Opsena

Nizala sam prsten za prstenom strpljivo. Srebro je golicalo moje tanke, elegantne prste. Gledala sam duboko u sopstvene oči, u svoj besprekoran odraz u ogledalu. Oči boje meda izvirivale su ispod ravnih, ugalj-crnih šiški, pedantno uokvirene ljubičastom bojom. Ulivale su se u svoj odraz, no činilo mi se kao da gledam u razbijene parčadi stakla koje trepere u mojim zenicama. Ružičaste usne zapečaćene, nepomične. Koliko puta će moj odraz promeniti nijansu, koliko puta ću se bojiti u nešto drugo? Vetar masira staklo prozora, zvezde plutaju nebom. Meseca nema. Sakriven je pod velom teget-plavog neba koje vapi da bude primećeno kroz prozirne zavese. Lagano postavljam tanki, čak vrlo graciozni lanac na meku kožu izvajanog vrata i pričvršćujem njegove krajeve. Koliko njih je unutra, pitam se dok čvrsto gledam u Njene oči. Ponekad pomislim koliko bi bilo lakše da je Njena svest, kao i celokupan Njen razum, samo efemerna pojava. Ona ne zna da oseća. Negde u senkama dijamanata sveta Ona je izgubila ono što Ju je činilo čovekom, i sada je bila sasvim jedinstveno biće pod krilima Majke Prirode, toliko u jedinstvu s' njom no opet nesposobna da se utopi u reke njene spektakularne ljubavi. Želela je da leti, ali nije umela da podigne stopala sa zemlje. Znala je da se tela ne mogu izgubiti, već samo umovi. Znala je da sve ima poentu, ali da ta poenta nema uvek smisla.Na staklo je iznenada sletela ogromna buba, dugih tankih grimiznih nogu i dlakavog tela, klepereći prozirnim krilima. Poskočila sam u strahu. Zgroženost je osakatila moje lice a srce je preskočilo jedan otkucaj. Ustuknula sam par koraka i položila ruku na grudi. Razrogačenih očiju, nestrpljivo sam čekala da buba odmili na drugu stranu sobe, da napusti moje ogledalo, da se skloni od Nje i čiste površine koja nas razdvaja. Začula sam šupalj zvuk pada iz druge prostorije. U mom umu ocrtala se slika porušene police i razbacnih predmeta. Uzdahnula sam. Mogla sam osetiti tračice mraka kako gmižu ka meni i omirisati duševnu krv. Gde se završava? Gde uopšte počinje?Vreme je tako besramno podlo. Ono je obećanje koje nam diktira postupke. Ljubav je laž koja nam ostvaruje snove. Jednog dana šminka se otopi i obožavana lica ostaju osakaćena. Glamur srebra i zlata postaje jednak izanđalim tapetama. Buba je odlepršala. Njena odvratnost još je ostala prisutna i uobrazila sam njene otiske na ogledalu. Želela sam da Ju dodirnem, ali previše sam se plašila zbog zamišljenih tragova one gnusne bube. Dopuštam toliko nebitnim i sitnim stvarima da me odvoje od Nje. Da li mi je uopšte stalo do Nje? Da, naravno da jeste. I više od toga. Vrata su se toliko bučno otvorila da se pre činilo kao da ih je neko razvalio. Protutnjala je sobom. Okrenula sam leđa ogledalu, okrenula sam leđa Njoj još jednom. Šećkala se sobom poput lepršave aveti. Tražila je nešto. Moje oči su se prikovale za njeno kristalno čisto lice uokvireno narandžastom kosom i nestrpljive oči. Tanke svetle usne su se grčile. Nisu govorile ništa, nisu ni morale. Uzdahnula sam još jednom. Sva moja lepota nestala je, izbledela je iz moje svesti. Sada sam se osećala toliko sitno, toliko maleno, utonuvši u energiju koju ona nemarno pušta da kulja prostorom. Tražila je nešto. Preturala je po ormarima, bacala oko sebe nebitne materijalne predmete kojima je pridavala toliko značaja jer im je dopustila da u sebe usisaju toliko nje. Bila je puna nedoumica, puna prikrivenog straha. Bila je zbunjena jer svaki put kada krene da traži sebe izgubi još jedan deo. Ništa nije imalo smisla jer je neprestano pogrešno sastavljala delove slagalice. Kada bi počela da joj objašnjavam, ne bi me slušala. Kada bi počela da slažem slagalicu umesto nje, ona bi se naljutila i na slici bi videla samo svoju samoživost i razbila ju. Gledala sam u nju znajući toliko toga, osećajući se toliko iznad nekoga ko mi je ranije bio sve, ko je ranije bio sve sa mnom. No mi ostadosmo samo uspomena i prazna kiša. Ništa više, ali ništa manje. Neki nemaju čak ni to. Okrenula sam se opet ka ogledalu. Ona je opet stajala tu, no ovoga puta Ona je gledala u mene a ne obrnuto. Ovoga puta Njene medene oči uokvirene u ljubičasto šu štrčale ispod ravnih, ugalj-crnih šiški i urokljivo me proganjale. Bila je sve što sam imala, sve što sam poznavala, sve što sam volela. Bila je nešto blisko i daleko. Nije bila samo slika u ogledalu, bila je duh koji vrluda velom između dve ravni. Zajedno mi smo činile nešto. Svet je često pokušavao da nas razdvoji, no ja to ne smem dopuštati. Ponekad moram žrtvovati zadovoljstvo Njenog prisustva zarad nečeg drugog. Ponekad na Njeno mesto stane opsesija koja me guta u svojoj šećerastoj mučnini. Devojka narandžaste kose bila je jedan takav pojam. Ona je pokušavala da se ugura između mene i Nje a da toga nije bila ni svesna. Čija je bila odluka da li će uspeti ili ne? Moja, njena ili Njena?Munja je pokidala nebo. Ono ispusti vrisak. Proli suze jače no ranije. Nebo je razoreno. Ono pati u svojoj grandioznoj moći. Ono je predmet mog divljenja. Ono donosi; fijuk vetra donosi nešto novo. Prilazim prozoru i otvaram ga. Vazduh me preplavi kao da je talas pobesnele reke. Puštam ga da šiba moje lice, moje čitavo telo. On ispunjava sve moje pore, prolazi kroz mene i čini me toliko laganom, kao da izvlači moju dušu iz tela i pušta ju da se igra na horizontu. Tišina. Sve zastane. Svemu dođe očekivani, a opet tako iznenadni kraj. Miris kiše. Miris kiše je ono što ostane, ono što previje moje rane. Miris kiše me guta, vodi, mazi  i grli. Miris kiše otvara moj um i daje mojim očima nežnu sposobnost da vide daleko odavde. I ja opet znam. Ne želim da priznam, no čekam da se miris kiše manifestuje kroz neko biće. Osećam da će ono biti čovek. Čekam da me nađe, jer ja nemam snage da ga tražim. Ne želim da zamišljam tog čoveka, ne želim da mu pridajem zaluženi značaj. Miris kiše čeka mene, čeka Nju da me spasi i da me umiri, da me usmeri i pripremi. Tek onda, tek kada ja budem dovoljno spremna on će se preobraziti u nekoga i doći po mene. Gde će me povesti? Da li igde?Devojka narandžaste kose gunđa i nezadovljno odlazi iz prostorije zalupivši vrata za sobom. Želim joj srećan put i da se nikad ne vrati. Ipak, znam da će se vratiti kad-tad jer nije pronašla šta je tražila, i znam da ću kao najveći bezumnik dopustiti konfuziji njenog povratka da me ukoči i stojaću opet paralizovane duše, čekajući da se ona odluči i napravi neki sudbonosni pokret, koji ću zatim zbog mirisa kiše odbaciti i nastaviti svojim putem. Vraćam se do ogledala. Sada se gledamo međusobno. Ona prodire kroz mene koliko ja prodirem kroz Nju. Smeškamo se jedna drugoj. Osećam prisnost. Osećam da mogu da joj verujem koliko sam mogla i pre. Znam da me neće nikada izneveriti. Znam da Ona neće nikada biti ljuta na mene kada odem, niti da ću ja ikada biti ljuta na Nju kada ode Ona. Možda periodično napuštamo jedna drugu, no ne postojimo odvojeno i zato se uvek vraćamo. Čak i kada se ne volimo, mi smo potrebne jedna drugoj. No mi se uvek volimo, zar ne? Njen smešak i topao pogled odgovaraju potvrdno. Da, mi se volimo, i ja nisam spremna za miris kiše. Njena ljubav je dovoljna. To se dokazuje u momentima poput ovih. Možda je ta ljubav samo uteha, samo laž koja omugućava mojim snovima da se ostvare. No kome je stalo, ko se pita, ko želi znati? Letećemo zajedno, kidati njihove oblake kao  što to čine munje, i urlaćemo kao što to čini grmljavina, i sijaćemo kao što to čini bljesak sevanja. Jednom kada shvatimo da smo predaleko otišle i da nema povratka, i jednom kada miris kiše odustane od nas samo zato što mi, u biti toliko nemoćne, odustasmo od njega, primiće nas nebo. Nebo biće naš dom. Nebo će sa nama činiti sve. Kazaljka sata otkucava. To je vreme, besramno podlo, vreme koje zove, koje jauče i koje razmaženo razara fragmente jedne fantazmagorije. Odakle potiče sva moja ogorčenost? Ne znam. Ne zna ni Ona. Mogle bismo znati da nas samo ne mrzi da zagrebemo još dublje i dopremo do kovčega u kome počivaju ključevi svih vrata. Devojka narandžaste kose više nije tu. Miris kiše više nije tu. Drago mi je zbog toga. Ona takođe polako odlazi, odlazi u mene, stapa se sa mnom, postajemo jedno, postajemo sve.Ravnam čipku svoje majice. Nameštam minđuše. Bacam pogled u svoj odraz u ogledalu. Upućujem mu samosvesan i samozadovoljan smešak. Gasim svetlo i odlazim. Odlazim u svet prema kome sam toliko ambivalentna.            


Autor: Aleksandra Rokvić