Pare su samo za gubitnike. Oni koji ih nemaju gube tražeći ih oni koji ih imaju gube čuvajući ih. Nikad ih nisam hteo. Nikad mi to nije bilo bitno. Doduse često sam ih i imao ali i onda kad nisam, zeleo sam nešto drugo nešto više. Sreću, slatke endorfine u mojoj krvi unete u moj um sa mnogo adrenalina, dok srce lupa u brzom ritmu, a moja glavi vrvi od ideja.
Kao u Bostonskom geoloskom muzeju.
Većini ljudi koji nisu geolozi ili rudari nikada nije pao na pamet odlazak u neki geološki muzej. Što nije ne opravdano. Zemlja i kamenje baš nisu neki eksponati, mada sam ja uvek bio strasan ljubitelj njihovog rada.
Šta zemlja ume vremenom da napravi od kamena je neverovatno. Iskleše ga, izbrusi ga, prosvetli i onda ga tako sjajnog iznese pod sunčeve zrake.
Bio je to smaragd veličine jajeta. Stajao je tamo pod staklenom vitrinom, iznad sijalice koja ga je obasjavala odozdo usmerenim snopom svetlosti. Odsjaj koji je kamen bacao sirio se poput plavog mastila po zidovima muzeja. Još sa ulice se videla vilinsko plava svetlost kako sija sa trećeg sprata muzeja i obasjava tmurnu večernju ulicu.
Da nisam bio tamo ne bih ni znao koliko u Bostonu zaista ima geologa. Ljudi su napunili salu gurajući se oko najvećeg dragog kamena na američkom kontinentu.
Kustos se nadglašavao sa glasovima ljudi koju su o tom velikom kamenu znali daleko više od kustosa. Bila je velika gužva i svi prisutni su svojim znanjem bezuspešno pokušavali da zauzmu glavno mesto u toj plavoj predstavi kojoj su prisustvovali stvarajući ništa osim buke.
Ideje su počele da se roje i trkaju u mojoj glavi. Moje oči vrtele su se po visokoj odaji muzeja donoseći slike da rasgore moju maštu.
Vrata, tapiserija, eksponat velike bušilice koji visi, tegovi i kanapi koji drže bušilicu u vazduhu, maneken rudara sa pijukom, stražar, čovek naslonjen na ogradu oko smaragda, fotograf ispod ograde, blic, drugi stražar, vejavica koja počinje napolju, plavi svetlucavi kamen pod staklom, visoki muzejski prozor sa mrežicom postavljenom na spoljnoj strani.
Redjanje tih slika izazvalo je neki cudan ritam u mojim grudima, a ritam je spontano izazivao pokrete. Bilo je to kretanje moje omiljene igre koju nisam znao da igram ali koja je na moju sreću umela da me nosi.
Klizio sam kroz gužvu ljudi, i prosao do desne strane muzejske sale. Otkačio jedan kanap koji je držao veliku bušilicu, zaljuljao manekena, malo gurnuo čoveka naslonjenog na ogradu i to je bilo to. Ideje iz moje glave poletele u prostoriju.
Dok se jedan stražar sagao da uhvati padajućeg manekena, bušilica je poletela ka prozoru i drugom stražaru koju se siromah uhvatio za nju pa su zajedno probili prozor i bacili staklo i zaštitnu mrežu na ulicu pustivši tako vetar da naglo unese hladan vazduh i bele pahuljice u muzej. Bušilica i stražar nastavili su da se o čeličnoj sajli klate po prostorijji.
Čovek sa ograde je pao preko nje razbivši staklo nad smaragdom. Kustos je krenuo da uhvati kamen ali se nažalost sapleo o fotografa koji se dizao da slika bušilicu kako se zaleće prema prozoru.
Pustio sam kanap koji je držao teg za bušilicu i teg je povlačeći kanap sa sobom prošao kroz rupu koja je doskoro bila visoki prozor, pored eksponata pokupio sam kamen koji je pao sa postolja. Odbacivši se o ledja jadnog kustosa doskočio sam do simsa niz zategnuti kanap i spustio se do tek pobelele ulice.
Iz izloga muzejskog ulaza pogledao me je preplašeni vratar koji je panično pobegao od padajućeg stakla.
Plava svetlost vise nije sijala iz muzeja, adrenalin je poleteo u mojoj krvi noseći slatke kapi endorfina u moj um, a ja sam se prateci ritam u sebi, po tek palom snegu, otklizao niz ulicu.
Autor: Ivan Stančić
