Rana je jesen i kiša pada već danima bez prestanka.Nije to ona klasična jesenja kiša već neka čudna,iritirajuća.Igra se sa ljudskim glavama i dovodi do ludila.Kao da je neko poslao da iskuša naše strpljenje.
Ima već sigurno nedelju dana kako pada i pada ,i nikako da prestane.
Kad pogledaš kroz prozor pomisliš da popušta i onda istrčiš napolje da obaviš šta već treba da obaviš po gradu i baš kada se nađeš onako na sred puta, ona se izlije svom snagom na tebe.
I tako te izaziva i poigrava se sa tobom kao sa mnom danas.
Ja sam inače jedan sasvim prosečan momak sa prosečnim potrebama , prosečnog izgleda u zemlji nadprosečne bede.Stojim sabijen u sred pošte i čekam da dođem na red.Držim u ruci neki stari kišobran kome su odavno izbile sve žice i koji mi nije pomogao ni malo, jer sada stojim ovde mokar do gole kože.Oko mene šuma penzionera i samo jedna namrštena službenica sa fasciklom u ruci kojoj je zapalo da se nađe ovde u sred ovog nevremena.Vidi joj se na faci da je ne jebu ni muž, ni šef ,a ni deca.
Ima već sigurno sat vremena kako stojim u redu i čini mi se da se nisam pomerio ni za milimetar.Neko me uporno gura drškom kišobrana u leđa.Smrad oko mene je nepodnošljiv,neka mešavina znoja,mokre odeće i toplog, zagušljivog vazduha punog pokisle prašine.Izvirujem iz gomile i pratim pogledom histerične službenice iza izmazanog stakla.Njih je samo tri a nas milion i one dobro znaju da ako im samo padne na pamet da odu na pauzu nastaće pokolj.
Pažljivo osmatram situaciju i pravim strategiju. Kako u što kraćem vremenu stići do šaltera?U koji red uskočiti i kada izvesti taj rizični manevar?Koji tabor ima porozniju strukturu,što je jako bitno u ovakvim situacijama jer mnogo je lakše izgurati bakicu nego nekog agresivnog matorog grljaša koga su od malena kljukali, i šakom i kapom ,domaćim kajmakom i masnom slaninom.
Čiji prsrti su uvežbaniji?Da li je to iskusna, dobrodržeća plavuša iza broja tri,histerična matorka iza keca ili pak ukočena brineta, podmladak u službi pošte, iza šaltera sa brojem dva.
Jebote,ovde bi se i Mao samoubio.
Polako kako vreme prolazi tako u meni raste nervoza. Cupkam,premeštam se sa noge na nogu,uzdišem,zveram naokolo.Neka baba se uporno guzi ispred mene i istovremeno gurka nekog jadnika ispred sebe.Svaki i najmanji pređeni korak ovde je kao kilometar.Osećam se kao neki beduin koji je posle dugog puta na korak od oaze upao u živi pesak.Tako blizu a tako daleko. Sa leve strane čiča sa masnim kačketom i još masnijim stomakom podriguje na neku jeftinu kobasicu pravo meni u facu i to onako fino,kulturno.Sa desne strane neka preterano našminkana babuskara namiguje mi i gurka me laktom kao slučajno u bubreg moj namučeni.Dala bi se baba za jedno mesto u redu bliže šalteru.Ne pali baba to kod mene-mislim se u sebi-nisam baš toliko potonuo.Ovaj iza mene nikako da odustane,ostaće mi masnica na leđima ako uopšte izađem odavde živ.
I tako, vreme prolazi,deda psuje babu,baba psuje dedu a svi zajedno psujemo celokupnu radnu snagu PTT-a i to zajedno sa čistačicama,nikoga ne štedimo.
Postajem kao peščani sat,svake sekunde,sa svakim novim zrnom bes u meni raste.
Eksplodiraću.
Dok sam ja tako zverao , nervirao se,cupkao,češkao se kojekuda itd osetih odjednom snažan nalet nekakve sile sa desna i u roku od nekoliko minuta nađoh se na podu.Potrebno je vremena da se čovek mog rasta u ovakvoj gužvi nađe na podu ili tačnije na nekom dedi i njegovom kišobranu.
U ovakvim okolnostima, kada padaš , obavezno povlačiš žrtve za sobom, hteo ti to ili ne.Takva su vremena došla, jebiga a možda su takva uvek i bila,ko zna?
Odjednom oko mene bujica psovki, pogledam na gore kao pobesneli pas kog je upravo neki srećković zdrmao u rebra i to kvalitetnom šiljatom cipelom, kad na vrh brda ona našminkana baba.Psuje me onako kočijaški što ne pazim.Krenem da ustanem kad onaj deda zakuka ispod mene a iz visine dopre žagor -Vidi ga, ubi dedu.Jadni mi sa ovakvom omladinom.Ništa neće da rade , samo spavaju po ceo dan i drogiraju se.Sramota
E to je ta kap koja je prepunila čašu.
U trenutku sve mi se zacrnelo pred očima i neko ludilo proključa u meni.Osetih se kao vulkan koji je dugo,previše dugo bio neaktivan i sada je rešio da nadoknadi svo to izgubljeno vreme jednim silovitim praskom i iskali svoj dugo potiskivani bes na obližnjem seocetu.
Skočim na noge i prvo dokrajčim onog dedu na podu i to sa ovim mojim raskupusanim kišobranom, da i on posluži za nešto.Deda zakuka glasno i samo klonu glavom.
Prolomi se vrisak u masi-Manijak,manijak.Bežite ljudi!!!!
Uhvatim onu našminkanu babu sa leđa i to baš u trenutku kad je krenula da beži i iskalim svoj bes zubima na njenom izboranom vratu i pustim je samo da tromo padne na mokar pod.Pogledam oko sebe krvavih očiju i krvave brade.Ljudi beže u panici jedni preko drugih.Ugledam onog masnog dok je gazio neku babu da bi stigao do vrata.U jednom skoku baš kao na filmu nađem se pored njega,pogledam ga ludački izbečenim očima tek da se malo usere od straha a onda mu skinem onaj masni kačket i nabijem ga duboko u njegovo još masnije grlo.Da vidim sad kako ćeš da mi podriguješ.Dohvatim od neke babe koja se skamenila od straha i upravo doživljava srčku kišobran dobro očuvan sa metalnim vrhom i krenem sa njim da vitlam divljački po izbezumljenoj masi.Nabodem nekog u oko,nekog u stomak,nekog u leđa,ma bodem gde stignem.Krv pršti na sve strane baš kao u nekom lošem holivudskom filmu.Zamahnem kišobranom još jednom za kraj onako u prazno tek da se vidi kako baratam njim,krv pljusnu po šalteru broj dva,obrišem rukavom onu krv sa stakla i ugledam jedno mlado lice kako mi se smeši.
Ima već sigurno nedelju dana kako pada i pada ,i nikako da prestane.
Kad pogledaš kroz prozor pomisliš da popušta i onda istrčiš napolje da obaviš šta već treba da obaviš po gradu i baš kada se nađeš onako na sred puta, ona se izlije svom snagom na tebe.
I tako te izaziva i poigrava se sa tobom kao sa mnom danas.
Ja sam inače jedan sasvim prosečan momak sa prosečnim potrebama , prosečnog izgleda u zemlji nadprosečne bede.Stojim sabijen u sred pošte i čekam da dođem na red.Držim u ruci neki stari kišobran kome su odavno izbile sve žice i koji mi nije pomogao ni malo, jer sada stojim ovde mokar do gole kože.Oko mene šuma penzionera i samo jedna namrštena službenica sa fasciklom u ruci kojoj je zapalo da se nađe ovde u sred ovog nevremena.Vidi joj se na faci da je ne jebu ni muž, ni šef ,a ni deca.
Ima već sigurno sat vremena kako stojim u redu i čini mi se da se nisam pomerio ni za milimetar.Neko me uporno gura drškom kišobrana u leđa.Smrad oko mene je nepodnošljiv,neka mešavina znoja,mokre odeće i toplog, zagušljivog vazduha punog pokisle prašine.Izvirujem iz gomile i pratim pogledom histerične službenice iza izmazanog stakla.Njih je samo tri a nas milion i one dobro znaju da ako im samo padne na pamet da odu na pauzu nastaće pokolj.
Pažljivo osmatram situaciju i pravim strategiju. Kako u što kraćem vremenu stići do šaltera?U koji red uskočiti i kada izvesti taj rizični manevar?Koji tabor ima porozniju strukturu,što je jako bitno u ovakvim situacijama jer mnogo je lakše izgurati bakicu nego nekog agresivnog matorog grljaša koga su od malena kljukali, i šakom i kapom ,domaćim kajmakom i masnom slaninom.
Čiji prsrti su uvežbaniji?Da li je to iskusna, dobrodržeća plavuša iza broja tri,histerična matorka iza keca ili pak ukočena brineta, podmladak u službi pošte, iza šaltera sa brojem dva.
Jebote,ovde bi se i Mao samoubio.
Polako kako vreme prolazi tako u meni raste nervoza. Cupkam,premeštam se sa noge na nogu,uzdišem,zveram naokolo.Neka baba se uporno guzi ispred mene i istovremeno gurka nekog jadnika ispred sebe.Svaki i najmanji pređeni korak ovde je kao kilometar.Osećam se kao neki beduin koji je posle dugog puta na korak od oaze upao u živi pesak.Tako blizu a tako daleko. Sa leve strane čiča sa masnim kačketom i još masnijim stomakom podriguje na neku jeftinu kobasicu pravo meni u facu i to onako fino,kulturno.Sa desne strane neka preterano našminkana babuskara namiguje mi i gurka me laktom kao slučajno u bubreg moj namučeni.Dala bi se baba za jedno mesto u redu bliže šalteru.Ne pali baba to kod mene-mislim se u sebi-nisam baš toliko potonuo.Ovaj iza mene nikako da odustane,ostaće mi masnica na leđima ako uopšte izađem odavde živ.
I tako, vreme prolazi,deda psuje babu,baba psuje dedu a svi zajedno psujemo celokupnu radnu snagu PTT-a i to zajedno sa čistačicama,nikoga ne štedimo.
Postajem kao peščani sat,svake sekunde,sa svakim novim zrnom bes u meni raste.
Eksplodiraću.
Dok sam ja tako zverao , nervirao se,cupkao,češkao se kojekuda itd osetih odjednom snažan nalet nekakve sile sa desna i u roku od nekoliko minuta nađoh se na podu.Potrebno je vremena da se čovek mog rasta u ovakvoj gužvi nađe na podu ili tačnije na nekom dedi i njegovom kišobranu.
U ovakvim okolnostima, kada padaš , obavezno povlačiš žrtve za sobom, hteo ti to ili ne.Takva su vremena došla, jebiga a možda su takva uvek i bila,ko zna?
Odjednom oko mene bujica psovki, pogledam na gore kao pobesneli pas kog je upravo neki srećković zdrmao u rebra i to kvalitetnom šiljatom cipelom, kad na vrh brda ona našminkana baba.Psuje me onako kočijaški što ne pazim.Krenem da ustanem kad onaj deda zakuka ispod mene a iz visine dopre žagor -Vidi ga, ubi dedu.Jadni mi sa ovakvom omladinom.Ništa neće da rade , samo spavaju po ceo dan i drogiraju se.Sramota
E to je ta kap koja je prepunila čašu.
U trenutku sve mi se zacrnelo pred očima i neko ludilo proključa u meni.Osetih se kao vulkan koji je dugo,previše dugo bio neaktivan i sada je rešio da nadoknadi svo to izgubljeno vreme jednim silovitim praskom i iskali svoj dugo potiskivani bes na obližnjem seocetu.
Skočim na noge i prvo dokrajčim onog dedu na podu i to sa ovim mojim raskupusanim kišobranom, da i on posluži za nešto.Deda zakuka glasno i samo klonu glavom.
Prolomi se vrisak u masi-Manijak,manijak.Bežite ljudi!!!!
Uhvatim onu našminkanu babu sa leđa i to baš u trenutku kad je krenula da beži i iskalim svoj bes zubima na njenom izboranom vratu i pustim je samo da tromo padne na mokar pod.Pogledam oko sebe krvavih očiju i krvave brade.Ljudi beže u panici jedni preko drugih.Ugledam onog masnog dok je gazio neku babu da bi stigao do vrata.U jednom skoku baš kao na filmu nađem se pored njega,pogledam ga ludački izbečenim očima tek da se malo usere od straha a onda mu skinem onaj masni kačket i nabijem ga duboko u njegovo još masnije grlo.Da vidim sad kako ćeš da mi podriguješ.Dohvatim od neke babe koja se skamenila od straha i upravo doživljava srčku kišobran dobro očuvan sa metalnim vrhom i krenem sa njim da vitlam divljački po izbezumljenoj masi.Nabodem nekog u oko,nekog u stomak,nekog u leđa,ma bodem gde stignem.Krv pršti na sve strane baš kao u nekom lošem holivudskom filmu.Zamahnem kišobranom još jednom za kraj onako u prazno tek da se vidi kako baratam njim,krv pljusnu po šalteru broj dva,obrišem rukavom onu krv sa stakla i ugledam jedno mlado lice kako mi se smeši.
Eh pusti snovi moji....
Izvolite –reče mi lepuškasta brineta i ja joj pružim svoju karticu a ona meni moju jadnu platu.Pomislim na trenutak da joj zatražim broj telefona a onda mi pogled padne na onih par hiljadarki u šaci i samo pokunjeno pognem glavu i krenem da se probijam kroz gužvu .
Izađem napolje a tamo kiša i dalje pada i tek kad me hladan vlažan talas pljusnu po goloj glavi primetim da sam zaboravio kišobran.
Autor: Mirela Trako
