Safirni zmaj je bio poslednji član svoje vrste, Drevnih Zveri, koje su istrebili kraljevi vitezovi. Živeo je na Sumornoj planini, u prostranoj podzemnoj odaji ispunjenoj zlatom na kojem je spavao. Kada bi ogladneo, izletao je napolje i lovio divljač. Pa ipak, draža hrana mu je bila podgojena stoka koju su gajili ljudi. Zbog toga je mnoštvo hrabrih vitezova pokušavalo da ga ubije, ali uzalud. Njegov modri plamen ih je sprečavao da mu nanesu ijednu ranu. Tako je prolazilo vreme. Jednog dana, safirni zmaj je ožedneo i otišao na potok da se osveži. Dok se izležavao na Suncu, kao pravi gušter, nešto mu je zaklonilo svetlost. On lenjo otvori jedno oko i shvati da ispred njega stoji sedam metara visok zmaj, plave krljušti, ogromnih očnjaka. Ustvari, njegov brat blizanac. On poskoči iznenađeno, ne verujući svojim očima. Bili su isti, potpuno identični. Osim što je na vratu njegovog brata bilo smešteno sedlo u kom je sedeo vilenjak. Tada mu je sve postalo jasno. Davno, davno, pre trista godina, u zmajevom leglu stajala su dva safirna jajeta. Dok su roditelji spavali, grupa od desetak ljudi se ušunjala i ukrala jedno. Čim je svanula zora, stariji zmajevi su pobesneli. Pronašli su i nemilosrdno ubili devet lopova, ali onog desetog, onog najvažnijeg kod kog se nalazilo jaje nisu našli. Na kraju su poginuli tražeći ga, ostavivši svog sina da se brine sam za sebe. U očima divljeg zmaja probudi se gnev. Osvetiće smrt svojih roditelja i spasiti brata. Dvoboj poče. Vilenjak je bio takođe i vešt čarobnjak. Kada divlji zmaj napade plamenim mlazom, on podiže nevidljivu zaštitu i plamen im nije mogao ništa. Tada njegov zmaj ugrize brata za prednju nogu ostavivši mu krvav trag. Divlji nije hteo da uzvrati. On je želeo da uništi čarobnjaka, ali ne i svog zabludelog brata. Nastavili su sa borbom. Drva su čupana iz korena, trava spaljena do poslednje vlati, velike bare modre krvi prekrile zemlju. I kada su oba zmaja konačno prestala sa borbom, umorni, vilenjak upotrebi svoje lukavstvo. Iz žbunja se otkriše ljudi i vilenjaci sa lukovima i strelama, na stotine njih. Oni počeše da gađaju zmajevu slabu tačku i pre nego što je on to shvatio. Oštri vrhovi strela mu se zabiše u krila uz ogroman bol, njegov brat skoči mu za vrat i nimalo nežno ga obori na zemlju. Safirni zmaj se tada predao i pustio da ga zavežu čeličnim lancima. Zatim ga brat uprti na leđa i uz tešku muku ga dovede do glavnog grada ljudske kraljevine. Po naređenju postavio ga je ispred gradskih kapija gde se okupila gomila ljudi, koji su urlali i gađali ga kamenjem. Vitez u svečanom oklopu je držao spreman mač da mu prereže grkljan. Safirni zmaj se nije opirao. Gledao je unaokolo i tada je susreo pogled svog brata. Bio je hladna, ispunjen ... željom za ubijanjem. On nije bio samo sluga koji je morao da se pokorava. On je želeo da bude zao, želeo je da ubije svog brata. To je vratilo želju za život safirnom. Poživeće još neko vreme, taman toliko da istrebi tu pošast. Vitez mu je prišao i potegao mač, ali bilo je prekasno. Zmaj skoči i pokida lance, koristivši poslednji izvor energije. Okupljeni ljudi počeše da vrište i beže, a sa njima i vitezovi. Njegov brat je krenuo napred, ali safirni ga zaustavi pogledom. On poče da okleva, ali to je bilo dovoljno. Njegovi očnjaci se zariže u meku kožu grla svog brata i on mu jednim snažnim trzajem završi život. To je bilo to. Safirni je poživeo još samo par minuta da vidi kako vilenjak umire i onda se, spokojan, pridružio svojim roditeljima u večnim lovištima.
Autor: Dušan Arsenović
Autor: Dušan Arsenović
