Progutao sam nešto. Stalo mi je negde na pola puta između grla i duše. Ne sećam se tačno kada se to dogodilo. Jedan veliki deo mog života nestao je u magli. Mešaju mi se slike, godine, osećanja. Mislim da je to zbog toga što čep moje muke nije nastao odjednom, nego se taložio. Kao da je vreme počelo da protiče brže i brže, sve dok nije ostalo samo curkanje života. Svet je izgubio mnoge nijanse. Više je otupelosti u mojim danima.
Živeo sam sa narkomanima. Stan je bio prostran i veliki. Oni su spavali u mračnoj sobi na večito raskupusanim požutelim čaršavima. Ja sam dobio sobičak koji izlazi na terasu. To je bio špajz nečijeg detinjstva, pun ispisanih školskih svesaka, dečijih knjiga i rashodovane tehnike. Umesto kreveta, spavao sam na dušeku, umotan u vreću za spavanje i frotir. Izgledalo je kao brlog, ali se lepo spavalo na tom ležaju.
U stan su neprestano dolazili razni likovi. Niko se nije tu fiksao, ponekad su duvali. Ali stil života je bio narkomanski. Čak su uspeli da zarade skorbut od loše ishrane. Zamrzivač je bio pun mesa, sveže zaklanog, donetog sa sela, istranžiranog na porcije. Frižider je bio pun seljačkog sira, mleka, povrća. Niko to nije hteo da jede. Jednostavno se nije uklapalo u princip samouništenja.
Ja sam se iskradao jutrom, u WC prepun starih "Politikinih zabavnika". Bilo je tu rariteta, starih edicija iz šezdesetih, divota. Bio je čist, taj WC, osim što je više ličio na arhiv štamparije nego na klonju. Tumarao sam gradom, tražio dom. Otac je režao na mene, kazao je da će mi dati sobičak pod uslovom da živim po njegovom. Već sam imao sobičak. Osim toga, spavati u zmajevom gnezdu bilo je opasnije od narkomanskog svratišta. Majka je ćutala. Slegala je ramenima. Ne možeš ovde da živiš, rekla je mirno.
Više se ne sećam šta sam radio, kako sam provodio vreme. Verovatno sam klošario u redakciji. Bio je to jedan zapušten stan u kome su bili računari i beskrajno mnogo Interneta. Moja droga. Sad mi dolazi u sećanje. Smucao sam se od jedne do druge institucije, uvek sam bio tamo gde je bilo besplatno koristiti računare. Prepodne sam išao u Računski centar Univerziteta u Beogradu, popodne u redakciju, a uveče na ETF.
Ujutru, naždrljekan pogačica i bureka, sa svežim hlebom sam dolazio kod mojih narkića. Pravio sam im doručak i onda bih se onesvestio u svom delu brloga. Pre odlaska u grad, napravio bih im ručak i onda opet krenuo u novu turu klošarenja. Ne sećam se kako se to završilo.
Živeo sam sa narkomanima. Stan je bio prostran i veliki. Oni su spavali u mračnoj sobi na večito raskupusanim požutelim čaršavima. Ja sam dobio sobičak koji izlazi na terasu. To je bio špajz nečijeg detinjstva, pun ispisanih školskih svesaka, dečijih knjiga i rashodovane tehnike. Umesto kreveta, spavao sam na dušeku, umotan u vreću za spavanje i frotir. Izgledalo je kao brlog, ali se lepo spavalo na tom ležaju.
U stan su neprestano dolazili razni likovi. Niko se nije tu fiksao, ponekad su duvali. Ali stil života je bio narkomanski. Čak su uspeli da zarade skorbut od loše ishrane. Zamrzivač je bio pun mesa, sveže zaklanog, donetog sa sela, istranžiranog na porcije. Frižider je bio pun seljačkog sira, mleka, povrća. Niko to nije hteo da jede. Jednostavno se nije uklapalo u princip samouništenja.
Ja sam se iskradao jutrom, u WC prepun starih "Politikinih zabavnika". Bilo je tu rariteta, starih edicija iz šezdesetih, divota. Bio je čist, taj WC, osim što je više ličio na arhiv štamparije nego na klonju. Tumarao sam gradom, tražio dom. Otac je režao na mene, kazao je da će mi dati sobičak pod uslovom da živim po njegovom. Već sam imao sobičak. Osim toga, spavati u zmajevom gnezdu bilo je opasnije od narkomanskog svratišta. Majka je ćutala. Slegala je ramenima. Ne možeš ovde da živiš, rekla je mirno.
Više se ne sećam šta sam radio, kako sam provodio vreme. Verovatno sam klošario u redakciji. Bio je to jedan zapušten stan u kome su bili računari i beskrajno mnogo Interneta. Moja droga. Sad mi dolazi u sećanje. Smucao sam se od jedne do druge institucije, uvek sam bio tamo gde je bilo besplatno koristiti računare. Prepodne sam išao u Računski centar Univerziteta u Beogradu, popodne u redakciju, a uveče na ETF.
Ujutru, naždrljekan pogačica i bureka, sa svežim hlebom sam dolazio kod mojih narkića. Pravio sam im doručak i onda bih se onesvestio u svom delu brloga. Pre odlaska u grad, napravio bih im ručak i onda opet krenuo u novu turu klošarenja. Ne sećam se kako se to završilo.
Autor: Ranko Trifković
