Uvek kažem, neću više da pišem o njemu. Ovo je poslednja pesma, poslednji stih. A opet, setim se tih očiju i ruka mi sama krene.
I kažem, zaboraviću na njega. Ima i drugih, možda i lepših (!), možda; možda u duši boljih. Ima;
A onda se setim tog osmeha, i misli ka njemu prosto same polete.
Nije jedini, znam. I drugi me prate, gledaju. Žele moje društvo, moju ljubav. Zovu me, pitaju kako sam, šta radim; skidaju zvezde sa neba i čine sve što ja kažem. Upravo sve ono što on ne čini.
A tada se setim naših dana, našeg druženja i suza mi sama krene. Poslednja suza za njega, kažem. Poslednja.
A za njom potoci bola liju.
Tvoja slika je još uvek tu, u mom foto-albumu. Kao i u mom srcu. Čuvam je kao svetinju, kao iskopinu dragocenu. Kao unikat. Kao malo vode na dlanu. Da mi ne isklizneš medju prste, pazim. I ne dam te zaboravu. Ma koliko se ti trudio da mi zagorčaš snove.
*
Ne gledaj me u oči. Ne traži u njima odgovor. Ne traži sreću. Nema je. Zaturila sam je.
I ne dotici mi obraze. Hladni su. Ko i ruke. Ko sve u meni. Od onog dana...
Ne grej mi prste. Ne vredi..
Nakupilo se hladnoce. Od onog odlaska...
Zaledilo se sve u meni. Zaledila sam bol, suze, osećanja. Zaledila poglede. Osmehe. Od onog dana...
Ne govori mi nežnosti. Džabe ti je...
Ne čujem te. Ne želim ništa da čujem. Od onog dana...
*
Ima ljudi koju dodju, zarobe nam misli i osećanja, nakupe se u našem srcu, da ono naraste do neba, a kad odu, ne razmišljaju o tome kakav i koliki će trag u nama ostaviti njihov odlazak. Kao da je naše srce svemoćno, a ne znaju da je kao balon - da postoji rizik: ako se izduva, pa ponovo naduva, da može pući - tek tako... Ne može da podnese još jednom sve isto.
*
U životu srećemo ljude, zavolimo ih, zavuku nam se pod kožu i u srce, pa nestanu. Na bilo koji način.
Svaki ponovni susret sa njima (makar i u mislima) nikad više nema onu jačinu kao prvo saznanje da bez njih nikada više nećemo biti isti.
*
Možda svi ovi redovi ni malo ne liče na priču... Zapravo, priča se i ne vidi... Naše priče i nema. Zgasla je na početku, nezapočeta.
Mali delić onoga što smo imali krije se izmedju redova. Na belini hartije. U praznini, na marginama. Uvek ćemo se tamo i moći naći - na marginama života. U praznini koja nas ispunjava.
Autor: Alisa Salopek
