Rođenje su slavili svi. I prijatelji i neprijatelji. Nema tog greha koji bi prokleo dete. Bilo te jedne zime, pre mnogo godina. Selo u planini... Par kuća, slabo osvetljenje. I vukovi, vukovi koji su nemilosrdno ubijali stoku i živinu. Međutim, ljudi su bili navikli na vukove, krv po štalama i nedostatak mesa. Lovilo se tad... Srne, zečevi... Reka je bila blizu. Riba, i vazduh koji je kidao nozdrve svojom drskošću. Vazduh koji je svojom oštrinom treznio, lečio. Stare podmlađivao, a od mladih stvarao mudrace. To je bilo selo. I ljudi u njemu.
Dadoše mu ime Onaj Sa Dušom. Ko bi mogao da predpostavi njegove buduće veze sa dušama... Ta zima je bila jača od drugih, te zime su i vuci bili gladniji, a stoka u stalnom strahu. Ljudi bejaše gladni a deca uplakana. I onaj mali što se rodi te zime je plakao. Celo detinjstvo mu prožimaše suze. Bio je najmlađi. A u planini se nisu često rađala čeljad. Kako je stalno plakao oni ga plašiše šumom što je rasla nedaleko od sela. Visoka borova šuma koja je jednako ječala i danju i noću. Plašiše ga i planinom na kojoj bejaše selo. Vetar je bio uvek tu, reka je uvek tekla u istom smeru... Sve je uvek bilo isto, samo ne mali ratnik. On je rastao i njegovim očima su se divili svi seljaci. Iskrene oči deteta koje ćuti. Samo je svoje ime progovarao, i svojijem jezikom tražio hranu i vodu. I plakao je, stalno je plakao. Taj njegov jezik, koji je razumela samo njegova majka, i to samo onije malo reči kojima bi zvao kada je gladan ili žedan, bio je jezik planine. I plač, koji ljudi nisu razumeli bio je način na koji je planina govorila kroz malog... Samo, niko nije razumeo. Ljudi su uvek tako spori... Ne razumeju, i najlakše je plašiti se onoga što ne razumeju. A Onaj Sa Dušom, on je sve to znao. Samo je bio previše mali da bi ljudima objasnio da planina plače kroz njegove oči. A planina je htela da odvrati ljude od svojije grehova...
Prve korake je napravio rano. Brzo je prohodao i jurio je selom kao kakav pas, ili noću vuk... Nije se mnogo smejao, i stalno je bežao od ljudi. Najviše je voleo onu šumu kojom ga plašiše. I nije pričao, plakao je. A voleo je planinu najviše na svetu. I šumu.. Sa njom je pričao, dugo, dugo... Nije šuma strašna, ni vuci u njoj. Strašni su ljudi. Planina je obećavala pročišćenje. A on je to znao. Jedini on. Jedne godine, u leto, kada se sneg sa planine besomučno topio i ljudi su shvatili gnev planine i njenu snagu koju seljani izazivaše. Onaj Sa Dušom se tih dana smeškao. Bio je srećan što će planina da pobedi. Biće to i njegova pobeda. Zajedno, protiv ljudi. Nikada im neće reći tajnu. Tog dana nije plakao. I bi buke... Udari grom u planini, i tlo se treslo. A veliko kamenje sa vrha, golog od otopljenog snega, uruši se glasnom drekom ka selu. I ljudi počeše bežati. Bežaše ka reci. Onaj Sa Dušom se smeškao. Znao je planove planine, dugo su o tome pričali. I kamenje se uruši u tu reku. I to je bio dan kada je reka stala. A za kamenjem dodje jos zemlje koja je klizila satima i napravi veliku branu... Reka stade kod brane, i ne pokuša da je prevali. Stade i poče praviti jezero. Dečkić koji je bio u rukama uplakane majke potrča ka reci ne bi li sa njom podelio radost, a majka ga samo gledaše. Kao i ostali seljaci koji su gledali kako im vodena bujica, zaustavljena planinom pokriva pragove i krovove. Stada se razbežaše planinom. I poče polako da pada mrak. Ljudi se okupiše oko vatre i rešiše da napuste planinu. Mali dečkić je bio srećan i smejao se. Bio je to poslednji osmeh pred njegov život. Poslednji osmeh a prva pobeda.
Klekao sam na travu. Oklop je teži nego obično. Vrat me ne sluša. Kaciga me obara. Ne smem pokazati nemoć. Konj je povređen, nisam ni primetio kad. Verovatno od vatre kojom me teraše. Ili kada siđoh da mačem podelim pravdu nevernicima i onima što ne verovaše. Ne znam, sećanje je bolno kada je groznica u venama. Sedoh na svoje noge i dodirnuh kacigom zemlju. Njen memljivi miris mi zapara nozdrve i podignu me u vis. Kao da sam razapet stajah u vazduhu raširenih ruku čije su šake ka nebu bile okrenute. Ne znam koja me sila tako držaše ali mi snaga iz busenja, i korenja, snaga mahovine i rosnog lišća ponovo olakša ogrtač, kaciga mi postade laka i ja uz zveket oružja stadoh na noge. Konj beše na umoru. Rekoh mu da ode daleko, da se odmori.. Ja ću ga naći. Planina je bila daleko. Ali i tako, iz daljine, davala mi je snagu kada mi zatreba... Mislim da me zove. Moram otići tamo. Moram piti vodu iz jezera koje potopi moje sećanje, moje rođenje. Moram piti vodu koja je spirala moje prve korake po zemlji, i sve one staze koje utabah trčeći kroz selo. Sva ta voda, čuvar mojih uspomena, moram je popiti. Sva ta voda koja se sjedinila sa mojim prvim suzama što ih zemlja upi... To je voda koja me čuva. Niko neće pročitati znakove ispod jezera. A jezero je tik uz onu borovu šumu. Jezik nisam zaboravio, nije ni šuma mene. U toj šumi ću opet biti mali uplakani Onaj Sa Dušom, a ne prljavi vitez koji spaljuje sela i dušama svoj put tare.
Planino, dolazim, znam da me čekaš. Krenuh hodom.
Autor: Duško Milošević
Dadoše mu ime Onaj Sa Dušom. Ko bi mogao da predpostavi njegove buduće veze sa dušama... Ta zima je bila jača od drugih, te zime su i vuci bili gladniji, a stoka u stalnom strahu. Ljudi bejaše gladni a deca uplakana. I onaj mali što se rodi te zime je plakao. Celo detinjstvo mu prožimaše suze. Bio je najmlađi. A u planini se nisu često rađala čeljad. Kako je stalno plakao oni ga plašiše šumom što je rasla nedaleko od sela. Visoka borova šuma koja je jednako ječala i danju i noću. Plašiše ga i planinom na kojoj bejaše selo. Vetar je bio uvek tu, reka je uvek tekla u istom smeru... Sve je uvek bilo isto, samo ne mali ratnik. On je rastao i njegovim očima su se divili svi seljaci. Iskrene oči deteta koje ćuti. Samo je svoje ime progovarao, i svojijem jezikom tražio hranu i vodu. I plakao je, stalno je plakao. Taj njegov jezik, koji je razumela samo njegova majka, i to samo onije malo reči kojima bi zvao kada je gladan ili žedan, bio je jezik planine. I plač, koji ljudi nisu razumeli bio je način na koji je planina govorila kroz malog... Samo, niko nije razumeo. Ljudi su uvek tako spori... Ne razumeju, i najlakše je plašiti se onoga što ne razumeju. A Onaj Sa Dušom, on je sve to znao. Samo je bio previše mali da bi ljudima objasnio da planina plače kroz njegove oči. A planina je htela da odvrati ljude od svojije grehova...
Prve korake je napravio rano. Brzo je prohodao i jurio je selom kao kakav pas, ili noću vuk... Nije se mnogo smejao, i stalno je bežao od ljudi. Najviše je voleo onu šumu kojom ga plašiše. I nije pričao, plakao je. A voleo je planinu najviše na svetu. I šumu.. Sa njom je pričao, dugo, dugo... Nije šuma strašna, ni vuci u njoj. Strašni su ljudi. Planina je obećavala pročišćenje. A on je to znao. Jedini on. Jedne godine, u leto, kada se sneg sa planine besomučno topio i ljudi su shvatili gnev planine i njenu snagu koju seljani izazivaše. Onaj Sa Dušom se tih dana smeškao. Bio je srećan što će planina da pobedi. Biće to i njegova pobeda. Zajedno, protiv ljudi. Nikada im neće reći tajnu. Tog dana nije plakao. I bi buke... Udari grom u planini, i tlo se treslo. A veliko kamenje sa vrha, golog od otopljenog snega, uruši se glasnom drekom ka selu. I ljudi počeše bežati. Bežaše ka reci. Onaj Sa Dušom se smeškao. Znao je planove planine, dugo su o tome pričali. I kamenje se uruši u tu reku. I to je bio dan kada je reka stala. A za kamenjem dodje jos zemlje koja je klizila satima i napravi veliku branu... Reka stade kod brane, i ne pokuša da je prevali. Stade i poče praviti jezero. Dečkić koji je bio u rukama uplakane majke potrča ka reci ne bi li sa njom podelio radost, a majka ga samo gledaše. Kao i ostali seljaci koji su gledali kako im vodena bujica, zaustavljena planinom pokriva pragove i krovove. Stada se razbežaše planinom. I poče polako da pada mrak. Ljudi se okupiše oko vatre i rešiše da napuste planinu. Mali dečkić je bio srećan i smejao se. Bio je to poslednji osmeh pred njegov život. Poslednji osmeh a prva pobeda.
Klekao sam na travu. Oklop je teži nego obično. Vrat me ne sluša. Kaciga me obara. Ne smem pokazati nemoć. Konj je povređen, nisam ni primetio kad. Verovatno od vatre kojom me teraše. Ili kada siđoh da mačem podelim pravdu nevernicima i onima što ne verovaše. Ne znam, sećanje je bolno kada je groznica u venama. Sedoh na svoje noge i dodirnuh kacigom zemlju. Njen memljivi miris mi zapara nozdrve i podignu me u vis. Kao da sam razapet stajah u vazduhu raširenih ruku čije su šake ka nebu bile okrenute. Ne znam koja me sila tako držaše ali mi snaga iz busenja, i korenja, snaga mahovine i rosnog lišća ponovo olakša ogrtač, kaciga mi postade laka i ja uz zveket oružja stadoh na noge. Konj beše na umoru. Rekoh mu da ode daleko, da se odmori.. Ja ću ga naći. Planina je bila daleko. Ali i tako, iz daljine, davala mi je snagu kada mi zatreba... Mislim da me zove. Moram otići tamo. Moram piti vodu iz jezera koje potopi moje sećanje, moje rođenje. Moram piti vodu koja je spirala moje prve korake po zemlji, i sve one staze koje utabah trčeći kroz selo. Sva ta voda, čuvar mojih uspomena, moram je popiti. Sva ta voda koja se sjedinila sa mojim prvim suzama što ih zemlja upi... To je voda koja me čuva. Niko neće pročitati znakove ispod jezera. A jezero je tik uz onu borovu šumu. Jezik nisam zaboravio, nije ni šuma mene. U toj šumi ću opet biti mali uplakani Onaj Sa Dušom, a ne prljavi vitez koji spaljuje sela i dušama svoj put tare.
Planino, dolazim, znam da me čekaš. Krenuh hodom.
Autor: Duško Milošević
