Zašto je uvek zabavnije koračati kad si pijan? Zašto nije ovako dobar osećaj stopala koja se dočekaju na zemlju kad si trezan? I zašto se, kad sam trezan, zidovi ne naginju ovako zanimljivo i ne guraju me od jednog do drugog?
Strašno je to šta i koliko čovek propušta kad nije pijan. Dok ovako pijan hodam osećam se kao jedan od onih ukrasa za kola što im glava slobodno landara dok se put trucka. Blesave su te lutkice.
Tišina je svuda. Četiri izjutra je tako tiho vreme.Ja ne znam koliko ljudi u stvari zna za to?
To je jedna jako skrovita stvar. Ta četvorojutrašnja tišina. Da li je uopšte tiho u četiri ujutru ako niko ne zna da je tad tišina... Eto sad kao ja mislim da sam mnogo pametan, a tačno znam gde sam pročitao tu dilemu: ,,Da li je drvo napravilo zvuk dok pada ako ga niko nije čuo?”
Ali jebi ga to je jošjedna lepota kad si pijan. Ne razmišljaš o ovako glupim stvarima. To jest’ razmišljaš ali ti je sad ne bitno.
Dostojevskog. Ta ulica mi i treba. Ili je to bila neka druga ulica?
Ne, ne, to je bila ta. Makar bi to trebalo da znam. Onaj Žuti je brbljao o tome celo veče.
Jebote zapanjim se koliko stvari zapamtim dok sam pijan, evo na primer šta je Žuti pričao od reči do reči se sećam:
“Razumeš... Ona je samnom i samo zajebava!
Ne znam kako ja tebi da objasnim koliko je Ona zlo?! Znači, znaš kad veruješ nekome i to ne da veruješ nego...
Ma znaš.. Ma to je sve stvar jednog velikog nesporazuma...
Vidiš ja nju volim, a Ona bi da se zajebava, a ja ne razumem da se ona zajebava, a ona ne razume da ja nju volim i da mi nije dobro kad je ne čujem ceo dan...
Straaašan neeesporazuuum... E sad, nama ne smeta nesporazum, pošto mi ne znamo da ga nema… ‘oću reći mi mislimo da ga nema, a on u stvari on postoji…
Medjutim kad ja dodjem njenoj gajbi, a Ona? Ona je sa likom... A ja sam njega provalio još ranije ...
Znači sa likom! Sa njenim bivšim, a znao sam da tu ima nešto ali nisam ništa hteo da kažem. Jebi ga voleo sam ja taj naš nesporazum… I upadnem ja tu sa njima…. Mislim, ne moram da ti pričam koliko sam poludeo...”
A ti ljudi koje srećem, ovako pijane, baš nekad… Ne nekad! Nego često! Tako umeju da kenjaju… Naročito kad su ovako dobro izrakijani. Živo me zanimalo kako će da kaže da ih je pobio oboje i da se izvukao. Medjutim ovaj Žuti je bio neki iskren lik:
”I? Šta si ti uradio”
“Ma mislio sam ja dal’ da dohvatim flašu vina sa stola ili da odem do kuhinje ili da... Ali ništa... Izleteo sam napolje šutirao zidove, psovao penzionere po ulici i malo zaplakao ko pička ali ništa na kraju.
I tako... E sad to je bilo pre mesec dana, a meni još nije dobro... napijem se tako svako veče ko svinja i ne bude mi dobro, a opet ništa. Smor mi je pijanom, smor mi i treznom.”
I smoriooo i mene. Reci da ti je smor kad si pijan I kad si trezan?! Dobro ajde kad si trezan to i razumem, ali kad si jampi?!
Bilo mi ga žao, ali pošto mu je priča bila onako jadna kapirao sam da će mi traži keš i pomislio sam ala je lik našao crkvu... Medjutim ovaj Žuti bio takodje neki samoodrživ tip:
“Alo! Klempavi!“ Nisam ni provalio da je barmen klempav ”Daj mi vinjak i ovaj dečko šta pije!”
E tu me je oduševio! Alkosu kakav sam ja ( kad sam pijan ) je najveći oblik poštovanja kad ti lik plati piće. Ne još bolje! Kad ti lik koji te ne zna plati piće. To je onda siguran dokaz da si dobar čovek. Šta će ti više?! Čim te ne zna, a časti te, znači da je prepoznao nešto što valja. Odjedamput sam je se još više udubio u njegovu priču:
“Šta piješ?”
“ Samo Smirnoff.”
Naravno pio sam bilo koju vodku ili bilo koju drugu alkoholnu tečnost koje se dočepam, ali bilo bi lepo kada bih imao toliko karaktera da pijem samo Smirnoff.
Ali eto nisam ja kriv što nemam posao, a keva ne da više para pa moram da pijem šta stignem. Klempavi sipao Smirnoff, a Žuća nastavio da priča za piće koje je platio:
“ Tako… imam ne rešiv problem... šta da ti kažem?”
A bio Žuća bio neki pametan lik, mnogo lepo umeo da priča. Znači sve neke komplikovane stvari ali tako jasno da ti je sve jasno... kako glupo rečeno.
Pričao on meni o karmi i sve što daš sve ti se vrati i obrnuto ako to uopšte može obrnuto.
Čašćavao on mene jednu, dve ali je tu prestao. A ja ga sve navodim na to da ja i on popijemo još jednu na njegov račun. Kao biće mu lakše, on se sve nešto nećka i onda kaže:
” Znaš od čega bi mi bilo lakše da pomognem nekom... Eto na primer Ja imam nerešivi problem, a stoposto imaš i ti neki...”
A ja se smešim. Pa ‘de je taj dijalog celo veče?
“Pa vidi ja volim Smirnoff, ali u ovom svetu nema mesta za one koji nemaju čime da plate Smirnoff iako ga vole. Ako razumeš?”
“ U potpunosti! Ajde da se dogovorimo ja rešim tvoj nerešivi problem, a ti moj.
Jel može ?”
Tad nisam bio nešto naročito trezan ali znam da mi nije trebalo više od dve sekunde da mu dam odgovor:
”Sipaj!”
Sipao. Popismo ja i on ako ne i dva litra votke, ali bilo mi je lepo.
Usput smo popričali kako je njegov problem to što ta riba još postoji a više nije sa njim... i da dok ona može da ode sa nekim drugim njegov problem neće nestati.
To njeno nestajanje mi je odmah bilo sumljivo. Ja ga slušam i otprilike znam gde on ide sa tim, ali eto pustio sam ga da me vodi. I on me je vodio. Sve mi je ispričao do poslednjeg detalja.
Za Dostojevsku ulicu. Za ključ ispod treće žaluzine. Za skripave stepenike koje treba preskočiti. Za spavaću sobu preko puta ulaznih vrata. I još to da je noću sama i da na kauču stoji jedan veliki jastuk, a da ona spava na levoj strani. Plus još mnogo sitnih detaljčića koji bi mogli dobro doći.
Što je najgore ja se ne bunim. Kao što se evo ni sada ne bunim.
Na kraju krajeva i ja sam imao nerešiv problem. Izašao sam sa 50 dinara u grad, a eto pijan sam ko svinja. U mojoj glavi to je jednako čudu. Misio sam da ću se smoriti trezan subotom uveče po prvi put za šest meseci ( što bi mi baš teško palo ) ali eto vidiš kako sada pijan letim preko ovih kaldrmi i ivičnjaka.
I zašto sad ja ne bih uzvratio tako veliku uslugu? Na kraju nekih drugih krajeva ja tu devojku i ne poznajem. Zašto bi me tako nešto uzbudjivalo?
Ne bi trebalo da bude teže nego kad sam ono veče bacio ono mače preko one ograde onim kerovima... previse reči ‘ono’...
Ali isto je! Oni kerovi pojeli mače, ova devojka će da nestane, svi srećni i zadovoljni osim devojke ali jebiga što kaže Žuća:
,,Nesporazum...’’
Jebote kako je taj Žuća pametan čovek sve ti objasni da razumeš...
I eto me sad u ulici Dostojevskog, broj 28, kako zavlačim ruku ispod treće žaluzine sa leve strane od ulaza i napipavam ključ... Sada otključavam malu bravu...
Hehe, koliko sam samo ponosan što sam sposoban da mrtav pijan pogodim bravu iz prve. Ovaj druge. Ne, trećeee.... Da, da, iz treće! To ne može svako...
Preskačem prva tri škripava stepenika i dalje je sve lako. Ulaz u potkrovlje je otključan. Mrak je ali se poznaje gde je spavaća soba, tačno preko puta ulaznih vrata.
Prolazim pored kauča, grabim veliki jastuk.
Teži je nego što sam mislio?
Nikad u stvari nisam razmišljao o težini nekog jastuka?
Eto svaki dan čovek nešto novo nauči... ulazim u spavaću sobu i tu sam.
Eno je ona. Stvarno spava na levoj strani.
Nije mi jasno šta se Žuća toliko uzbudio? Nije ništa naročito? Ima nešto veći nos i par malih bubuljica na licu, i dosta je mršava.
Šta tu ima da te smori? Ali dobro usluga je usluga sve što covek popije mora i da plati, iz kafane niko nije izašao bez računa...
Sad se kao utišavam. Usporavam pokrete, lagano spuštam veliki jastuk preko nje i slušam je kako diše. Ljudi jako glasno dišu kad se pčoneš da ih slušaš.
Dišu jednom skoro ne podnošljivom bukom. Počinju prosto da te nerviraju svojim disanjem.
Nikad mi ne bi palo na pamet da je spavanje tako bučno, a ja opet samo treba da spustim jastuk, malo pritisnem i nikom ništa. Ona će prestati sa disanjem, a pošto ja nemam veze sa njom nikad me nece naći. Makar je tako rekao Žuti.
Ali… Ja sam se par puta sapleo uz one jebene stepenice. Ostali su tragovi prstiju na gelenederu. Dal sam…? Ma mora da jesam. I na bravi isto ostavio tragove mojih šapa.
A oni već imaju moje otiske. Jebote što sam vadio ličnu kartu?!
Pa sad mogu da me provale?! Sranje! Provaliće me i šta sam onda uradio. Jebote smoriće me keva u najboljem sluč.. Jebote smoriće me murija! Ko jebe kevu kad ću da robijam zbog ubistva ?!
Pogled mi se diže na komodu pored njenog uzglavlja, tamo je slika sa njenim novim dečkom. Ako nikom drugom makar će njemu ona nedostajati, a kamoli ćaletu a kevi? Uuuu mojoj kevi bi ja mnogo nedostajao.
A uostalom onaj Žuti se napio kao i ja. Nije znao šta priča, možda se i neseća da me je zadužio. Ali opet kakav sam ja čovek ako ne platim dug?
Panika raste. Krv počinje ječe da pumpa, a glava postaje sve zamršenija. Više nije moguće ostati miran na jednom mestu.
****************************
Baca jastuk. Smotano i bučno izleće u hodnik. Propušta jedan stepenik i survava se niz stepenice. Pada na zemlju ne prekidajući da trči.
Ne čekajući da se podigne skroz, kreće dalje pa pada opet.
Izleteo je napolje, zalupivši velika vrata, otrčava niz ulicu .
Do sada se pale sva svetla u komšiluku.
Jer stepenice su dugačke pa se pad sa njih dugo čuje, a vrata su teška pa dugo odzvanjaju, a i vaza koju je oborio padajući je keramička pa glasno puca.
On trči niz ulicu ne okrećući se. Skreće levo. Preskače parkiran auto i uleće u neki otvoren ulaz. Pada. Shvata da ga niko ne juri pa seda uza zid. Hvata vazduh i smiruje se. Pretresa se po džepovima. U zgužvanoj kutiji samo jedna cigara, a bila je puna.
Ko zna gde je ostavio ostale? Pali cigaru i uvlači dim da mu ispuni pluća. Sada mu je malo i smešno, njegove zadhane reči tiho odjekuju tamom hodnika u kome sedi: ,,Jebote… Zamalo ...Koji mi je kurac? Šta se ja tripujem? Neću više da pijem… Votku... Majke mi… “
Autor: Ivan Stančić
