Najbolji i najbrži poštar u našem gradu bio je poštar Genadije. Dolazio je medju prvima na posao, oraspoložio društvo, uzeo svoje pošiljke i krenuo na svoj reon da ih što pre uruči. Na takmičenjima poštara Genadije je odnosio prva mesta. Rado su ga meštani na ulici susretali, kući dočekivali, na čast pozivali. Pa kad je i nepovoljnija vest u pitanju, ako je donosi poštar Genadije, lakše pada, natopi dušu kao julski pljusak. Mokri budemo, ali ne nazebemo. Nakon obavljenog posla prilazio je svom hobiju, njemu je posvećivao ostatak dana. Voleo je da oslikava zidove. Jedni su ga tražili da naslika fazane u letu dok su puške bile uperene u njih. Pogadjate, to je kuća lovca. Drugi su narcisoidni: traže da na hodniku njihove kuće budu oni, u gro planu. Saznavši za njegovu veštinu, gradski biskup je tražio da oslika fasadu zida županijskog doma, onu stranu koja gleda prema crkvi, i bisti Hristu, i drvoredu. Za tu priliku, naslikao je naš Genadije svetog Georgija kako ubija aždahu. Beše to velika slika pred kojom si hteo-ne hteo morao da zastaneš. Ali ubrzo Genadije primeti, pošto su županijski dom i njegova kuća bili nablizo, da je napravio grešku. Bodež svetog Georgija je tup, pa aždaja izgleda kočopreno, sva blista. A sveti Georgije je nekako natmuren, ljut. Čini se Genadiju kad tuda prodje, a često prolazi, i ne može da ne okrene glavu na tu stranu. I stalno čuje: Zašto si to učinio, kao da izgovara sveti Georgije. To mu bubnji u ušima. Počeo je da svraća preko puta, na jednu čašicu; odlazio kući; ono u ušima nije prestajalo. Pozivao je decu da odu u dućan i kupe bocu crnog. Dani su prolazili, a to se ponavljalo. U dvorištu je raslo brdo praznih boca. Ona mora koja ga je pritiskala nije prolazila. Smatrao se krivim, ali nije znao, a nije ni mogao da pred sobom prizna da ispravke nema. Noću kad ga niko ne vidi preskakao je gvozdenu ogradu sa šiljcima. Uvek se, i po danu, čudio tim bodežima, koji su virili iz sive gvozdene crkvene ograde. Mislio je pri tom ”pa bog se ne ogradjuje od vernika, pa ni od onih drugih, kako bi i njih sebi privoleo. Crkva nikad ne treba da je zatvorena, bogu su dobro svi došli u bilo koje doba dana i noći”. Onda bi Genadije odmahnuo rukom u noći: ne vredi o tom: ma to je čovekovo maslo. Prihvatao se da ispravi što je pogrešno, da bi se sutradan potvrdilo: slika se slika jednom za svagda. Još bešnje siktala je aždaha. Bila je jača i od slikara, svog tvorca. Što je uradjeno, uradjeno. Tu moru su mu još pojačali nadležni u pošti kada su ga suspendovali. Optužili su ga za neke pare, a posle se ispostavilo da nisu bili u pravu. Poštar Genadije nije više želeo da se vrati u poštu. Kraj reke izvan grada imao je posed koji se nalazio iznad skele, na uzvišici. NJegovi stariji su ranije zasadili brojna drveta: borove, breze, vatreno drvo, lešnik, murvać, gorki badem, kostelić i smokve; jele je sam posadio. Bio je to uzoran botanički raj. Pored njega prolazio je makadam. NJime je dovezao sve ispijene boce, najviše ih je bilo zelene boje. Čuvao ih je od truckanja auta, ali ne i od očiju koje su virile iz kupina ili sa višanja. Namučio se. I svoje ukućane je teretio. Nikla je kuća od boca koju svi zagledaju u prolazu. Nije mu bilo teško. Pripremio je Genadije zemljište, posadio razno cveće. I ruže, i margarite, i dafine, i prkos, i muškatle. Pominjao je pri tom da cveće nije kao ljudi; ono ne zna da naudi. Miris cveća i miris alkohola nisu išli zajedno. Da tada nije popio onoliko, ne bi ovakvu divnu kuću sagradio, govore njegovi odrasli sinovi koji su ga odmenili u slikanju fasada. -U popijenom tek sad uživam - dodaje Genadije dok streli pogledom preko imanja.
Autor: Nikica Banić
Autor: Nikica Banić
