Osećam kako se skamenjujem. To je počelo sa udrvenjivanjem, ali sada sam već odavno prošao čeličnu fazu i osećam kako se moje telo i moje misli pretvaraju u kamen. Osećam mahovinu kako se hvata na mom srcu, njeni otrovi prodiru duboko u moju suštinu. Smekšavaju kamen, prave prostor za svoju parazitsku egzistenciju. Moje reakcije su usporene, ceo svet se kreće prebrzo. Hvata me panika, ali ne mogu da udahnem dovoljno vazduha, nemam čime, moja pluća su kamena. Zaustavljam se u nespretnoj pozi. Finalno skamenjivanje. Padam. Ujutru dolaze radnici gradske čistoće i odnose me na smetlište. Tamo me, iz poštovanja, polože pored drugih skamenjenih muškaraca i žena. Kraj.
Drhtaj srca. Svi bi voleli da im srce zaigra, ali to je previše teško. Zato zatresu čitav život, a srce im ostane isto.
Drhtaj srca. Svi bi voleli da im srce zaigra, ali to je previše teško. Zato zatresu čitav život, a srce im ostane isto.
Autor: Ranko Trifković
