05.06.2007.
...još jedna stranica dnevnika...
Volela je…
Volela je da se ogleda u morskom prostranstvu njegovih očiju. Da tone u njihovim dubinama.
Volela je da ga gleda dok priča.Da prati micaj njegovih usana. Da zamišlja kako je ljube.Volela je njegovo društvo. Zabavljao ju je. Zasmejavao. Oduševljavao. Volela je njegove šale, način na koji je pričao, objašnjavajući, mlatio je rukama oko sebe.
Volela je da ga kao slučajno dotakne. Dok mu je pružala čašu, očekivala je da će njegovi prsti dotaći njene... I jesu. Onda je još sekund-dva ne bi ispuštala, ne bi li što duže osećala njegov dodir. Kolena su im se ispod stola dodirivala. Niko to nije video. Na tren bi ih odmakla, pa opet priljubila uz njegova. I gledala je promene na njegovom licu.
Volela je da ga ljuti. Zasmejavalo ju je njegovo namršteno lice. – Ne smej se... – govorio joj je. – Nije to igra. Bolje da me više ne zoveš. Jako je ljubomorna.
Volela je kad laže. Znala je da laže. Znala je da ne želi da prekine. Znala je da želi da ga zove. Govori tek tako, da je ljuti.
Volela je da kaže: - Ponekad me samo cimni, da znam da postojim. Retko je cimao. Gotovo jako retko. Vec je i zaboravila kad se poslednji put javio. Od tada je i ona njegov broj retko pozivala.
Volela je da se seća njegovog lika. Onih nebesko-plavih očiju u kojima je tonula onih dana, mednih usana koje se lepo miču dok priča.
Volela je da se seća dodira vrhova njegovih prstiju i da na kolenima napipava otiske njegovih. Tragovi su još goreli.
Volela je da kaže: - Cimni me, ako još uvek postojim.
Reči njene su se kao eho odbijale o zidove sobe i nestajale kroz promaju u nepovrat. Ni ona njega nije više cimala. Samo je volela da se seća kako je nekad sve to volela.
Autor: Alisa Salopek
