Miris

Spušten pogled na tačke koje skaču po mokrom asfaltu. Tišina. Trenutak kad se svetlo i tama preokrenu, a onda grom. Tu negde blizu. Ledeni udarci u glavu, osećaj studene kapi koja klizi niz vlažnu lobanju. Pamučna tkanina pripijena uz grudi, svaki udisaj je povlači, i širi osećaj hladnoće na uskovitlanom vetru. Pogled napred, i milijarde kišnih strela koje zasipaju bedeme grada pod reflektorima u mraku. Miris. Između skoro neprovidnih stubova kišnih kapi provlači se, i tumara mokrim ulicama prijatan miris. Podseća na... Jorgovan. Kišom zasut jorgovan koji se privio uz zelenu fasadu stare kuće. Ljubičaste latice, polusklopljene na pljusku, sa kapima koje sijaju poput dijamanata na haljini najlepše devojke na balu. Kolače. Na kolače koje sam davno zaboravio. Gledam u nebo i one jure ka meni, svetlucave poput mnogobrojnih nebeskih zvezda, hladne na dodir, mokre. Voda mi curi niz kosu, preko čela, zadržava se na obrvama i kapa preko očiju. Oči peku, trepćem. Nos počinje da se smrzava. Jun je mesec. Kiša pljušti. Voda mi ulazi u usta, lije preko njih. Gledam u nebo. Nisam je ja prizvao, ali je moj blagoslov. Dišem. Duboko dišem. Kisnem. Jebeš čoveka koji nikad nije pokisao. Nema slobode bez toga. Bez prirode. Odbaciti sve pogodnosti tehnologije bar jednom, izaći na kišu, i nasmejati se. Pevam. Miris mi se vraća. Miris jabuke. Uzdah u grudima zastaje i one drhte od opojnog mirisa crvenih Petrovača u rosnoj travi, dok sunce polako promalja lice kroz krošnje. Miris kiše. Otkad nisam doživeo miris jakog letnjeg pljuska. Od prošle godine? Ranije? Kroz kišne kapi pojavljuje se njeno lice. Mrzi me. Možda i treba. Nisam ja taj koji je prizvao kišu. Ali kiša je moj blagoslov. Samo moj. Nisam ni pokušao. Trebalo je da stavim med na svoje usne i prizovem je, ali nisam se ni setio. Samo sam postojao između te dve uskovitlane stvarnosti, tu na ivici, u ovom prostom osećanju koje zovemo životom. 
Neki provedu ceo život a da ne osete miris kiše. Pogledaju je i mrzovoljno se sakriju iza kišobrana, prozorskog okna ili limenog krova automobila. Isto tako se kriju i od Sunčeve svetlosti, od vetra, od osmeha...
Kiša. Pljusak. Ledenice mi klize niz obraze, preko usta, duž vrata. Ja sam mokar, smrznut i izgubljen negde u ovom gradu alergičnom na maštu. Ja sam živ. 


Autor: Nikola Bulj