Video sam je na svadbi mesnog sudije. Bila je niska, sva se dala u prsa, neke čiste oči, ogledaš se u njima, pa sebi dodješ nekako lepši. Igrala je svakim delom tela. Odlazila je od svatova do svatova, palila je vatru veselja, gde bi ova na trenutak zgasla. A kako i ne bi. Slavilo se tri debela dana.
Drugi put sam je video nakon nekoliko godina. Vatra u njoj je još tinjala. Podsećala je sada na žeravicu koju je neko trebao da dogori. Zamolio sam svog dobrog druga da me upozna sa njom, jer su njih dvoje, po ženi onog sudije, bili prijatelji. Ovaj je, kako ga bog dao, obećao. Takav je: nikog ne odbija ako može dobro da mu uradi i pomogne.
Nije prošlo ni dva dana, dolazi on do mene, sav usplahiren:
-Dopao si joj se!
-Jesi li joj rekao?
-Nisam. Ona me je preduhitrila. Rekla je da te je videla i da joj se dopadaš i pitala da li bih te upoznao s njom.
Nasmejem se grohotom pri ovim poslednjim rečima.
-Ali ona mene nije ni videla.
-Bila je kod tebe u firmi. Za lokalni radio je trebalo da napravi prilog o bespravnoj gradnji. Došla je tebi u kancelariju i intervujisala te. Dodala je da si prijatan, ponudio si je kafom i sokom, divnim osmehom. Još je rekla da imaš dublji muški glas. To znam da nemaš, ali sam pomislio da si se uzbudio kad si mutirao.
-Sada je vidim i ja kako kočoperno, sa mikrofonom, prolazi oštro gazeći po keramičkim pločicama hodnika javnog urbanističkog preduzeća, u kome se dim cigareta iz godine u godinu hvata i puni. (Hodnik nalikuje na trafiku u kojoj se nalaze sve cigarete, ima i onih iz prošlog veka.) Tako Simka udara štiklicom da su neke keramičke pločice morale pući. Čita na vratima moje ime i ulazi. Sva ozarena, odmah se predstavlja. Počinje intrevju. Provokativna pitanja, ne preza ni od čega. Šalje tajne zrake iz dubine duše. Mozak joj radi na dva fronta: postavlja besprekorno pitanja i posmatra visokog mladića čokoladnog tena, sa naočarima, crnom kosom i izgriženim noktima na rukama, do jagodica.
-Ko ti je taj sa izgriženim noktima?! Taj čokoladni...- upita moj drug, dobričina.
-Pa, to je novi urbanistički inspektor. Kada se on zaposlio kod nas, ja sam morao da promenim kancelariju. Kao običan ćata otišao u drugu, a on se smestio u moju. Kako u brzini nismo promenili ime na vratima, ostalo je moje ime. Ugledavši to na vratima, Simka se upecala. Pomislila je da sam ja unutra.
***
Više puta sam već pokušavao da položim anatomiju. Pre nego sam upisao studije, višu školu, govorili su mi da je to najteži ispit. U to sam se uverio. Ovoga puta sam se spremao na novi pokušaj. Želeo sam da zaboravim ono sa Simkom, kao ćata imao sam vremena za učenje.
Jutro je bilo zelenkasto, na nebu drveće je šuštalo kao da je od celofana. Već sam bio blizu železničke stanice. Upravo sam išao glavnom ulicom koja vodi pored železničke zgrade, kada se iz jedne sporedne pojavi ustrčali bik. Prepoznao sam ga: bio je to jedan od brojnih koje je imao Simkin otac. Ukopa se, kao da se razume u saobraćajne znake. Ne htede u glavnu pre nego je osmotri. Tog trena ga u mislima pretvorih u kostur, jer i njega sam gledao kroz ugao anatomije. Oblak vlage dizao se oko njega. Zamišljeni kostur se prosu. Tako jurnuh ka zgradi železničke stanice koja je bila nedaleko, da nisam primetio da li je ostao, krenuo, da li je jurnuo za mnom. Kao pomahnitao dograbio sam se vrata kancelarije šefa stanice, uleteo, čučnuo i držao vrata zatvorena rukom. Tek tada u dnu kancelarije primetih šefa i njegovu suprugu, zatim kapu na podu, onu crvenu otpravničku. Nisu gledali u mene nego u vrata na kancelariji. Na kraju žena izusti:
- Otišao je!
-Uspeo si, mladiću!- dodade on.
I oni nastaviše svadju. Ja se pridigoh, gledao sam goveče, koje se podalje zagledalo u zemlju, a voz piskom najavi svoj dolazak.
-Podigni kapu! - naredi šef. Žena samo okrenu glavu od njega. A onda se zaleti, uze kapu, otvori vrata i izbaci je. Kao da baci disk.
Goveče dodje do nje. Šef izidje, za njim i ja, podignu palicu i voz ode jer niko ne izidje. Gledao sam iz vagona goveče kako njuška kapu kao i svako drugo živinče. Nedaleko je stajao gologlavi otpravnik.
Već sam bio prikasnio na ispit. Nisam ni odahnuo, profesor me prozva. Prilazio sam stolu na kome su bile ceduljice sa ispitanim pitanjima. Podigoh prvu cedelju, sedoh i pročitah: Kosti glave govečeta.
U isti mah mi se ukaza glava onog govečeta sa stanice i ja počeh od prve do zadnje kosti. Kad završih, ugledah pred sobom ozarenog profesora. "Bravo, kolega", reče, dok je upisivao ocenu u indeks.
Pri povratku, na peronu je bila crvena barica. U njoj je bik nogom ugazio na otpravnikovu kapu. Držao je pod njom dok crvena čoja nije popustila.
Doneo mi je sreću. Tog dana osećao sam se slobodan. Valjda koliko i sam bik dok ga vlasnik Sreten nije pronašao.
Autor: Nikica Banić
