Hodala je bosa... Mekana trava pod njenim nogama nije gubila oblik ni kada je ona gazila po njoj, a nije gazila... Lebdela je iznad zemlje. Graciozna.. Bila je to dobra Vila iz zemlje zvezda. Ona je bila moje utočište. Ona mi je davala snagu, svetlo. Ona mi je rane vidala i moje oružje skrivala. Ona me je činila onim što nikada nisam uspeo da postanem. Hodala je livadom njenog carstva tako lagano, da je i vetar zastajao da bi ona prošla, a ptice koje su joj pevale gledale su je nemilice. I sam sam se čudio kako je opčinjavajuća njena lepota. Ona je bila nešto najlepše što se čoveku moglo desiti. Ona je znala tajnu kako od stene napraviti srce. Ona je znala tajnu kojom bi moje srce ponovo zakucalo. Ona je znala način da sa mojih bolesnih ramena skine težak ogrtač od hiljadu duša, da sa mojih ruku skine blato i skorenu krv... da moj mač zakopa tamo gde je stena srca mojega. Daleko, da niko ne može da ga nađe, da nikada, i niko ne uradi ono što ja jesam, i radim. Vila iz zemlje zvezda je bila daleko ispred mene, ali ja sam jasno znao da zna da je gledam. Ja sam sedeo na konju, a sa njegovih njogu slivala se krv. Nisam ga štedeo da bih kroz šumu došao do onog ko ima reč koja leči. Hodala je bosa... Znala je da je niko neće povrediti...Spremao sam se da joj zatražim reč koja bi me izlečila, izvukla mač koji u grču držim i štit kojim se branim i od vetra i od pogleda. I znam da je znala da praznina grudiju mojih može boleti više od ranjenog srca. To je bila moja nada...
Pokrenuh konja. Iza mene se dizaše buseni divne trave i visoko leteše da bi pali mrtvi...Smrt je uvek ostajala iza mene. Nisam joj dozvoljavao da me stigne. Ali ja sam bio ista ta smrt i stizao one što bejahu ispred. Crni vitez, bez imena, lica i srca. Onaj Što Plače Nad Mačem i onaj što tamu u šume donosi. Ptice se razbežaše, znaju ko sam. Siđoh sa konja i hodah do nje. Stadoh ispred i sagnuh glavu. Ne pogledah je u lice. Ne mogoh. Samo joj noge gledah i ruku celivah što mi pruži.
- Zašto si došao? - upita me, a znadoh da zna. Ne odgovorih jer svaka je reč gubila smisao. Dodirnula me je po kacigi. Obema rukama je uhvatila hladno rđavo gvožđe i skinula mi kacigu sa glave. Ranjiv sam...Instiktivno stegnuh dršku mača.
- Bojiš se? - klimnuh glavom, netremice gledajući okolo da vidim vrh strele koja kreće, paru iz konjskog nosa... Prizvah tamu.... Ona polako poče da pada...
- Ovde te niko neće povrediti... - nema mesta gde me niko neće povredit, znam to... I ne može jer tama polako padaše a ja sve jače držah moj mač. Nikada se ranjivijim nisam osećao, ona je stajala ispred mene i gledala me. A ja sam samo gledao unaokolo i osećao opasnost koja je pretila. Bila je svuda oko mene i samo sam čekao da me napadne. Bili smo na livadi i niko sem mog konja nije bio blizu nas. Tama je pala a ptice su odavno pobegle... I vetar je stao kao predznak velike bure. Velike bure osećanja...
- Želiš svoje srce? Ja ti ga mogu pomoći da dođeš do njega. Ono što ti tražiš nalazi se u tebi, i shvatićeš ga na kraju puta, ali da bi došao do kraja puta to moraš prvo pronaći u sebi. Kad ga budeš shvatio tvoj put će biti gotov.
Reče to i okrenu se, a ja brzo rukama stavih kacigu.
- Neću ti više dolaziti... Ne smem... Želja za krvlju je prevelika... Tvoja duša je neiskvarena bezopasna. Takva mi treba. Vilo, odlazi iz ovih šuma ovde više nema mesta za tebe. Otiđi daleko, i ne traži me nikada više. Ovo više nije šuma u kojoj si dobrodošla.
A ona se okrenu u neverici. Ova šuma je bila njen dom, a ja je teram odatle. I to vilu, onu koja me je hiljadu puta ozdravila... Ona u koju sam se kleo, i kojoj sam se iskreno divio. Nije me razumela.
- Ali, ja ovde živim, ovo je moj dom, ja nemam gde otići...
Pogledah je ispod kacige i laganim pokretom počeh da vadim mač iz korica. Uplašila se sečiva, ona je znala njegovo značenje.
- Jel znaš šta radiš? - upitala je u strahu.
Ne razmišljajući o njenim rečima rekoh:
- Ti znaš kako se moje srce iz stene ponovo može roditi, ti znaš reč kojom me možeš čovekom načiniti. Ti mi možeš ponovo ozeleneti polja i rascvetati livade. Ali onda ce me neprijatelji rastrgnuti. I mene i sve koji su mi iza leđa stajali... Odlazi dok još mač ne podigoh jer je to poslednje što se vidi pre nego li se na travu padne. Odlazi jer neću oklevati da tvojom krvlju ruke natopim i tvojom dobrotom se nahranim poslednji put. Odlazi pre nego li tvoja svetlost postane samo tupi odjsaj meseca u krvi. Odlazi, i nikome tajnu ne reci.
- Ne odlazim. - reče i stade ispred mene, a onda priđe i kao nebrojeno puta dodirom po ruci mi izbi mač, on ispade na travu. Ja podlo mučki ruku gurnuh ispod ogrtača i izvukoh bodež iz futrole, ali ga i dalje držah u ruci a ruku iza leđa. Ona me pogleda, ja sklonih pogled. Ne mogu je gledati u oči dok joj zabijam nož u leđa, još jednom rekoh:
- Odlazi molim te... - a ona priđe skroz blizu meni i zagrli me. Stavi glavu na moje grudi i zažmuri...
- Nema u tebi toliko zla.. - ona progovori i stavi mi ruku na grudi.
U tom momentu munja udari u šumu i gromovi se začuše, a u mojim grudima poče da raste srce... Polako. Osećao sam kako mi se stvara nešto u tim praznim grudima... Nije bolelo, bilo je, jednostavno čudno. Plašio sam se a ona je plakala. Osećao sam njene suze... Čule su se... I kada je podigla glavu i u mojim očima videla zlo ona udahnu. Srce je raslo u mojim grudima i ja pomislih da je ovo kraj puta.
Sklonih ogrtač sa desnog ramena o zamahnuh jako. Zabodoh nož u njena leđa i probodoh je skroz, zamahnuh tako jako da probodoh i sebe i zabodoh vrh noža u srce koje se u grudima rađalo. Ono stade. Poče nestajati a Vila me gledaše ne verujući očima svojijem. Kroz usta joj krenu krv i ja osetih toplinu na grudima.. Krv nam se mešala.
- Zašto? - upita me i prestade da pomera usne. Gledao sam je onako kako nego gleda nekoga koga najviše voli. Nekoga ko me nikada ne bi povredio , nekoga koga sam najviše voleo i koga najviše volim. A ja, u strahu, izvukoh nož. Ona pade. Ležala je naslonjena na moje noge a meni se opet stvori ona praznina u grudima. Gledao sam je pod mojim nogama i u ruci držao nož kojim je ubih. Dignuh ruke i kriknuh jako. Krik je odjekivao još dugo i ja prepoznah u odjeku i šumu i mora i livade kako zaplakaše za Vilom. Nisu smeli naglas plakati zbog straha, ali kroz odjeke se jasno čuo plač celog sveta. Rana na grudima je krvarila, ali suze kojima sam je zalivao ubrzo je zaceliše. I ja zajaših konja. Spustih glavu i zauvek odjahah iz šume u kojoj živeše Vila iz zemlje zvezda.
Autor: Duško Milošević
