Sve senke što hodite za mnome, sva tamo što izlaziš ispod mojega plašta, sva nesrećo koju donesoh... Ja sam vas stvorio da postojite, a ne da me ubijete. Strahom me gledaju. Ne očima. Svoje se suze ne vide. A tuđe ne peku dovoljno. Suze moje, deca moja i mač kojim sečem... jedini verni prijatelji viteza mraka. Opet sam jak! Nikada me neće stići kletva o kraju, o ljubavi, o onoj što me čeka. Nema je. Osuđen sam na sebe.
Vatre se nisu mogle razbuktati. To veče je donelo kišu. Kiša se nocu ne vidi. Samo se čuje. Večeras je ta kiša ubila vatru. Selo nije moglo biti spaljeno. Ni grad opasam zidinama. Neće goreti vatre ni iza mojih leđa, ali neće ni biti očiju koje bi to videle. Neću ostaviti žive. Mudrac je rekao, Iz vere niče ljubav, ako izgubimo ljubav izgubili smo mnogo, ako izgubimo veru, izgubili smo sve. Nemam više vere. Nema ljubavi. Ono što sam mogao da osetim, odnela je svetlost. Večeras, ja sam odneo i tu svetlost. I neće biti više svetla. Ugasiću i sunce, da me ne podseća ma ljubav, isisaću i poslednju kap te vrele krvi iz mojih vena i nikada više neću osetiti toplinu. Sam ću sebe pred svojim sudom optužiti za zločin protiv sebe i doneti najtežu presudu. Sam ću sebe zaključati u tamnicu i sam ću sebe zaboraviti. I nikada više u mojim oćima neće zasvetleti iskra kojom bih ognao tamu koja me čuva i čije sam dete. Borac zla od sada bije bitke samo na svom terenu, utišaću poj ptica i zabraniti svaku reč u prisuustvu mojemu. Nema više priče, sporazumevaćemo se rukama. Nema više svetla, niko me neće videti. Samo će osećati vrelinu krvi koja curi iz rana od mojega mača, ni vriska neće biti. Nestaće samnom, jer ja sam tako odlučio. Sve što su ikada o meni pričali nestaje, jer kada nema mene ni legenda o meni neće živeti šumama ovijem. Večeras, palim selo ispod jezera, večeras skačem sa stene koju ljudi izbegavaju.
Daleko od svih mojih ratnika, daleko od svih skinuo sam kacigu. Kosa mi je umorna od usirene krvi koja joj ne da da raste, i kacige koja je teška. Skidam i ogrtač. Nikada ranije nisam. Telo mi je izranjavano. Sve rane su zarasle. Ali bole. Kada ih budem zaboravio, sve će nestati. Širim ruke ka kiši koja kvasi moje telo. Zgrušana krv boji kapljice u tamno. Sve je tamno. Osećam kapljice koje se razbijaju o moje čelo, visoko uzdignuto ka nebu. Ne želim oprost. Želim snagu, želim još mesta za stvari koje dolaze. Izgubio sam veru u nešto što sam verovao. Moji neprijatelji se nadaju mojemu kraju. Bez njega, njihov je blizu.
Strela se nije čula. Samo sam je osetio duboko u svojim grudima. Oborila me je. Strelac nije bio daleko. Od kiše se ništa nije čulo. Dal to bejahu koraci, ili topot ne znam, ali sekira koja me pogodi kraj strele dolazila je od heroja što me obori. Osetio sam kako mi mrvi kosti u grudima. Bol koji je stvarala je cepao celo telo, ali bol je u glavi. Sledeći zamah sam video. Srce u njegovim grudima koje udaralo snagom bure i njegovi pokliči koje sam zabranio mi pokazaše mač koji je držao u desnoj ruci, a kojim je zamahnuo prema mojemu vratu. Postavih ruku. U ramenu osetih udarac u podlakticu. Mač je bio zariven u moju ruku i osetih podrhtavanje njegovih ruku što držaše sečivo. Nasmejah se. I udarih desnom rukom u vrat napadača, a on ispusti mač. Krkljao je i držao se za vrat. Izvadih sekiru iz grudiju. Strela je takođe izvađena. Ne mogoh, ipak, ustati. Heroj je ležao pred mene i držao se za vrat. Šutnu me teškom čizmom u glavu i ja legoh u blato kraj njega. Kiša je nemilice skidala krv sa mojeg tela i mešala ga sa zemljom. Slep sam. Ne vidim više ništa. Borba instiktima. Ja sam ubica, a on je zaštitinik nekoga. Vitezovi za to služe. Napipah ga u mraku i zagrlih ga. On zacvile. Znao je ko sam. Osetih njegove udarce po glavi, ne obazirah se na to. On me okrenu u blatu i pošesmo se rvati. Nije bio mnogo jak. Njegova snaga bejaše u njegovom strahu, a moja bejaše i u bolu što ga trpeh. U jednom momentu on ispusti krik kojim zavapi za pomoć i podignu glavu ka nebu derajući se na sav glas, izgubi u tom urliku snagu i ja se bacih na njegovu glavu i zagrizoh mu vrat. On se poče trzati od bolova i poče vrištati ali ja svojim zubima sve jače stezah njegovu gušu sve gok njegova krv ne poče da mi puni usta, tada olabavih ugriz ne bi li još više zario zube u njegov vrat. On zaplaka, vikaše u pomoć, moliše a ja ga davih, davih ga zubima a krv mi poče ulaziti i u nos. Zagrcnoh se i iskašljah krv po njegovom licu a on plakaše i preklinjaše. Zamahnuh kao nikad i ruku mu zabih u vrat gde zubima rupu napravih. On krkljaše a ja mu išćupah dušnik. Bio je vreo. Neće se više drati. Opet će biti tišina. I bejaše.
Jutro me nađe u lokvi krvi. Ležao sam pored devojke koja je bila zaklana. Imala je oklop svetlosti. Vitez sunca. One ne napadaju ako ih niko ne napada. Ona je čula moje priče. Znala je da ću ugasiti sunce, da donosm tamu.
Legenda kaže da vitezovi sunca dolaze na kraju. Oni oslobađaju od muka, oni oslobađaju. Svetlo na kraju tunela, vitezovi sunca. Strele koje pogađaju u srce. Ona je htela da me oslobodi. Ona je došla da me spasi. Nije uspela. Opet se setih reči onog mudraca, Iz vere niče ljubav, ako izgubimo ljubav izgubili smo mnogo, ako izgubimo veru, izgubili smo sve. Izgubio sam sve. A suze koje svetlucaše po suncu me opomenuše da kacigu moram staviti. Neću ugasiti sunce, ali neću više ni skidati oklopa. Moje suze su hladne i slane, kao krv.
Vatre se nisu mogle razbuktati. To veče je donelo kišu. Kiša se nocu ne vidi. Samo se čuje. Večeras je ta kiša ubila vatru. Selo nije moglo biti spaljeno. Ni grad opasam zidinama. Neće goreti vatre ni iza mojih leđa, ali neće ni biti očiju koje bi to videle. Neću ostaviti žive. Mudrac je rekao, Iz vere niče ljubav, ako izgubimo ljubav izgubili smo mnogo, ako izgubimo veru, izgubili smo sve. Nemam više vere. Nema ljubavi. Ono što sam mogao da osetim, odnela je svetlost. Večeras, ja sam odneo i tu svetlost. I neće biti više svetla. Ugasiću i sunce, da me ne podseća ma ljubav, isisaću i poslednju kap te vrele krvi iz mojih vena i nikada više neću osetiti toplinu. Sam ću sebe pred svojim sudom optužiti za zločin protiv sebe i doneti najtežu presudu. Sam ću sebe zaključati u tamnicu i sam ću sebe zaboraviti. I nikada više u mojim oćima neće zasvetleti iskra kojom bih ognao tamu koja me čuva i čije sam dete. Borac zla od sada bije bitke samo na svom terenu, utišaću poj ptica i zabraniti svaku reč u prisuustvu mojemu. Nema više priče, sporazumevaćemo se rukama. Nema više svetla, niko me neće videti. Samo će osećati vrelinu krvi koja curi iz rana od mojega mača, ni vriska neće biti. Nestaće samnom, jer ja sam tako odlučio. Sve što su ikada o meni pričali nestaje, jer kada nema mene ni legenda o meni neće živeti šumama ovijem. Večeras, palim selo ispod jezera, večeras skačem sa stene koju ljudi izbegavaju.
Daleko od svih mojih ratnika, daleko od svih skinuo sam kacigu. Kosa mi je umorna od usirene krvi koja joj ne da da raste, i kacige koja je teška. Skidam i ogrtač. Nikada ranije nisam. Telo mi je izranjavano. Sve rane su zarasle. Ali bole. Kada ih budem zaboravio, sve će nestati. Širim ruke ka kiši koja kvasi moje telo. Zgrušana krv boji kapljice u tamno. Sve je tamno. Osećam kapljice koje se razbijaju o moje čelo, visoko uzdignuto ka nebu. Ne želim oprost. Želim snagu, želim još mesta za stvari koje dolaze. Izgubio sam veru u nešto što sam verovao. Moji neprijatelji se nadaju mojemu kraju. Bez njega, njihov je blizu.
Strela se nije čula. Samo sam je osetio duboko u svojim grudima. Oborila me je. Strelac nije bio daleko. Od kiše se ništa nije čulo. Dal to bejahu koraci, ili topot ne znam, ali sekira koja me pogodi kraj strele dolazila je od heroja što me obori. Osetio sam kako mi mrvi kosti u grudima. Bol koji je stvarala je cepao celo telo, ali bol je u glavi. Sledeći zamah sam video. Srce u njegovim grudima koje udaralo snagom bure i njegovi pokliči koje sam zabranio mi pokazaše mač koji je držao u desnoj ruci, a kojim je zamahnuo prema mojemu vratu. Postavih ruku. U ramenu osetih udarac u podlakticu. Mač je bio zariven u moju ruku i osetih podrhtavanje njegovih ruku što držaše sečivo. Nasmejah se. I udarih desnom rukom u vrat napadača, a on ispusti mač. Krkljao je i držao se za vrat. Izvadih sekiru iz grudiju. Strela je takođe izvađena. Ne mogoh, ipak, ustati. Heroj je ležao pred mene i držao se za vrat. Šutnu me teškom čizmom u glavu i ja legoh u blato kraj njega. Kiša je nemilice skidala krv sa mojeg tela i mešala ga sa zemljom. Slep sam. Ne vidim više ništa. Borba instiktima. Ja sam ubica, a on je zaštitinik nekoga. Vitezovi za to služe. Napipah ga u mraku i zagrlih ga. On zacvile. Znao je ko sam. Osetih njegove udarce po glavi, ne obazirah se na to. On me okrenu u blatu i pošesmo se rvati. Nije bio mnogo jak. Njegova snaga bejaše u njegovom strahu, a moja bejaše i u bolu što ga trpeh. U jednom momentu on ispusti krik kojim zavapi za pomoć i podignu glavu ka nebu derajući se na sav glas, izgubi u tom urliku snagu i ja se bacih na njegovu glavu i zagrizoh mu vrat. On se poče trzati od bolova i poče vrištati ali ja svojim zubima sve jače stezah njegovu gušu sve gok njegova krv ne poče da mi puni usta, tada olabavih ugriz ne bi li još više zario zube u njegov vrat. On zaplaka, vikaše u pomoć, moliše a ja ga davih, davih ga zubima a krv mi poče ulaziti i u nos. Zagrcnoh se i iskašljah krv po njegovom licu a on plakaše i preklinjaše. Zamahnuh kao nikad i ruku mu zabih u vrat gde zubima rupu napravih. On krkljaše a ja mu išćupah dušnik. Bio je vreo. Neće se više drati. Opet će biti tišina. I bejaše.
Jutro me nađe u lokvi krvi. Ležao sam pored devojke koja je bila zaklana. Imala je oklop svetlosti. Vitez sunca. One ne napadaju ako ih niko ne napada. Ona je čula moje priče. Znala je da ću ugasiti sunce, da donosm tamu.
Legenda kaže da vitezovi sunca dolaze na kraju. Oni oslobađaju od muka, oni oslobađaju. Svetlo na kraju tunela, vitezovi sunca. Strele koje pogađaju u srce. Ona je htela da me oslobodi. Ona je došla da me spasi. Nije uspela. Opet se setih reči onog mudraca, Iz vere niče ljubav, ako izgubimo ljubav izgubili smo mnogo, ako izgubimo veru, izgubili smo sve. Izgubio sam sve. A suze koje svetlucaše po suncu me opomenuše da kacigu moram staviti. Neću ugasiti sunce, ali neću više ni skidati oklopa. Moje suze su hladne i slane, kao krv.
Autor: Duško Milošević
