Sada je sve bilo na njemu. Stajali su u mračnoj ulici, osvetljenoj jedino uličnim svetlom u udaljenom ćošku i mesečinom nad zgradama.
Svi njegovi ortaci su bili oko njega i napaljeno isčekivali da počne.
On je znao da sad nema kud. Kad je već izvukao je pijanog lika koji mu je startovao ribu na zadnja vrata kluba i bacio ga uza zid više nije mogao da izbegne dalji tok nasilja, a nije ni hteo. Znao je koliko će u biti dobro čim zada prvi udarac, kad ga adrenalin bude šinuo u glavu i kada svi budu počeli da navijaju i zajedno da gaze tu budalu koja se usudila da ze zajebava sa njima, ali opet bilo mu je krivo. Nije to toliko lako hladnokrvno povrediti drugo ljudsko biće čak ni kad izgleda ovako jadno.
Njegova žrtva gledala ga je ispod crnih šiški dubokim svetlozelenim očima sav musav od crne prljavštine sa vlažnog poda u klubu, na koji je pao par puta dok je bio izbacivan napolje. Bio je to dečko u dvadesetim godinama možda par godina mladji od njega, suve gradje, dok mu je držao šaku na vratu imao je osećaj da bi mu ga mogao slomiti samo da hoće.
Ta pauza, koju je krivica izazvala, nije trajala duže od par sekundi ali je to njegovoj žrtvi izgleda dalo dovoljno vremena da shvati žta se vrti iza njegovog namrštenog pogleda.
Žrtva se nasmešila krajičkom usana i tiho, promuklo pokušala da kaže:,,Krivica jel d…” ali njenu rečenicu završio je udarac koji je proleteo pored njegove glave od strane jednog od drugara koji su do tada samo stajali sa strane.
Nije se ljutio pošto bi ga možda, sekund kasnije i sam udario jer ga je Dečkov osmeh nervirao. Kao da je on bolji kao da on uopšte zna šta je to krivica?! Kakav je jadan ovo mora da su mu prve batine. Verovatno i poslednje.
Iznervirao ga je doduše ortak koji ga je udario. Šta on ima da se meša u njegovu akciju? I
Zato se okrenuo da opsuje ortaka i pokaže gde mu je mesto.
Medjutim snaga kojom se Dečko otrgao iz njegovog stiska ( pošto je zadobi udarac ) urvnula mu je zategnutu ruku tako je lomeći u laktu, a silina kojom se Dečko odbacio od zid bacila ga je na drugu stranu ulice…
Dečko je bio brz tako da nije mogao sve da vidi ali i ono što je uspeo bilo je previše. Žrtva se bacila na ortaka koji ga je udario, ovaj je pokušao da pokrije lice ali mu je Dečko svojim rukama ‘razapeo’ šake tako da je glava ostala ne pokrivena.
Oborio ga je na zemlju u letu mu zarvivavši zube u ne zaštićen vrat, odgizao mu je zilu i skočio na sledećeg.
Ovaj se nije nikako snašao tako da je i on pao mrtav.
Treći ortak Alex je zamahnuo rukom i to dobro, ali je Dečko čučnuo i izbegao udarac.
Iz tog čučnja je poleteo kao sa opruge na Alexova ramena kratko mu lomeći vrat.
Mali, četvrti ortak, se zaleteo nogom što je bila greška s’obzirom da je Dečko bi jači nego što je izgledao. Rukom je zaustavio nogu Malom, a drugom rukom ga prigrabio za vrat.
Zario mu je zube i sa obe ruke stežući vrat iscedio poslednje znake zivota iz njega…
Opušteno mrtvo telo visilo je iz njegovih ruku. Pustio je leš Malog da mu isklizne kroz šake, obrisao je usta i prišao.
Polomljena ruka prikovala ga je za zemlju, povraćalo mu se od bola koji je odjekivao levom stranom tela.
Dečko je čučnuo pred njim i doveli su poglede u istu ravan. Tek sad je primetio da su mu zubi nešto duži nego što je normalno i želeo je da se seti da li su takvi bili i pre par trenutaka, ali je bio previše uspaničen…
Dečko je brisao bale sa uglova usta:,, Krivica jel da? I meni nekad bude zao…A šta ćeš kad si životinja, ali gledaj to sa vedrije strane… nisam ti smuvao ribu. ”
Dečko se osmehnuo, a onda su mu se desni munjevito povukle ka gore, a oči brzo fokusirale. Osetio je kratak ugiz i bolno zatvorio oči.
Autor: Ivan Stančić
