Hodala je kao po staklu, plašeći se zemlje i njenog čudnog, pomalo drhtavog dodira ...Plašila se ... možda to i nije prava reč... pre bi se reklo "strepela"... ... ma ko će ga znati ... Zvali smo je "ćutljiva francuskinja" i ponekad sumnjam da je čak to i znala.Uvek je na sebi imala tamne, glomazne patike umašćenje nekakvim preparatom za čišćenje i trošni osmeh u uglu usana.Zvali smo je "ćutljiva" u svakom smislu te reči jer zaista je bila ćutljive prirode, ali znala je da se nosi sa tom svojom posebnom vrlinom. Komunicirala je sa svetom na neki drugi, sebi svojstven način i na tome ću joj zauvek zavideti.Bila je kristalne prirode, svetlucava po površini i nadaleko iznutra.U sebi je zauvek gušila taj sjaj ... Ne pamtim prvi put kad smo je ugledali, pamtim samo tu trvdoglavu ustaljenost njenih popodnevnih šetnji i taj nadmeni izraz lica.Bat gumenih đonova i letnja stihija za vratom ... da, tako je počinjalo ...
* * *
Oduvek smo bili zajedno.Klement, Isidor i ja.Rekao bih da smo najverovatnije i zajedno na svet došli, da smo još u prastara vremena kad ni naše majke nisu postojale, u sivom iskidanom redu na nebu zajedno čekali svoj silazak međ ljude. Klement se zasigurno gurao na početak reda.Ali za sad nemam razloga da vas lažem ... Ne postoji nikakav red na nebu ... Nismo bili ni u kakvom srodstvu, nikakve tajne, prepredene rodbinske veze nas nisu spajale. Sunce, pesak i smeh dok ti duša ne pomodri. To su naše klice.Bili smo celina.To je dovoljno. Čak i kasnije, kada je oseka vremena povukla Klementa za sobom u neki "bolji svet", ostali smo jedni drugima u sitnom treptanju, u svakom pogledu.Jednostavno smo se stopili.Haaa, da ... Umalo da zaboravim ...Klement je kasnije, kad je od nemilosrdih vetrova osedela njegova trdoglavost i izlizali se đonovi njegove čelične volje, posle godina i godina otuđenosti, svog prvog unuka nazvao Servent.Sentimentalna budala, sećam se da mi je to prvo palo na pamet ...Ma sigurno ... pre će biti magarac ... Elem, da vidimo ...Još smo deca, još uvek je avgust i ne postoje klima uređaji ...Postoji tamni, do srži dubok hlad u parkiću i postoji prva i najverovatnije poslednja prodavnica kikirikija na uglu naše ulice.Škola je u ormanu, na poslednjoj polici, bačena u suvi kutak još prvog dana raspusta... i zna da će tamo ostati ceo avgust ...h he he ... Majke prave izvanredan ručak. Prave pasulj sa rebrima, prave masnu, od miline oznojenu gibanicu, prave osmeh i sreću i još po nešto ...Jutro je proizvoljno i mi jedemo kao skakavci i još brže izlećemo napolje. Vazduh je čini mi se beo, na prekide vlažan i obavezujući, i mi se trkamo do prodavnice ... Ne jedemo slatkiše ne jedemo sladoled ... pijemo sok, ali gaziran ." Cugamo flajke" kao matori i brišemo ćosave brade nadlakticom, brišemo uzdišući ... Lakim, šertskim hodom iz filmova, odvlačimo se na klupu.Širimo se po njoj, poput sode u želucu i u glas zajedno odahujemo sparini.
- Hrast je čudo, kaže Klement.
... počinjao je uvek kratkim rečenicama ...
- Onda ti je mama hrast, odgovara Isidor, i čini mi se da se i samo drvo smeje.Možda je upoznalo Klementovu majku. Možda.
Zatvaram oči i uvrćem nogama, zamišljajući Korneliju (dosta glupo ime) Stanimirović u nekim čudnim pozama. Pokušavam se setiti detaljno njenih ruku, vrata, uzdrhtale usne... Zamišljam je i to je dovoljno.Napada me navala topline, ali ovog puta ne prouzrokovana suncem i ja crvenim i sakrivam pogled... ali džabe ...
- Hehehe, Servent ti opet baca na kevu ...smeje se Isidor ... i ubija mi dušu ... Tako bi počelo. Isidor bi je pomenuo, ja bih crveneo, Klement ludeo.Kroz igru blještala bi nam u lice nit našeg detinjastva i mi smo bili zahvalni na tome. Bili smo bezbrižni, zaboravljeni i od strane samog svemira, prepušteni u tim setnim danima sami sebi i svojim klinačkim mislima. Zato smo i bili srećni.Vremenom, kad pogledam kroz tu sitno izatkanu paučinu pamćenja, vremenom ipak nisam postao otporniji na zadirkivanja i kao što bih i sad ustao namrgođeno i uzvratio, tada još mlade krvi ustajao bih i tražio izlaz u bilo čemu... Psovao bih ga, vređao, udarao, ali ni sam ne bih prestajao da se smejem ... Klement bi ludeo ... I Klement bi udarao ..Posle se i on smejao ... Ponekad, ali baš retko brojao bih božanstvene procepe svetlosti u krošnji starog hrasta i sećao se ... tada bi čak i Isidor ućutao, a Klement opustio svoje obrve, jer znali su ...Mislio bih na ćaleta.Tada su se samo zvona oglašavala. Poštovali su moje ćutanje i sami se prisećali mog ćaleta.Nekad ih je čak i bio stid što imaju oba roditelja, posebno Isidora, on svog matorog nikad nije ni voleo.Za Klementa nikad nisam bio siguran, ali ko ga jebe.Ja sam se ložio na njegovu kevu. Isidor je imao oba roditelja, ali je kasnije živeo samo sa kevom.Matorog smo najurili čim smo sva trojica prešli četrnaest.Uhvatili smo za iza šupe u tukli dok nije počeo da cvili.Klement mu je polupao glavu lopatom. Isidor i ja skakli smo mu po plućima dok nije kašljucnuo krv.Isidor nam je pričao, ponekad i plakao, kako dronjava bitanga muči njegovu majku.To nismo mogli da prećutimo.Posle toga Isidor je bio opušteniji.Čak se i šalio sa mnom.- Sad smo jednaki, ti i ja ...Ali to nije smešno ... Elem, trebalo bi pričati o ljubavi ... amorr .. i ta sranja ... " ćutljiva francuskinja" je uvek moj favorit...
Kažem, ne sećam se njenog prvog dolaska, jer ponekad nas je stvarno bilo teško prekinuti. Uživali smo do bola u svojim igrama. Ne sećam se, jer kao da je magijom tih letnjih dana uplela svoje niti kroz nas, kao da nam se pripojila nesvesno. Postala je posmatrač, ne iz prikrajka, već neočekivano nadmeno, ali ipak stidljivo. Sedela je uvek preko puta nas, na susednoj klupi.Uvek na najvećem suncu.Ipak, sećam se kada smo mi nju prvi put primetili. - Pazi ovo ... znam da je tim rečima započeo Klement ... pazi malu kako blene ...I znam da tog dana Isidor nije spominja njegovu kevu ...Brojao sam svoje svetlosne procepe i zamišljeno lutao svemirom ...Trgao me je, ne kao u filmovima, već onako dečije za rukav, taj Klementov uzdah iznenađenja. Prvo je započeo kao iznenađenje, ali se po njegovoj faci moglo reći da se dobrano zainteresovao.Odmah sam se setio tihih lovaca u džungli. U oku mu je zablistala iskra prepredenosti i kao da ne želi da uznemiri svoju žrtvu raširio je ruke preko Isidora i mene, kao da nas zadržava ...Smešak mu je preleteo licem i on reče:- Momci, danas smo dobili novu igračku ... i iskra u oku mu poskoči.- Aj' ne seri Klio, otpuhnu Isidor.- Ostavi klinku na miru. - Ma najbolje, promrlja Klement i umalo ne poče da balavi nad prilikom. Podigao je levu ruku i pozvao.Ništa. Devojčica je dalje gledala.Klement se samo još šire nasmeja i ponovi poziv...usput je dodao ... - Pa jesi li gluva? retardirani idiote,... onako sebi u bradu ... - Pa naravno da je gluva, kad te ne čuje da mašeš, kroz smeh procedi Isidor.Najverovatnije je i mutava pa ne može da ti kaže koliko si glup ...Klement se nije obazirao.- Ali zato smo uvek mi tu, dodao bih ja i namignuo Isidoru.Shvatio je moj znak i odmah ustao sa klupe. Mala nas je i dalje gledala. Isidor je ustao i stao ispred Klementa zaklanjajući mu pogled.- A što meni ne mahneš, da ti ja nešto odgovorim ... zapita ga ...i u oku mu se zažari besna igra munje ...Kao u jendačini i Klemnt ustade.Krenuo je da nešto kaže, da pripreti ili opsuje, ali ga je Isidor već prevalio preko naslona klupe. Okrenuli smo glave ka prikazi na suncu, ali devojčice već nije bilo ...Nestala je u izmaglici. Uh....sad mogu da ponavljam i ponavljam ... ali dolazila je svakog dana, dolazila je i nezvana i zvana i najverovatnije smo i mi njoj smetali ... ali neprestano je gledala u nas ...Upijala nas je svojim crnim, grožđu istovetnim očima.Mene je to plašilo. Plašila me dubina tog pogleda.ne njegova dubina...ne... već plašila me je prodornost, činjenica da mi je čak u dušu ušetala i tamo se veselo odomaćila.Počela preturati po naslagama sećanja i kao krpice birala šta joj je za poneti.Odneće me svojm tupim korakom i nikad više neću videti ovu dvojicu.E, to me je plašilo.Plašilo je i njih, ali o tome nismo nikom pričali, čak ni međ sobom.Klement je jedno vreme i dalje želeo da se upozna sa njom, ali ubrzo, i to udvostručenom snagom, pokušavao je da sakrije svoj ustreptali strah.Mislim, naši su strahovi bili opravdani ...Ta prokleta kučka, blenula je otvorenih usta ...
Vreme je nicalo, izmicalo u svom rastu i pažljivo nas mamilo da krenemo za njim.Nisam nikad shvatao konačnost nečega i to me je oduvek zabrinjavalo.Čak ni to moje nikad nisam uspevao da razumem, jer nije mi bilo jasno kako nešto uspeva dostići granicu, a da ni samo to ne zna.Kao na primer, naše detinjstvo ... Gajili smo ga u grudima, hraneći ga sitnim pljeskanjem ruku i zvonkim smehom. Hranili smo ga i pazili poput poslednje beloglave ptice koja uvek nanjuši proleće i dobar hlad. Bilo je vreme da je detinjstvo bežalo iz grudi i mi smo se tim trenutcima ponosili. Tad smo pravili najsmelje greške.Ali uzjoguni se ponekad pa poče se sakrivati dublje u nama i nikako ga nismo mogli izmamiti napolje.Bolelo nas je to neprirodno urastanje u sebe, kad nestaju leptiri u stomaku i kad se koža pokriva maljama. Boleli su nas sopstveni pogledi na svet i sopstvena nezaiteresovanost u igri. Bolela nas je uspomena na stari hlad i kao što nas je ranije sakrivao od razdirućih zraka sunca, sad nas je u dubini duše pekao i parao sam njegov pomen, gore od bilo kakvog mača. Odrastali smo isprekidanim stopama ranijih generacija, ali niko nas ni zašto nije pitao. Samo su se smeškali svojim odnegovanim brcima i aludirali na nekakve suknje i razne budalaštine.Ali jedno moram priznati, i molim da se uzdržite od smeha ... Najviše, kao oganj živi da su mi stavili na čelo, pekla me je misao i želja na Klementovu kevu.Kako su godine rasle na skazaljkama i menjali se brojevi kalendara, u meni, poput lava spremnog na skok, tihim preplanulim vriskom rasla je želja za ženskim dodirom.Njušio sam svojim neizvežbanim čulima njene (već razuzdane) obline i pri svakoj poseti pravio se da ne primećujem njen napadni miris tela.Nekad, kad bi se agonija dovoljno odužila, osetio bih ukus njene kože u ustima ...E tada sam mislio o svačemu ... ... C E N Z U R I S A N O ! ! ! ! ...
I dalje smo odlazili na klupu u parku i kušali čari starog hlada.... i dalje smo se gurkali pod njim, zadirkivali ... psovali i pretili ... ali smisao je nestao, izgubio se u procepu vremena, kao tanka nit svetlosti u krošnji ostarelog hrasta... Ipak, uporno smo pokušavali ... Uporno je i ona dolazila ... Sa svojim mirnim vretenastim hodom i glomaznim patikama izmašćenim kojekakvim preparatom za čišćenje, dolazila je i dalje blenula u nas ...Raspitivali smo se po gradu naravno, ali teško da nam je neko dao ikakve informacije o njoj. Saznali smo jedino da je ćutljiva, od rođenja.Ili jednostavno odbija da razgovara sa svetom.Ovo drugo je moja napomena i svi su joj se smejali.I ja sam posle ...Klement je jednom prilikom, iz samo njemu poznatih razloga izvalio da ona razume samo francuski, i da zato ne daje nikakve znake života, već samo blene i blene u nas kao tele.- francusko tele, dodao je i podrignuo najstrašnije ...Tako smo je i prozvali......ćutljiva francuskinja ... Odraslo se ... Pobegli su nam svi vozovi, i mi nismo imali više za čim da lajemo...Da smo u Kini jeli bi pse od dosade i pušili hašiš.Tačno sam osetio menjanje u stomaku, menjala mi se celokupna koža, sa sve dlakom i pameti, ako sam je ikad imao ...Odraslo se ...
Jedne večeri došao sam sam na klupu jer jedino dvoje ljudi sa kojima sa je delio " nisu mogli da dođu" i bili "su sprečeni".Isidor je ulovio nekakvu ribu i namerava celu noć da je secka, a Klement je nameravao da veče provede isključivo pored prozora, gledajući u stan preko puta, u kojem se svake srede gola i ponekad namazana uljem šepurila nekakva studentkinja iz unutrašnjosti.I Isidor će je gledati večeras, samo je morao da proda nekakvu bezveznu priču da bi se osećao bolje. Klement se nije obazirao na savest ... Ja jednostavno nisam bio raspoložen ni za jedno ni za drugo.Heh, već sam je gledao ranije, iz Klementeove sobe, i nimalo mi se nije svidela.Klementeova keva je bila u drugoj sobi i to mi je pokvarilo utisak. Pokupio sam svoju "omlitavelu guzica" (kako me je zvao Klemente) i odlučio da presedim u senci starog hrasta celu noć.I dalje sam žudeo za mimoišlim detinjstvom, i dalje sam želeo njegov slani ukus i u čast na sećanje, bio sam spreman čak i da plačem te večeri. Samo da ponovo osetim toplinu u grudima.
Prvo sam sedeo na klupi i kao po defolt-u, sećao se ćaleta.
Oguglao sam na osećaj nedostatka.
LJutilo me je jedino tužan izraz koji majka nije skidala, čak ni kad je odlazila u krevet. U to me je uverio njen sadašnji muž.
Bio sam tek klinac kad je ćale preminuo.
A ipak sam na sebe sam preuzeo brigu o sopstvenom odrastanju.
Cenim sebe sključivo zbog dobrog vaspitanja. Zato sam maminom idiotu i razbio facu.
Prvo sam sedeo i blenuo u potamnelu košulju razgranatog izlapelog hrasta.Procepi su se proredili i stari je sad izgledao kao ofucani birokrata. Samo mu je fasikla falila.Pokušao sam prebrojati procepe u krošnji.To je čak i potrajalo.Počela je jesen.Misao me skoli, obuze mi sve unutrašnje organe i taman kad sam pomislio- evo ga, opet stari osećaj -...talas nestade i ostavi me ispljunutog ... Od muke i besa, legao sam.Zatvorio sam teške utrnule kapke i poželeo svima na svetu najgore moguće košmare.Poželeo sam da ona dva napaljena kretena večeras već jednom skapiraju da je riba sa prozora u koji besomučno dahću tranvestit, samo dobro prikriveni, i "oh, bože" poželeo sam da se ukenjaju da će za koju godinu otkriti da su pederi ...Misao me razveseli.Osmeh od uveta do oka.Tada mi se učinilo... ma sigurno je krošnja progovorila...ali ipak ...- A što se ti smeješ kao poslednji kreten ? Bio je to anđeoski glas iz pakla.Dah, nečiji nežan svileni dah pomilovao mi je lice od korena do vrha i ja zamalo ne doživeh vrhunac.Udahnuo sam snažno, muški i napunio telo tim vrelim dodirom.Otvorio sam oči i tu je bila ona ... Stajala je direktno iznad mene mršteći se, dok su u daljini, iako nisam video, eksplodirale hiljade i hiljade zvezda.O bože, i dalje je imala svoj pogled ubice kojim je prikivala.Malo je pomerila kraj usana, zavrnula je svojim božanstvenim obrvama i upitno me pogledala.Blenuo sam.Blenuo sam kao poslednji džukac.Ooo svemoćni, tada je ponovo progovorila ... - Aj pomeri se malo ... Istopio sam se u zvuku.Pridigao sam se i oslobodio joj mesto.Usput sam krajem oka ( znači periferni vid ) uhvatio nagoveštaj stare krošnje našeg divnog i daleko poštovanog hrasta.I nek ga zapale.Jebe mi se.Ona i dalje ima glomazne umašćene patike. Sela je pored mene unoseću u tromi zrak elektricitet nabujale krvi, unoseću u moje biće nešto ... ne znam šta je .. ali znam da sam se navukao od prvog dima ...- Je'l me se sećaš ? upita ona sedefastim usnama ... ne, ne ružoprstim.. ne može ni to... medousnim ......eeehhh... Blenem i u sebi na silu smišljam nekakav fazon ili "foru" ili ...nešto kao..sećam te se iz snova ... ili neki anđeli ...u glavi mi se sve pomešalo.Klimam kao da sam na klackalici i mumlam nešto nerazumljivo.Ipak ona i dalje govori, a ja bedan skupljam noge, i već čekam trenutak kad ću početi da crvenim ...- Ti si se meni oduvek sviđao ... Puklo je ... nešto posred glave krvcnulo, odlepio se neki deo, izleteo poneki šraf i ja nošen zaboravom, nošen njenim mednim glasom, krilima od zlata, primaknem se i poljubim je ... "Ćutljiva francuskinja" i te kako je govorila francuskim jezikom i te kako ... Tako smo je nekad zvali.Oduvek sam sumnjao da je to znala.Ali koga briga.
The end
P.S.
Isidor i Klement sad žive zajedno u nekoj od državica Amerike i glasni su borci ideje o legalizaciji homoseksulnih brakova. Riba je zaista bila travenstit.Usvojili su nekog klinca čim su stigli na drugi kontinent.Da sam znao, poželeo bih one večeri lamburgini, a ne dva pedera, pardon homoseksualca ...ili barem pomfrit... Una i ja imamo troje dece i na dan našeg venčanja zasadio sam hrast. By ....
Autor: Đorđe Petrović
