- Živeti i raditi to mora da je neka novokomponovana laž savremenog doba. Živeti i raditi. Pored toliko maestralnih čarolija bele tehnika kako i belog roblja srebrnozlatnih lokni, pored toliko mogućnosti utoljivanja požude i gladi, toliko raznih načina da se čovek izokrene i preporodi ...krene iznova ... Živeti i raditi, to je zasigurno neka fatalna greška. Moram je objasniti.
Za početak uzmimo to živeti. Evo, kao što dobro mazohističko vladanje i nalaže, evo uzeću sebe za primer ove svetle veštine. Ja evo priznajem da obožavam živeti. I da živim i radujem se svemu živom sa moje raskošne terase sedamnaestog sprata. Radujem se svetlu, ali ne i onim prokletim pticama što mi uprljaše celu terasu. Volim život i taj puls kojim eto onaj prljavi asfalt diše, volim meke listove prostitutki koje koračaju tim uzavrelim asfaltom, volim užurbanost tih sićušnih mravljih stvorenja što na ulici, toj savremenoj pozornici sveta obavljaju sve svoje nezakonite i opake radnje. Volim tu njihovu niskost i potrebu za zveckanjem novca samo u njihovom džepu.
To su odlike pravog pionira.
Ne nisam Jevrejin, kako vaša predrasuda pogrešno ocenjuje. Ne, nisam nikakav sin nekog lopovskog izroda sa visokim zgradama. Nisam ni bolestan, umno ni telesno. Bio sam kod belih mantija skoro, pa čak i to znam. Ne nisam niti ću ikad biti pripadnik bilo koje kaste ili nekog zanimanja koje vam na pamet može pasti. Ja sam samo ja. Ubogi i bezrazložno ostavljeni ljudski stvor, sa srcem i dušom, kao i okom i uhom, ostavljen na ovom pustom sedamnaestom spratu, da vas krišom i teleskopom posmatram. Zato trvdim da volim živeti.
Nije moja sudbina toliko teška i žaljenja vredna. Ne, ona je čak i svetla, i izuzev ponekim organskim potrebama neisprljana. Moja sudbina je naspram vaše mravlje i impulsivne čak i pomalo bezvredna. I sigurno dosadna, kako vaše lice sada već pokazuje. Ali, kroz ovu moju samačku i ponavljam bezrazložno ostavljenu sudbinu, kao kroz prizmu čistog dijamanta, vaša grehom umrljana i bez pravednih staza napravljena sudbina pokazuje svoje pravo lice. Živeti i raditi. Mora da to strašno boli.
Ne, evo čak i ne mogu da zamislim kako to izgleda. Ustajati uslovljen kakvim teškim gubitkom, ustajati iz svog omiljenog položaja i oblačiti se. Sama pomisao na odelo me zgražava i zato slobodno sedim na svom sedamnaestom spratu. Ogrnut vazduhom i suncem.Vidim ja vas, takozvane galamdžije, vidim vašu krotkost kako žubori dok pomirljivo spuštate glave pred obavezom. I gonite me na povraćanje. Izdajete i sina i brata, i oca i muža radi trenutne ozlojeđenosti, radi povređenog ponosa i strasti. Prolivate potoke ubojitih reči i trujete slobodne umove. Zamagljujete prozor istorije, kao da je vaš. I niste vi jedini. Ima vas još neopevanih.
Skupljenih i šćućurenih pod crvenim plaštom obmane. Smejete se svojim poslušnim slugama i pevate. I radite protiv života, protiv svojih predpostavljenih, protiv nečega što vaše prizemne asfalstske ruke nikad nisu dodirnule. Stružete svojim uraslim noktima lepotu svoje rođene majke, ubijate njena oslabljena čeda, i nikom ne dozvoljavate život. Samo vama. Večito vama epitet živih i radnih.
Ipak, niste vi sami. Ima još nepotpisanih.
Već bi se smejao neki od davno zaboravljenih heroja, kad bi sada iz utrobe zemlje iskočio da vas slučajno vidi.Da ugleda glinene potomke za koje je svoju vrelu krv istočio. Smejao bi se vašim uvređenim grimasama, vašim pokušajima smeha i radosti.Hhahaha ... da ne pominjem umrtvljene hrabrosti ... Pa prosto bi se prevrnuo od stida. Grebao bi svojim nadmoćnim prstima vrata Hada, samo da ga puste nazad, gde je sećanje pitko. Gde nema ovih zloduha u senci čoveka. Blagosloveno bilo sočivo moje kad uvide sve vaše upokojene želje.
- Ko vama rukovodi? pitao bi se lutkar, kad bi pored mene seo.
- Ne, ne ja sigurno. Ja vas samo posmatram i povraćam. To je neodoljiva nus-pojava.
Stvarno, evo zastanite za trenutak. Smirite svoj korak i bes, saslušajte me.Ko je vaš pokretač? Ko je dodirnuo prvi točak bezbrojne mašinerije, samo da vas napravi. Da vas milionima ili u trenu tako skladno sazda od nepormočive materije. Da prvljave vode nikad ne naude vašoj duši. Da strvinarska ruka nikad ne povredi vaše srce.Ko?Priroda? Bog? Popokatepetl? Nije ni bitna reč, ali ipak ste tu. Bele i crne puti, raznih nijansi. Razliveni po svetu kao vilina prašina, poslati da šta ... Živite i radite?Da mučite, ubijate i lažete ... Da spavate ... Da volite ...Ko vama rukovodi, pitam vas. Ko vuče konce vaših istovetnih pokreta. Vaših umrtvljenih ljutnji. Zar ne možete bolje? Ne možete jače? Brže? Radosnije?Gde vam je kočnica? Ko vam je pojeo um?
Sejete sa besom, žanjete sa mržnjom.
Držim svoj teleskop i žalim što su mi obe ruke zauzete dok vas gledam. Žao mi je zbog nemogućnosti da vas gađam, da vam skrenem pažnju na iskrivljenost vaših misli. Koliko čula imate?Šta da imate jedno više? Koliko bi ste se iživljavali nad svojim bratom?Koliko bi ste patnje naneli?Ne znate, ne može se to na prste izbrojati.A šta da imate jedno čulo manje?Koliko bi tek onda vaša jadanja glasna bila? Koliko bi ste milostinje tražili? Ni to ne znate. Pobili ste sve brojeve. Ostala su vam vaša imena i titule.
Zašto se i dalje smejete? Cerekate mi se u lice, mislite da znate bolje. Što ste me dirali? Što ste me spuštali, taman kad sam naučio da poštujem izlazak sunca, da udišem zvezde i pijem mesec. Zašto mi kradete mir? Vratite me mom sedamnaestom spratu i mojim pticama. I svom njihovom izmetu. Draža su mi njihova umrljana pera nego svi vaši lekovi.Ne, neću da pijem ... Neću da ozdravim... Odbi!!! NE ŽELIM LEKOVE !!! ... Hoću da ostanem lud ... da i dalje bolujem, ako je to bolest .. Hoću da lajem na prolaznike jer mi sigurno dobro ne misle. Uješću vas ako mi opet priđete. AAAAAA !!!!
Boli vaša bol, i te kako boli ... Bežite, vi tmasti oblaci moje prošlosti. Sakrite se moja slobodna sećanja.
Evo vuku me belomantijaši, hoće da mi pojedu razum svojim teorijama ... Hoće da mi ocrne srce svijim imenima, titulama ...
Bežite sva moja neopevana i voljena sećanja, bežite poješće vas mrak vremena....
U sobu prepunu njemu istih uvedoše ga. Nisu ga gledali, nisu ga ispitivali.
U njegovoj kosi sjaje svici ... Svi se oko njega uplašiše ...
U ustima mu slavuj ... barem tako zvuči ...
U njegovim očima ne blista odraz ...Kada se zagledaš nema ničega ... samo tama ...
Uvedoše jednog bradatog, nevezanih ruku kao ostalima ...
Uvedoše ga ili su ga ipak samo sledili ... Mora da im je on Bog ...
U oku bradatog blistala je ljutnja ..
Uzeše onog sa svicima i povedoše ...Prodrmaše ga, da se razbudi ...
Uhvatiše ga za kosu i ruke ... Pobegoše svici ... Nije im dosta, neće da priča ... Nem nije sigurno ...Udariše ga u usta ... namerno i izazivački ... Iznova i iznova ...Ubiše slavuja. Uvedoše ga u drugu sobu. Nanovo ga pogledaše u oči.U njima mirovala je tama. Ipak, počeo je nanovo pripovedati.
Autor: Đorđe Petrović
