Baila, Baila, Baila

Zamislite…
Zamislite da se nalazite na beskrajno dugoj peščanoj plaži. Duboko udišete izazovne mirise daljina koje raznosi vetar. Vaša bosa stopala nežno uranjaju u vlažni pesak. Posmatrate sopstvene tragove kako nestaju, zavedeni morskim talasima. Preplavljuje vas osećaj slobode. Širite ruke ka nebu. Prstima dodirujete penaste oblake. Sunčevi zraci prave neobične šare po vašem telu.

Iznenada, u daljini primećujete šarenu ležaljku, zakačenu između dve palme. Već sledećeg trenutka lagano se ljuljate, uživajući u dodiru mekane tkanine. Obuzima vas tiho zadovoljstvo. Zatvarate oči. Slušate papagaje, koji se svađaju na vama nepoznatom jeziku. Osećate nečiju senku na svome telu. Usporeno otvarate oči. Tamnoputa devojka, crne talasaste kose, čarobno vam se osmehuje. Bez reči vam pruža prepolovljeni plod kokosa napunjen božanstvenim nektarom. I nestaje.

Nakon prvog gutljaja slatko – gorkog napitka osećate laganu vrtoglavicu. Odjednom, čujete zvuke nepoznate muzike, koja vas mami da plešete. Začuđeno postajete svesni da vam se telo pomera, začarano neobičnim ritmom.

Oko vas započinje ludi, razuzdani ples.
Palmine grane uvijaju se plešići sa vetrom. Talasi plešu sa oblacima. Rakovi užurbano izlaze iz mora da bi plesali na Suncu. Kockice leda bučno plešu svoju poslednju igru.
Ispijate, sa uživanjem, ostatak nektara. Osluškujete zvuke oko sebe. Razumete govor mora. Smeškate se šapatu vetra. Blago dižete obrvu na ironično dobacivanje papagaja. Ljudi koji se smeju imaju istu boju kože. Govore istim jezikom kao i vi. Dozivaju vas da im se pridružite u plesu. Bez razmišljanja iskačete iz ležaljke i započinjete neobuzdano da plešete.
Čujete sopstveni smeh koji postaje sve glasniji.

I shvatate. Život je jedan dugi ples.

I pevate. Baila, baila, baila...

Autor: Ivana Nikovič Vanja