoko podignute glave krenuo ka izlazu.

Predsednik je zaključavao slučaj:,, Gospodo članovi hvala vam, ovaj predmet je završen, predlažem da pre sledećeg napravimo pauzu?’’

Članovi su se složili i počeli da spremaju papire i ustaju. Predsednik je polako sišao sa hrastove tribine i izašao iz sudnice osvćući se na mesto gde je sedeo optuženi.

Stao je kod stepenica za galeriju i sačekao Zamenika Generalnog direktora da sidje niz njih. Zamenik je silazio niz stepenice sa onim njegovim smeškom, koji je često nosio, dok su mu plave oci sijale od zadovoljstva. Prišao je Predsedniku i stavio ruku na njegovo rame, Predsednik je držao ruke u džepovima,  i sa onim kiselim smeskom od malo pre pitao:,,Isuse…Šesti put? Pušten je po Šesti put! Van svake pameti i propisa. Zašto?”

 

Zamenik se smešio:,,Zašto? Znaš li koliko njih dolazi na to mesto i ne uradi ništa, samo sačeka svoj kraj i ne ostavi ništa iza sebe ili još gor pokvare postojeće stanje? Koliko njih dobije šansu da makar jednom budu ljudi i odbace je zbog nekih gluposti? On nešto radi, menja, pravi razliku, ulepšava svet.”

 

Pred.:,,Generalni će zbog njegovog ‘ulepšavanja’ opet morati da menja glavni plan”

 

Zam.Gen.Dir.,,Ako…Znam, lakše je praviti plan kada su svi njegovi učesnici pokorni i beživotni pa ne mogu tom planu ništa… ali razumi zbog ljudi jake volje, velikih nadanja i snova i postoji ova firma, da su svi kao on mi ne bi smo imali šta da radimo… Zadovoljstvo je praviti iznova plan kada znaš da postoji neko ko će da uopšte primeti da postoji plan i ko će čak šta više da se unutar tog plana razvija i da menja stvari, planovi postoje da bi se nešto iz njih razvilo…Zna On to”

 

Pred.:,, Zna? Ajde ako ti kažeš, otac ti je.”

 

Zam.Gen. Dir.:,,Ne brini ništa. Samo se ti pobrini da se našem Jožiki dobro obriše pamćenje, da budemo sigurni. Nemoj da mi se rodi sa sećanjem na sve svoje prošle živote, nego lepo da počne ispočetka.”

 

Pred:,,Njemu? Pa on o svojim prošlim životima može da čita u istoriji, može da se i ugleda na neki od svojih prošlih života, to je čovek koji je inspirisan samim sobom tako reći. Ali kako mu svaki put podje za rukom da toliko uspe u životu da može da menja istoriju? I to svaki put, ne mogu da shvatim…”

 

Zam.Gen.Dir:,,Volja, Tomo, volja…Tako ste i vi dobili posao jer ste imali veru i volju, samo ti njega pusti sve ima svoje zašto…Samo mi veruj, imaj vere Tomo, bože s’tobom oduvek neka dodatna objašnjenja, problemi i  uvek neka uverenja…Ali ako, dobro je postavljati pitanja”

 

Predsednik komisije je neverno, tako reći zbunjeno odmahnuo glavom:,,Moram nazad u komisiju, vidimo se posle…”

Autor: Ivan Stančić