Lakat je već počeo da mi bridi. Kruta tkanina prljavo-plavog naslona troseda grebala je moju tanku i izrazito osetljivu kožu. Bacala sam pogled kroz prozor, na ljubičasto nebo. A možda i nije bilo ljubičasto, možda je samo u mojoj glavi sve bilo ljubičasto. Ljubičasta je, kroz moje oči, bila famozna osma boja. Jedna poslednja fatamorgana uma. Beli oblaci, jedna efemerna šećerna pena, skerletna pljuvačka sunca, plavetnilo koje uzimamo zdravo za gotovo, sivilo pretećih kišnih oblaka koji se bore za dominaciju... sve to stvara veliku ljubičastu tkaninu u koju zavirujem neodređenim očima. To grandiozno, spektakularno, nevino a opet ukaljano nebo diže se nad mozaikom betona, zgrada, grafita, i jadnih ostataka nekada svemoćne i opšte obožavane prirode. Impresije jednog cveta. Kakve li one mogu biti? Laticama boje vlažnog ametista on kasapi statičnost. Da li je sam, u grupi sličnih, u grupi prividno različitih, na njivi, na groblju, u pukotini trotoara, u bašti, u saksiji – zaista nije bitno, jer scenario je isti. On čeka. Čeka kraj. Čeka da ga neko zgazi, iščupa, zgnječi, ispresuje, zaboravi. Čeka, ponekad entuzijastično a ponekad letargično, no on opet čeka da se točak sreće zanese toliko da ga pregazi. Nismo li mi svi kao taj cvet? Nismo li mi svi, u stvari, baš taj cvet o kome pričam, cvet o kome sam tada razmišljala? U jednom momentu, kao da me je hladna ruka sadašnjosti i realnosti ošamarila, shvatila sam da nisam sama u prostoriji. "Ne zaboravi osmeh." bile su majčine reči, preteće, upozoravajuće i tako lažno fine u isti mah. Kod ponašanja. Osmehnula sam se, razvukla usne obojene u crveno taman toliko da se primeti da sam fino raspoložena dobro obrazovana i izrazito dobro vaspitana srednjoškolka, a dovoljno malo da mi se ne povrati od gutanja suicidnog nagona. Okrenula sam glavu prema ostatku sobe. Majka je bila zadovoljna mojim dosadašnjim ponašanjem, to sam mogla videti iz ugla njenih očiju boje vrelog meda. Treptala je dugim trepavicama, i sama se smeškajući, elegantno i zainteresovano učestvujući u razgovoru sa džinovskom ženom zavidnog podbradka koja mi je bila tetka po šezdeset i petom kolenu. Spustila sam ruku sa naslona u krilo tegetplave svilene haljinice. Isfenirane plave kose, bila sam tako nebeski simpatična. Široki krug ljudi se komešao, svi vrlo graciozni i učtivi. Svi povezani krvlju ili brakom, svi opsednuti slikom koju izgrađuju o sebi. Pijuckali su skupa pića čija imena me nisu zanimala, a gotovo nejestivi kolačići sijali su veštačkim sjajem iz posrebrenih tanjirića rasutih po ovom posve uglađenom salonu. Jedna gospođa visoko podignute tamne kose ušetala je u sobu šireći oblak sladunjavog parfema. Njena pratnja bila je u vidu gospodina u crnom, izuzetno svečanom odelu. Kako su njene visoke podpetice kucnule o patos vredan sigurno par hiljada dolara, svi pogledi su pali na nju. Mora da je ona zvezda večeri. Osvežila sam osmeh u slučaju da se oklembesio. Njeni biserni zubi ubrzo su obasjali gledaoce a pravi biseri na njenim ušima upotpunili su doživljaj. Kad sam već krenula da opisujem, ne smem zaobići ni suparnicu – bisernu ogrlicu koja je krasila njen vrat preko crne, satenske, čipkom okićene, do grla zakopčane haljine. Poenta je verovatno bila da se prekrije vrat, kako bi čovek mogao da gleda jedino u njene izrazito otkrivene noge, oblikovane kako rečenicom životne vrednosti "zdrava hrana i rekreacija", tako i urnebesnom plastičnom hirurgijom. Svi su ustali da je pozdrave, a grimasa moje majke davala mi je do znanja da isto učinim i ja. S' mukom u stomaku, približila sam joj se kako bi se lakše snašla u izjavljivanju "Dobar dan!" ugledno utegnutoj dami. Moja mamica šapnula mi je u uvo sledeću mudrsot: "Namesti levu bretelu i ispravi se. Nemoj zaboraviti osmeh!" Poslušala sam, i nisam zaboravila. Kada smo mi stigle na red, dve žene su se izljubile i izgrlile kao da su najbolje drugarice još od osnovne škole. Pročavrljale su par nategnutih sekundi, i onda je došao taj sudbonosni momenat. Oduševljeni usklik: "Oh pa to si ti, mila! Jao, kako si porasla! Poslednji put sam te videla kada si bila beba! Prava si lepotica, pa ti si već devojka!" Zapitala sam se šta ljudi zapravo podrazumevaju dok izjave to, "pa ti si već devojka". Da li razmišljaju o novodobijenim grudima, (ne)postojanju himena, društvenom životu, visini i držanju? Ili je to samo napamet naučena rečenica koja se iznova govori svim devojčurcima koji nisu bili u opticaju poslednjih godina, uz nepresušno ushićenje? Sledeće me je prijupitala da li sam povela neku drugaricu. Ne, nisam, želela sam da ovo bude striktno porodični okup – izdeklamovala sam unapred pripremljen odgovor od strane ponosne majke koja se ceri kraj mene. Pomislila sam da bih možda mogla da dodam da je moja najbolja drugarica i ovako i onako onemogućena da dođe jer je, citat, "sjebala nogu pokušavajući da pobegne od onog retardiranog psa idiota koga trpi za dečka iz dosade". Ne, to nikako ne ide. Palo mi je na pamet da bih možda bilo prikladno da kažem da je jedna devojka zaista želela da dođe na jedno ovakvo okupljanje moje fantastične porodice. No to bi dovelo do komplikacija jer bih morala da obrazložim zašto nije tu. Gledajući sve te ljude, mislila sam da ne bih naišla na razumevanje kada bi se dala u objašnjavanje tragične priče moje velike kvazi-platonske ljubavi. Dotična je bila upakovana u savršeno izvajano telo devojčice čupave narandžaste kose, koju je mrzelo da odpertlava svoje, citat, "jebozovne cipeliške", to jest martine koje dosežu do kolena, toliko da je vrlo često i spavala u njima. Kako bih pojasnila činjenicu da je naš zajednički spiritualni razvitak doveo do povezanosti koju nikoja dva ljudska bića nisu imala na ovoj planeti pre nas, a da je čak i to uspelo da se, ali samo prividno, sruši usred demencije i jedne i druge a pritom demencije apsolutno različitih korena? Koliko bi mi vremena trebalo da objasnim socijalne statuse i društvenu organizaciju kao i strukturu izlazaka i uopšte podele današnje omladine, a bila sam ubeđena da o ovim temama ne znaju da ispljunu ni dve koncizne rečenice. Pogotovo se pitam kako bi odreagovali na činjenicu da mi je um mutan poslednja tri meseca od okeana koje sam proplaka na grobu dotične koja je crkla predozirana u nekom lepljivom ćošku apartmana svoje jednako navučene maćehe, i to posle pola godine našeg nepričanja kome su jednomesečni toliko slatki i čežnjivi pogledi, pa čak i poneko iskašljano "ćao" kada nam se oči susretnu na ulici, davali dodatno uzbuđenje i gorčinu. Počelo je da mi se vrti u glavi. Srce je preskočilo jedan otkucaj. Htela sam da poletim. Pitala sam se šta bi se desilo kada bih se momentalno astralno projektovala nad njenim grobom i počela da cmizdrim još jendom. Ona bi tako volela da je sada ovde sa mnom. Stari dogovor je bio da ćemo se skockati onako kako samo mi znamo i banuti na baš ovakvo okupljanje moje genijalne porodice, i napraviti krš kakav ova sorta još nije videla. Zatim bi odlepršale u stan njene pomajke i tamo obitavale sa dotičnom i njenim manje-više svesnim ocem, dok ne skupimo dovoljno novca da još jednom skandalozno nestanemo i preselimo se u drugi grad kod nekog njenog polu-brata iz ko-zna-koje kombinacije, koji bi nas svakako oberučke primio pogotovo zato što sam ja bila, razume se, izrazito simpatična. Iz ovog oblaka sećanja prenuo me je majčin zalutali gest rukom koji je značio "Probudi se i ne zaboravi na osmeh!". Osmehnula sam se i zatreptala, potpuno budna i vrlo zaintrigirana pojavom ove fascinantne gospođe koja je bez sumnje moj idol. Usledilo je sledeće, poslednje ali ne manje bitno pitanje: "Kako škola?" Ah, škola. Fantastično, ja jako volim školu i svaki put završim besprekornim prosekom okićenim sa po kojom skromnom diplomicom. Da li da spomenem jednog posebnog profesora koji je mnogo uticao na mene tokom školovanja? Mislim da majčica ne bi preživela, jer uticao je svojim pogledima jednako koliko i sovjim rečima. Taj harizmatičan, savršeno građen i neverovatno rečit čovek fascinirao me je prvog momenta kada sam ga ugledala. Gutala sam njegove reči sa oduševljenjem. Nikada do tada nisam naišla na odraslu osobu koja je razmišljala toliko ispravno, toliko pametno, toliko savršeno. Ničeovski stavovi ovog čoveka zvučali su poput bajalice u mojoj glavi dok sam ga sa punom pažnjom pratila iz prve klupe, oklembešena na stolici opuštenog pogleda. Saznanje da isto koliko i ja obožava Borhesovu poeziju i Heseove romane, kao i njegovi mestimični i majstorski ukamuflirani okultistički uvidi i komentari, momentalno su me oborili s' nogu. Moje zavidno znanje predmeta koji je predavao i interesovanje za učestvovanje u raznoraznim takmičenjima stvarali su savršenu podlogu mog ostajanja posle časova. Uvučen u naše konverzacije kao u vrtlog ljubičaste reke koja guta mesečinu, nije mogao dugo odolevati škotskim suknjicama i istaknutom poprsju. Uživala sam u inicijativi koju je preduzimao da me viđa što češće i nesakrivenom uživanju u našim razgovorima. Koliko je voleo da se složi sa mnom toliko je voleo i da se nađe u poziciji pripovedača i onog koji prosvetljuje, što meni ni malo nije smetalo jer je bio jedna od retkih pametnih osoba. Nikada nije izrekao ništa što bi mogla nazvati buncanjem, niti me razočarao nekim stavovima. Saznanje da ima suprugu i petogodišnju ćerku bili su kao šlag na torti. Bi li gospođa koja stoji predamnom volela da zna kada se to dogodilo, i kako? Uspomena još je sveža, dabome, jer to je bilo jutros. Moje butine srušile su se o tu drevnu katedru pod njegovom težinom. Konačno sam osetila njegov parfem izbliza. Bradica je bila meka kako sam samo mogla priželjkivati. Kosa savršen hodnik za željne prste. Usne – ni suve ni vlažne, ni mlade ni stare, a dovoljno mudre. Svaki pokret jak koliko treba, vrelina tela kao iz najlepšeg erotskog sna. Svest se topi, podsvest gori, arhetip se budi. Pojam postaje nešto opipljivo i stvarno. Ekstaza. Mislim da i da sam progovorila, gospođa ne bi mogla da podnese dalje opise. Možda bi samo dodala još po nešto, da bi sve zvučalo dramatičnije. Uzbuna koju sam osetila kada se, uskladjen sa prodorom njegovog uda, iz mene iskrao vrisak napravila je još veći haos u oboje. Ono što je napravilo i još veći haos u meni jeste urlik kojim je unutrašnji glasić iskidao splet neobuzdanih strasti i neporecivog užitka – dozivala sam nju, devojčicu čupave narandžaste kose. Pitala sam se i šta bi rekao On, Gospodin 26, dečko čije godine se nalaze u njegovom pseudonimu, onaj koji je mene voleo onoliko koliko sam ja bila vezana za njega psihički, ali sudeći po onome što je ta katedra preživela, ne i fizički. Sada mi je stomak zadrhtao. Previše, zaista previše. Sve ovo bilo je isuviše sveže da bi se razbacivala sećanjima tek tako. Mislila sam da ću se srušiti od mučnine. To je ona slatkasta mučnina, nedefinisana – tegoba ambivalencije, preopterećenosti uma, duha i srca događajima previše čulnim koje prožimaju oni previše apstraktni; utisci svesti prožete utiscima kolektivnog nesvesnog. Ljubičasto polje koje obara s' nogu. Bila sam oduševljena činjenicom da je gospođa završila sa ispitivanjem i krenula ka drugoj osobi koju takođe nije videla jako drugo, naoružana novom serijom pitanja. "Ne zaboravi osmeh." čula sam u glavi. Smešak. Jurnula sam ka kupatilu. Zaključavši vrata za sobom povratila sam u skupocenu wc-šolju. Svalila sam telo izrešetano drhtajima u ćošak obložen belim pločicama. Disala sam teško. Šta je uzbudilo moj organizam? Soba uštogljenih ljudi, činjenica da sam varila hranu, gospođa, civilizovan razgovor, Ona, profesor, Gospodin 26? Sve to skupa? Da li ste ikada i pomišljali da život šesnaestogodišnjakinje može biti toliko ispunjenim faktorima koji izazivaju mučninu? Setite se svoje mladosti, onda najluđih klinaca iz tog doba, i zatim to pomnožite sa dva i dodajte savremenu tehnologiju – taj bućkuriš smo mi, savršena deca. Za sam kraj ubrala bih vam jedan šizoidni cvetak koji raste kraj mog žutog kamenog putića. Uzmite ga, ne bojte se, njegova bolest nije zarazna. Oh, ali ne, ne smem tek tako završiti priču, zar ne? Nije vas briga što je moja inspiracija trenutno presušila i što nema više reči koje želim da vam dam u ovoj formi. Kao čitaoc vi ste beskrajno sebični. Pa dobro, odgovoriću vam sažeto na pitanje "a šta je bilo posle". Pa ništa posebno. Vratila sam se u prostoriju punu uštogljenih ljudi, i nisam zaboravila osmeh. Pričala sam još nešto malo, tu i tamo, o svojim diplomama i o fenomenalnom vodopadu koji sam videla prošlog leta, kao i o tome koliko sam presrećna što je moja mamica konačno izdala svoju dugo očekivanu drugu knjigu o gramatici francuskog jezika. Par puta me je uhvatila nesvestica, i par puta su mi zadrhtale prepone. Par puta sam čula dozivanje imena čupave devojčice, i par puta sam osetila potrebu da otrčim do prvog telefona i ispričam sve ovo Gospodinu 26. Par puta sam i konstatovala koliko je život okrutan, i koliko sam ja okrutna prema ljudima kojima je stalo do mene, dok zaista duboko u sebim želim sasvim treću osobu. Mnogo su me žuljale štikle i samo sam želela da obujem šelike i otrčim do svoje najbolje drugarice. No sve to vreme nisam zaboravila osmeh.
Autor: Aleksandra Rokvić
Autor: Aleksandra Rokvić
