Počelo je nekako iznenada. Sedeo sam u fotelji, čitao novine i odjednom je vazduh promenio boju. Ne, nije se stvarno promenio, ali je svetlost postala drugačija, kao prigušena. Osetio sam tu glavobolju koja predoseća da će se nešto dogoditi. Znate, kao neka otupelost, kao kad vas zaustave zbog prebrze vožnje.
Poželeo sam da ustanem, ali nisam mogao da pomerim ruke i noge. Nije mi se dalo. Znoj je počeo da mi se sliva niz vrat. U trenu mi se osušilo grlo. Skočio sam iz fotelje i našao se na sredini sobe, baš ispod feng-šui zvončića. Pomislio sam kako se sablasno čuju. Da sam sad u nekom filmu, to bi baš bio režiserov dobar potez.
Negde napolju čula se sirena. Lupam. Nije se ništa čulo, ali bi baš bilo kul da posle sablasnih zvončića čujem neke sirene, policijske ili vatrogasne.
Šta je onda bilo? Otišao sam do kuhinje i smućkao sok, cedevitu. Okrenuo sam se naglo, kao da ću uloviti nekog ko se šunja po kući. Postalo je mračno, nisam mogao najbolje da vidim. Spopala me ona magla, kao da sam bunovan. A srce mi nije lupalo. Obično zalupa i stegne me, baš tu.
Otišao sam do kupatila. Ne znam ni sam zašto. Proverio sam slavine. Čisto iz navike. Dešava se da zaboravim da popravim slavinu. Onda curi danima, ja i prestanem da se obazirem. Onda me štrecne nešto, pa se setim da mi kapanje skače po živcima dan i noć. A od satova ne mogu da spavam. Svako veče isključim sve satove, osim digitalnih. Ne mogu da se smirim kad čujem kuckanje u mraku, to je kao da slušam krike izgubljene dece.
Znači, nije ni slavina, nije misteriozni posetilac. Prosto predosećaj. Odlučim ja da ne izlazim taj dan uopšte. Uvek imam zalihe hrane i pića i mesečno sledovanje toalet papira. Ne volim da budem nepripremljen, tako je. Na posao i ne idem, sve od kuće obavljam. Ne moram nigde da idem, nikoga da vidim. Ali eto, odlučim da ostanem tu i rešim ovu misteriju.
Šta ću, vratim se na fotelju da razmislim. Očigledno je nešto što će se tek dogoditi. Elem, sednem i smestim se udobno, da sačekam šta mi je to sudbina pripremila. U to i zaspem.
Probudim se u vreme ručka. Uvek se probudim pola sata-sat pre jela. Takav mi je bioritam. Opet žedan. Ustanem i kažem joj: "Dodaj mi cedevitu, mala". Ona se nasmeje tropskim osmehom, zadene plavi uvojak za uvo i na tacni mi donese kriglu punu penušavog soka. Ja joj namignem, štipnem je za obraščić. Ona sedne umiljato, tik do mojih nogu. Pomilujem je, uzdahnem i srkućem limunadu.
Oni misle da ja ne znam. Ubeđeni su da nisam primetio razliku. Ali sve je meni jasno. Samo, puštam ih. Neka se naslađuju, nek na meni proučavaju karakteristike ljudskih bića ili šta su već naumili. Samo nek je ostave ovakvu kakva je...
Poželeo sam da ustanem, ali nisam mogao da pomerim ruke i noge. Nije mi se dalo. Znoj je počeo da mi se sliva niz vrat. U trenu mi se osušilo grlo. Skočio sam iz fotelje i našao se na sredini sobe, baš ispod feng-šui zvončića. Pomislio sam kako se sablasno čuju. Da sam sad u nekom filmu, to bi baš bio režiserov dobar potez.
Negde napolju čula se sirena. Lupam. Nije se ništa čulo, ali bi baš bilo kul da posle sablasnih zvončića čujem neke sirene, policijske ili vatrogasne.
Šta je onda bilo? Otišao sam do kuhinje i smućkao sok, cedevitu. Okrenuo sam se naglo, kao da ću uloviti nekog ko se šunja po kući. Postalo je mračno, nisam mogao najbolje da vidim. Spopala me ona magla, kao da sam bunovan. A srce mi nije lupalo. Obično zalupa i stegne me, baš tu.
Otišao sam do kupatila. Ne znam ni sam zašto. Proverio sam slavine. Čisto iz navike. Dešava se da zaboravim da popravim slavinu. Onda curi danima, ja i prestanem da se obazirem. Onda me štrecne nešto, pa se setim da mi kapanje skače po živcima dan i noć. A od satova ne mogu da spavam. Svako veče isključim sve satove, osim digitalnih. Ne mogu da se smirim kad čujem kuckanje u mraku, to je kao da slušam krike izgubljene dece.
Znači, nije ni slavina, nije misteriozni posetilac. Prosto predosećaj. Odlučim ja da ne izlazim taj dan uopšte. Uvek imam zalihe hrane i pića i mesečno sledovanje toalet papira. Ne volim da budem nepripremljen, tako je. Na posao i ne idem, sve od kuće obavljam. Ne moram nigde da idem, nikoga da vidim. Ali eto, odlučim da ostanem tu i rešim ovu misteriju.
Šta ću, vratim se na fotelju da razmislim. Očigledno je nešto što će se tek dogoditi. Elem, sednem i smestim se udobno, da sačekam šta mi je to sudbina pripremila. U to i zaspem.
Probudim se u vreme ručka. Uvek se probudim pola sata-sat pre jela. Takav mi je bioritam. Opet žedan. Ustanem i kažem joj: "Dodaj mi cedevitu, mala". Ona se nasmeje tropskim osmehom, zadene plavi uvojak za uvo i na tacni mi donese kriglu punu penušavog soka. Ja joj namignem, štipnem je za obraščić. Ona sedne umiljato, tik do mojih nogu. Pomilujem je, uzdahnem i srkućem limunadu.
Oni misle da ja ne znam. Ubeđeni su da nisam primetio razliku. Ali sve je meni jasno. Samo, puštam ih. Neka se naslađuju, nek na meni proučavaju karakteristike ljudskih bića ili šta su već naumili. Samo nek je ostave ovakvu kakva je...
Autor: Ranko Trifković
