Jedan raspleteni plamen vijugao je pred njegovim očima. Namakao je zaštitne naočare i oprezno se primakao. Svetlost obasja profesorovo zabrinuto lice i on nervozno uzdahnu. Plamen zatreperi.- Nešto nije u redu.Obrve se začuđeno podigoše i on utiša svoj dah. Iz podmukle tišine odjekivalo je kvrckanje drveta. Opet uzdahnu i plamen se zauzvrat promeškolji. - Interesantno, prošaputa.Iz levog džepa izvadi svoj lični biometar i približi ga vatri. Sprava je hladno ćutala. Nervoza, strah, mokri dlanovi. Najednom tanke i grimizno zelene linije ocrtaše se po monitoru. Hladan znoj poteče mu uz kičmu. Linije ubrzaše svoj takt kao da sprava oseća njegov narastajući strah. Zagledao se u plamen, pa u jasnu sliku monitora. - Neverovatno, pomisli. Uspravi se i dalje motreći sumnjivo.Ćutao je u čuđenju izmešanom poštovanjem i strahom. U prostoriju iznenada uđe Oskar. Zastao je osetivši tajanstvenu tišinu.- Opet nešto ... promumlja Oskar ne stigavši da završi svoju rečenicu ali kraj mu odjeknu u glavi kad spazi profesora. U najtamnije kutku laboratorije stajao je ogrnut belim doktorskim mantilom posmatrajući vijugave jezičke vatre.- Kao da je neko isekao komad svetlosti i zalepio ga na tamnu površinu, pomisli Oskar.Naspram profesora kao još jedan dokaz života u toj tmastoj tami klijalo je nešto nesvakidašnje, nešto za šta je Oskar samo načuo iz babinih usta kao mladić, sneni i sad već pocrveneli plamen žive vatre.- Pazite profesore, bile su prve Oskarove reči, ali se on već trgnu i udalji od stalka. Dohvati daljinski upravljač sa mrakom sakrivene vitrine i jednim prostim klikom ugasi plamen.- Neverovatno Oskare, neverovatno otrkiće, poče profesor iznebuha izbacujući hitro reči iz sebe. Oskar ugrize bubuljicu na usni i rastuži se.- Znao sam da profesor ludi, ali nisam očekivao da će ovako brzo ... pomisli on opet ne uspevajući da dovrši misao.- Oskare! - poviknu profesor. Oskare, oživeo sam ga, plamen je živ! Oživeo sam ga ...!!! - i u sred reči pade pokošen drhtavicom.Oskar munjevito dobatrga do njega i kleknuvši, položi mu glavu na svoje krilo. Lakom metalnom rukom oslobođenom od kože i površnih živaca zagladi mu vlažnu kosu.- Polako profesore, proći će, šaputao je Oskar dok se telo na podu treslo u naletima.
- Šššš, proći će, proći će … milovao je svojom hladnom metalnom rukom bolesno čelo . Lagano ali sigurno napad je jenjavao, kao da je bolest isparavala iz izmučenog tela. Ritmički se usporavalo trzanje praćeno pokretima Oskarove ruke.
- Proći će oče, proći će - prošaputa Oskar kada je profesorovo telo napokon mirno ležalo. Samo se bolesnikov dah i dalje vijorio.
Osakr ustade i odnese ga u kibernacionu komoru par metara od stalka sa vatrom.
Položi slabašno izmučeno telo i zagleda mu se u lice. Široko čelo naborano se mrgodilo dok je u kraju usana lepršao dečiji omseh. Profesor je spavao.
Sa žaljenjem u grudima koje je peklo da su mu suze navirale na oči došepa do zatamljenog prozora i podiže zastor. Haramonija slika lepršala mu je u susret i on se namrgodi. LAŽ!, povika u sebi i ljutito pritisnu dugme. Okno se spusti odnoseći sa sobom viziju raja i potmula realnost prodre u Oskarovo oko. On udahnu zaraženi vazduh i napuni pluća. Mali sivi osmeh razvuče mu čelo. Smračenost i pustolija protezale su se preko čitavog vidokruga, štrčeći malo po malo nekim zaraslim žbunom trnja.
Ljubičasta prašina vijorila je vazduhom boreći se sa kiselim vetrom, braneći ljubomorno svoje zalihe kiseonika. Bilo je tu nečeg poznatog, nečeg ... Nigde ni zvuka, nigde ni cvrkuta, ni grane. Samo krugovi crnog prostora i uskomešane siluete jedinih gospodara neba.- Lešinari, prosikta Oskar.Srce mu zadrhta u grudima setivši se na čiji ga život slika podseća.Misao mu poskoči i ocrta mu nekad veselog i nasmejanog naučnika kojeg je voleo i kojeg još uvek voli. Odumiranje i jauci. Propadanje. Noći kada je naučnikovo telo izgaralo žarom i otrkićima. Poslednji trzaj civilizacije. - Otkriće! Otrkiće! Pronašli smo dušu sveta! OTKRIĆE ! Uzbuđenje, radost, zatim nemaština. Ubrzo potom krupna crvena slova "FARSA OTRIVENA". Voda je postala nepolodna.
Ukinuli su vesti. Ukinuli su besplatan vazduh. Majka je preminula.
Profesor se razboleo. Počeo da ludi. Pokušaji buđenja vatre.
Srce ga zasvrbe od uzbuđenja. Prišao je stalku i nanovo ga upalio. Vatra suknu i zakvrcka. Izvadio je svoj biometar da proveri, da razuveri crva u sebi. Nanovo linije počeše da poskakuju. Oseti se toplota. Dim. Oskar zamalo ne zajauka kada mu plamen dotače obraz. Tračak sumnje prože mu bilo.
- Možda je to moj puls?
Smirujući sam sebe uzdrhtalim rukama postavi biometar pored stalka i odmače se.
Sprava tvrdoglavo zapišta.
- Život? promica Oskar. Vatra i Život ?
Stajao je nemo okupan svetlošću.
Lice se namrgodi i on sa ludačkom grimasom zgrabi stalak i zafljači ga kroz prozor.
-Kome treba život?! - plačući povika. Kome?
Istrošen i prazan dopuzi do profesorovog tela i zagrli ga.
- Kraj, promuca … Kraj i prirode i nas …
Autor: Đorđe Petrović
