Ne mogu se sad brijati, moram ali ne mogu, obećao sam sebi, ali ne, ne mogu. Polazeći na pecanje nisam ni znao koja je to sila koja me tako strašno vuče ka vodi.. To je bila skoro glad, upola žeđ... I krenuo sam rano. Napolju magla. I to onakva kakva se sreće samo kada se ide na pecanje. Vožnja kroz napušteni grad, kurve i policajci, uspavana pekara i prodavci mamaca. Nasmejani u pola noći. Pružaju ruke i kroz prste pokazuju gliste. One kao da beže. Gliste valjda znaju gde idu. Ja ne. Rešio sam samo da odem na pecanje. Morao sam. Ravnica, kanali, tražim mesto. Pamtim neka koja su daleko, ja bih što pre pred vodu. Na istinu. I istižem, rano je, tek se razdanjuje. Ideala. Čekam da se ribe probude. Ispod površine sve je tajanstvano. Koliko puta sam samo poželeo da budem sa one strane površine. Da gledam svoje lice dok držim štap i suzdržavam se da ne zaspim uživajući pred vodom. Uh, ona strana. Sedim u udobnoj stolici, samo za pecanje je koristim, nikada i nizašte drugo. Noge su mi u čizmama, specijalne za pecanje. Da li ih nekada nosim, nisam siguran, danas da. I pecam. Svaka riba koja završi na mojim udicama je Božji dar i tako ga tretiram. Ubijem i stavim u čuvarku. Klasika. Ceo život maštam o divnim trenucima dimenzijama daleko odavde. A da ni jednog trenutka ne pomislim da mi je i ovde divno. Ipak imam sve. I tako se razdani, i prođe podne. Spremam se da idem kući. Pogledaću se u vodi. Kleknuo sam pred vodu i sagnuo se ka njoj. Kao da sam obrijan, zaista mi se ne vidi brada u vodi, nasmejah se i krenuh ka kolima. Okrenem se još jednom ka vodi, pogledam je i sagnem se po kamenčić. Bacim ga visoko da padne u vodu. On udari po površini i odbi se pravo ka nebu. Poraz. Znao sam da sam na pogrešnoj strani.
Ipak ću se obrijati. Obećao sam sebi. Polazeći na pecanje nisam ni znao koja je to sila koja me tako strašno vuče ka vodi. To je bila skoro glad, upola žeđ... I krenuo sam rano. Napolju magla. I to onakva kakva se sreće samo kada se ide na pecanje. Vožnja kroz napušteni grad, kurve i policajci, uspavana pekara i prodavci mamaca. Nasmejani u pola noći. Pružaju ruke i kroz prste pokazuju gliste. One kao da beže. Gliste valjda znaju gde idu. Ja ne. Rešio sam samo da odem na pecanje. Morao sam. Ravnica, kanali, tražim mesto. Pamtim neka koja su daleko, ja bih što pre pred vodu. Na istinu. I istižem, rano je, tek se razdanjuje. Ideala. Čekam da se ribe probude. Ispod površine sve je tajanstvano. Koliko puta sam samo poželeo da budem sa one strane površine. Da gledam svoje lice dok držim štap i suzdržavam se da ne zaspim uživajući pred vodom. Uh, ona strana. Sedim u udobnoj stolici, samo za pecanje je koristim, nikada i nizašte drugo. Noge su mi u čizmama, specijalne za pecanje. Da li ih nekada nosim, nisam siguran, danas da. I pecam. Svaka riba koja završi na mojim udicama je Božji dar i tako ga tretiram. Ubijem i stavim u čuvarku. Klasika. Ceo život maštam o divnim trenucima, dimenzijama daleko odavde. A da ni jednog trenutka ne pomislim da mi je i ovde divno. Ipak imam sve. I tako se razdani, i prođe podne. Spremam se da idem kući. Pogledaću se u vodi. Kleknuo sam pred vodu i sagnuo se ka njoj. Kao da se nisam ni brijao, vidi mi se brada u vodi, nasmejah se i krenuh ka kolima. Okrenem se još jednom ka vodi, pogledam je i sagnem se po kamenčić. Bacim ga visoko da padne u vodu. On udari po površini vode napravi krugove po površini i potonu dole, ka nebu u odsjaju vode.
Autor: Duško Milošević
