Na sve ono što nas je snašlo, dospeli smo u strašnu nestašicu sapuna. Nije ga bilo ni za lek. Morali smo da odvaljujemo daščice sa gajbica i da tim improvizovanim češljevima deremo jedni drugima kožu sa leđa. To, u stvari, i nije bila koža već skrama prljavštine i mrtvih ćelija, bela masna tvar koju smo s gađenjem brisali o travu. Kosu smo trljali snažno, prstima, jedanput dnevno, nagnuti nad beli list papira. Svu perut sa glave bismo dodavali na gomilu piljevine i koristili je za potpalu. Da ne poveruješ kako dobro može da gori sasušena koža. Znoj smo strpljivo brisali sa čela, kap po kap tankim vatiranim štapićima. Cedili bismo ga u flašice i ostavljali na suncu. Iznad svake bočice bio je fišek od papira, okrenut širokom stranom nadole. Povrh tih papirnatih kapica, stajala je obična papirna traka, savijena u ve. Znoj se kondenzovao na papiru i destilovao u zajedničku posudu iz koje smo na smenu pili. Jedno vreme je vladala velika dilema da li da to isto radimo i sa suzama, ali smo se ipak složili da je bolje da suze ližemo direktno jedni drugima sa lica. Kao prvo, tako smo nadoknađivali dragocenu so, a kao drugo, prijatni osećaj prisnosti i utehe je bio neprocenjivo blago. To je bilo jedino što smo mogli jedni drugima da podarimo, osim seksa, koji je ionako bio previše kabasta zabava i oduzimao mnogo energije. Lizanje suza sa lica drugog bića, to je bilo tako plemenito spajanje srca, bez pratećeg osećaja krivice, kao kod seksa. Osećaj da vam bližnji pije suze, davao je utehu veću nego bilo koje obećanje "Biće sve u redu!". Reči su gubile šest-nula od običnog jezika i toplog daha sapatnika. Sa mokraćom smo imali mnogo više muke. Za početak, smrdela je. Nismo mogli da napravimo dobru mašinu za destilaciju, pa smo je sakupljali u velikom rezervoaru, nadajući se da će sedimentacija obaviti veći deo pročišćavanja. Tek posle dve nedelje smo mogli krivom nategom da odvojimo nešto vode iz kanistera. Nije mirisalo bajno, ali smo bar imali čime da se zaperemo. Sa fekalijama, na primer, nismo imali problema. Već prvog dana smo se dogovorili da svi to obavljamo u zajedničkoj rupi u koju smo bacali i papiriće i kore od voća, iskorišćene daščice-češljeve i sve druge otpatke organskog porekla. Čak smo i tela pobacali u septiku, kad se već malo napunila. Pošto nismo mogli da čekamo dve godine, da se sav izmet pretvori u kompost, zadovoljavali smo se snažnim udisajima ogavnih isparenja, kao krajnjem terapautskom sredstvu. Kad god bi neko od nas zapao u katatoničnu depresiju, dvojica bi ga nagnula nad jamu. Obično je par snažnih udaha bilo dovoljno da se deprimirani povrati u život i shvati da nije sve tako strašno.
Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo regulisali osnovne životne potrebe i uspostavili ritam preživljavanja, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji su uspeli da među zaostalim prtljagom i olupinama pronađu nekoliko starih Eureka i svežanj dnevnih novina. Prve dve skandinavke su planule, ali čim je izbila tuča, odlučili smo da racionalizujemo zalihe zabave. Sat vremena pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala reči naglas, a svako od nas je imao pravo na jedan pokušaj. Tako je svak dobijao tri do šest reči po večeri, a mogli smo i da pomažemo jedni drugima i tako smo cedili maksimum iz svake engimatske zagonetke. Da, skandi ukrštenice su bile najzanimljivije, ali bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.
Mučile su nas i ukrštene reči. Znate, jednom kad smo regulisali osnovne životne potrebe i uspostavili ritam preživljavanja, postalo je strašno dosadno. Oni hrabriji su uspeli da među zaostalim prtljagom i olupinama pronađu nekoliko starih Eureka i svežanj dnevnih novina. Prve dve skandinavke su planule, ali čim je izbila tuča, odlučili smo da racionalizujemo zalihe zabave. Sat vremena pred spavanje bio je određen za ukrštenicu. Stara je čitala reči naglas, a svako od nas je imao pravo na jedan pokušaj. Tako je svak dobijao tri do šest reči po večeri, a mogli smo i da pomažemo jedni drugima i tako smo cedili maksimum iz svake engimatske zagonetke. Da, skandi ukrštenice su bile najzanimljivije, ali bilo je tu i belih ukrštenica, anagrama, rebusa i osmosmerki, ali nije svako mogao da ih svari.
Autor: Ranko Trifković
