Samo zbacim ćebe i jorgan sa sebe. Neka ih, neka dremaju kad ne mogu ja. Ne nameštam ih, a što bi ih pa namešt’o. Izvlačim se go golcat. Noge uvlačim u papuče. Reče mi brica, “nikad bos nogom na pod, srce to registruje”. Poslušam ga najčešće, poslušam ga i ovaj put. Obujem papuče, to sam već rekao. Gaće na stolici me sačekaju. Uzmem i njih. Pogledam, gde je šlic, okrećem. Opa! I na dugu stranu, opa! razvučem. Navlačim preko guzice.
Jedna majica, bela, izvrnuta. Druga, dozirano bela i nju navlačim. Preko vrata, naravno. Kašljucam, bronhitis opominje. Dobro jutro, naziva mi. Pod škripi. A kako i ne bi. Parket je od svih mogućih fela: od bukove, hrastove, jasenove, od većih, manjih, od A, B, C, van klase... do mojega. Ko će to ujediniti. Ni majstor Bečejac nije mog’o.
Skuvao bih kafu. Već je čujem kako: CEEEEEEEEEE, BEEEEEEEEEEEE, pijuče. Otvaram vrata od radnog stola, škripi. Nema čezvice…jebote. Otvaram drugi deo, ugledam njenu vazicu, ljubičaste boje sa ručkelama koje se zlate. Pokraj nje - tražena. Ja džezvicu za uši, mućnem je malo, sipam vodu iz flaše koja se u toku noći nakupila jer kaplje pri vrhu pimpeka… kaplje i ovamo na krajičku. Lepo zazvuči ova poslednja reč u prethodnoj rečenici. Podseti me na nešto. Ponovo kašljucnem.. Džezvicu sam stavio. Voda se čuje. Stavljam kafenu kašičicu.
Tera me. Da li ostaviti ili nastaviti kuvanje. Čuje se, brzo će... Po znaku klupkanja u stomaku, rekao bih. Izdržim ovoga puta, mada sam kekeljav. Ne samo kad je sranje u pitanju.
Sipam u šoljicu sa cvetićima, isto ljubičastom bojom. Uzimam je, odlazim u vc. Pre toga, gasim svetlo u niši. Štednja, u gene se uvukla. Stavljam kafu na veš mašinu. Skidam gaće na ladnu šolju. Prolazi laka grmljavina poda mnom. Polako ispijam kafu.
Napravljen je uvod, možemo dalje, opušteno. Povučem uzicu, kotlić udavim. Voda pljusne jednom, pa drugi put, ne okrećem se da gledam, zeleno se hranim, nema šta da ostane. U prirodi je drugačije. Pre nego počne sa tom rabotom, čovek pomno zagleda to mesto. Tu se može otkriti ko je najizvidjač. Ko najviše sere, taj je naveći izvidjač. Vojska to treba da iskoristi.
Mene pitate? Obično zadjem medj’ dženerike ili neko druge drvuljke, samo da je blizu. Poznato je da ono naše ne voli daljine. Trava miluje guzu, kakav toalet papir! Ni jedan je ne može zameniti. Bilo je i onih koji su pravljeni reciklažom papira stranačkih programa, ideoloških novina... Poznato mi je, nego šta. Ne bih vam pominjao da im na guz papiru nisam naslućivao tekstove. Od knjiga slične prirode pravljene su nalepnice za uskršnja jaja. Toalet papir nikako!
Ovaj put: sednem na kadu, peškir preko kade. Operem guzicu, pravo preko razdeljka. Obrišem istim peškirom, moje je lice, moja i guzica. Vratim šoljicu na radni sto. Prisetim se. Trenerka, ostala na žici za veš.
Izlazim, hladno me dočekuje. Obloži me hladno k’o celofanom. I mačak me dočekuje, glavom već oće da udje, onaj žuti, umiljatiji. Umitatost nosi sa sobom manju opreznost. Opreznost? što je pominjem? Ma koliko mi se činilo bitnom, u ovom do sada predjenom životnom putiću, opreznost je nebitna. Položio sam vozački, davno, ali mi niko do sada ne dade volan života u ruke. A sam ga oteti nisam znao. Moje je da pratim punu liniju pomenutog života. Preticanje nije za mene. Ako vozač pojuri, rado ću mu reći:
“Sačekaj, samo da izidjem!”
“Ljutiš se?”
“Ma, kakvi.”
“Ne podnosiš brzinu?”
“To već može.”
Vraćam se, žuća na stepeništu izokrenuo svoju trbušinu, pomazim ga. Prilazi sivi, i on češe glavu o žuću, hoće njega da pomazim. Pošašoljim ih. Podjednako, koliko je to moguće. Oduvek sam se trudio da imam obzira prema drugima, pa makar bili prema meni životinje. To me je, priznajem, sjebalo. Ljutim se samo kad druge uvrede, povrede, ponize, ne praštam, ma ko bio. A kad sam ja u pitanju, te iste što su druge olajavali, spuštali im, pravdam, u sebi nalazim razloge tome.
Ne dajte da filozofiram, čim osetite, vi laganica preskočite, ni hop ne morate reći - okrenite stranu. Ako primetite da nisam završio na njoj fantaziranjem, okrenite još jednu, slobodno. Vraćam se u kuću. A, vi, kako hoćete. Možete unutra, a možete me sačekati. Dobro, slažem se. Brzo ću.
U 6,48 sam na kapiji. Mala zaključana. Otvaram veliku. Zatvaram za sobom rajber, kračun, kako se već zove. Prekrstim se za srećan put. Na satu je 6,49. Glavu bacim levo, bacim desno: svi spavaju, samo ptice i nebo ćute.
Nije baš tako. Tu su bedaci: onaj sa biciklom što ga žena ostavila (takav sam i sam) - pravo Kanada. U drugoj ulici, smežuran i izbrazdan, verovatno, ide na graćevinu, čujem i mešalicu koja okreće svoj stomak. Traži da je neko istrese. Posle šest lopata, sve znate, Trpimirovići moji.
I onaj kalioničar što sam mu rekao da će se brzo obogatiti. Tako i bi. Nevoljno me pozdravlja. Zna gde radim. Vama reći neću.
Prošao sam vodotoranj, stigao do motela, starog puta. Izgraćenog 1934. Autobus prodje, “Lasta”. Levo ostaje igralište, a ispred mene most, koji kao da se još više propinje. Drveni, ne znam što ga nisu zaštiti. Ne znam zašto još niko ništa nije napisao.
Tri patke brode. Verovaatno je bar jedan muški medju njima. Stigao je prvi lovac jugićem, jest jugićem. Neke metalne boje, uklapa se u drvo koje je požutelo i Titovu kuću, koju lovci lovcu napraviše.
Prešao sam put, gde nema pune linije. Ne znam da li to pravilo važi i za pešake, ali za svaki slučaj! Ulazim pored zoo vrta. Pogledam u nebo da se topola ne bi srušila na mene. Već sam na stazi. Ovuda sam juče prošao. Nisam imao ovu sklameriju da sam sebe snimam, zato ponavljam – ovaj put. Nikad se ne zna? Da li će mi baterija izdržati?
Da li ste znali da se koprive tokom cele godine obnavljaju? Kada se pokose, izniknu mlade. To je biljka koja se ne da. Zaboravio sam da stavim trenerku u čarape. Tako se manje kvasi, prlja se od patika. Vrhovi patika su pokvašeni. Ništa čudno, novembar je – već šesti dan.
Prešao sam potok. Kao potok!!! Nekad bio potok. Srebrna nit na nebu s leve strane! Penjem se uz brdo. Desno ostaju Leje. Bager svaki dan ravna, narod baca šut, a on ravna. Biće izletište, kažu. Biće lepo, kad bi bilo. Možda i bude. Biće.
Stresem iz nosa dva puta, dizne probudim. Osećam paljevinu s prvih njiva. Ljudi zaboravljaju: ni zemlja ne trpi opekotine I ona ima lice. I to preosetljivo. Njoj nema ko kožu da nadomesti. Njena ružnoća na ljudima se očituje. Ogleda i te kako.
Samo čujem korak. Svoj korak, drugog nikog nema u njivama. Ni grad nije toliko daleko da se ne bi čule šoferdžije. I njih čujem. Mašem rukama kao pravi hodači. Izgleda da se dobija u brzini, da mi misli slabe, videćemo.
Nedaleko vodosistem. Nisam ga spomenuo zbog njega samog. Jebeš njega! Nije bitan. Spuštam ruke. Već mi dosadilo da mlataram. Farma svinja podsetila me na onog zvezadaša. Otac mu bio poljoprivredni inspektor. Voleo žensko više od svega. A i sin mu; isto tako - skeniran otac, da ne kažem - prekopiran. Na jezero kada dodju pratilje svojih muževa, ošacuje jednu od njih, ode sa njom da nabavi štogod, a on mladjan - niko nije sumnjao u njega. NJoj lepo, njemu još lepše. Kada je stasao i svastiku je napadao. Tako jako da se dočulo. Dalje ne! To je već njegovo. Nego da vam kažem: poprciljivost je resurs jedne države. Malo naša pa i druge zemlje razmišaju o tome. Jer sve treba usmeriti u pravom pravcu. I eto vajde, koristi, ostvarenje viših intresa. Poprcljivi čovek i poprcljiva žena su bogom dati. To je bogastvo zemlje kao ruda, kukuruz... kao šume, kao elektronika.
A, da! Da se vratim. Zaposlio se on, poprcljivi na toj farmi svinja, tu, gde se navodnjava. Jedno veče došao kamion. Poneo malo više svinja – kradom, tj. bez otpreminice. Kad farovi farovima u susret: MUPovi ovima, kamioniovim. Oči u oči, jedni drugima. Žarulja žarulji. Uhvate ga. Nekako se, valjda, izvukao. Ne vićam ga od tada. Dugo. Ne pitam za njega ni onoga što je medicinsku završio. Drugar mu. E, taj se družio se sa debelim apotekarovim sinom. Da dodam: apotekari su bili oboje, i naja i taja. Potrefilo se. Para imali. Ovaj sa sinom im, koji je tuta-muta, po Evropi. Svuda. Navik’o medicinar na putovanja. Ko na nešto navikne, teško se odvikne. Kako tada, tako i danas. A sve je počelo, sam priznaje od onoga dana kad je otkočio ujakov autobus i ovaj krenuo i uzjašio komšijsku banderu. Isto mu: bio narodni ili nenarodni režim. On putuje. Kada su apotekari nastradali, nastavi sam. Bio i u Americi. Nigde ne radi. Špric nijedan nije zabo. Od struke ništa. Prijavio adresu u vikend naselju – Kalakača b.b., da ga niko ne može naći. Muva sa nekretninama. Muva sa tastom, muva sa ženom. Muva ženu. I lepo mu. Lepo i njoj. Kad ga sretneš, stalno se smeje. Pokaže ti poneku sliku sa estradnim i neestradnim, sa sportistima i glumicama. Sve visokog ranga. Slikao se s njima, te u Italiji, te u restoranima, stigao je taj i do Jerusalima. Reče da je hadži. Pokazivao i papire. Ne znam zašto uz Prtina ne stoji i to. Hadži.
Prelazim preko kukuruzovine koja mi izvija noge. Znam kakav je taj domaćin, mada nisam za njega ni čuo. Izbaci taj iz svog dvorišta, samo da nije u njegovom. Tako radi kući, tako i ovde, na njivi. Na put: tras!.
Zato ću ja kroz kukuruze, put je vlažan. Posebno na suncu. Klipovi veliki, jedri. Izlaze iz komušine. Kakve veze ima komušina sa Skandinavijom? Pa, ima! Čućete!
Škljocao sam daljinskim, s kanala na kanal. Neko devojče čita vesti, palamudi. Regionalnom su je nazvali, ne nju, nego televiziju. Zastanem. Kad ono gosti, njih troje... Medju njima i predsednik opštine. U studiju još dvoje smežuranih skandinavaca, ispušenih lula: jedna muška, druga ženska. Došli da vide kukuruz. Kod njih je tako mali i nikakovan. Devojče nabaci, mada joj u košuljici kako se kaže nije pisalo - da joj nadju mladoženju. Bože moj, kakva li će im deca biti, pomislim. Ovakva lepota za iglo da se uda, u led da ode. Kad voli, nek izvoli, progovori nešto globalno iz mene. Nadjača me globalno: zašto bežati od tuge. Tuga je od Boga data kao i sreća. Čovek trči, juri, jezik isplazi, sreću da ugrabi, a tuga mu je naj druga, rekao bi DJ.B. Pri kraju života obe se izjednače, sližu se, više se ne razlikuju, priznao ti to sebi ili ne. Bistro, Nidžo, rek’oh sebi posle ovih reči kao da ću u vodu, kao da ću na pecanje. Razbistri mi se pred očima.
U jednom delu put se uspinje. Boga mi, ja se propinjem. Ne osećam nikakvu zadihanost. Samo vilin kosu, vlagu sa kukuruza uvlačim. Ima i neobranih. I dolazim do puta. Treba da ga presečem.
Ostavljam tablu ulaska u mesto. Jarkovci. Na ćiriličnim pismu. Ili nema nacionalnih manjina, ili ćute. Što duže ćute, to će burnije reagovati kod mećunarodnih i kod nevladinih…
I spuštam se pored šipkova i vrapca. Samo jednog. I jedne bandere koja vodi žicu bez smisla. Silazim do brane. Mislio sam da krenem duž nje. Mislio sam da uključim mobilni. Jedna čaplja, odma’ uz splav, blizu obale. Graknu i razlete se, u daljinu. Verovatno nekog opominje.
Na drugoj strani jezera drvo, zimzeleno. Klasika. Posmatram vagon i nastešnice, kojima su izletnici dolazili. A na vagonu sulundar, običan. Ne prilazim, možda ima nekoga. Može se tu živeti. Spremam se iznad jezera, povrh jezera. Najzad se setim da i mobilni uključim. I ranije sam pomišljao. Svetlo se na njemu upali. Držaće par sekundi. Da li mi se neko javljao? ostavio poruku? Održavanje veze sa svetom je bitno – naročito na d a lj i n u.
Jedan žuti, igličasti, pun inja u cvetu, ne znam zašto je lep u ovo vreme. Zašto u poznu jesen kad nema nikog da ga opraši? Biće da je najveći narcis, njemu niko ne treba, verovatno je sam sebi dovoljan. Ima takvih, nadje se medj’ cvećem i medj’ ljudima. Za njih je kosmos ništavna reč.
Opet ona čaplja. Odlete. Bila je na samoj obali. Obala je spuštena, pa je nisam video. Popizdeće od mene. A možda ona, k’o Kinezi liče jedna na drugu. Možda je ova sasvim deseta.
Sakri se bizonski pacov. On najlakše sakriva guzu: guzu gore, glavu dole i gotovo. Podseća me na nekog, ne krznom, već ponašanjem. Pa, bože, na mene. Pljunuti ja. Korišćenje čestog ja, pa ja, ukazuje na sebičnost kao podvrstu posesivnosti, sebičnosti, da pače. Da pače, tudjica je to. Tako nazivaju reč, u ovom slučaju rečcu koja preleti iz tudjeg jezika. U ovom slučaju, jezika meni znanog, nadam se ni vama ne tako stranog.
Na obali u dresirnom sa šeširom, pravi komandos. Ja njemu dobar dan, on meni dan. Dovoljno za razumevanje. Dovoljno za ribolovački razgovor. U te dve reči sve se kaže, u te dve reči sve se nadje. Sve ostalo je suvišno, uverićete se i sami.
Šta mislite o čoveku koji je preorao deo letnjeg puta? – upitam ga jer sam to na putu ranije video.
“Mnogo.”
Šta mislite, opet, o njemu, ako je na tom delu zasadio voćku?
“Mnogo više.”
U redu.
“A šta ako se ta voćka primila?” –sad on mene pita.
O takvom ne treba uopšte razmišljati. Prepuno razmišljanje ravno je nikakvom razmišljanju.
Ispred mene, ne verujem ni ja – bidermajer. Otkud on, prva misao. Zalutao na obalu, druga misao. Bože, na obalu ništa ne zaluta, sve se donese.
Na ćošku jezera, ima i to. I jezero ima ćošak. Sve ima svoj ćošak. Sve je ćoškasto u suštini. Na ćošku jezera, bratija. Razbijena u dve grupe. Psi se raduju, kako i ne bi. Ne znaju oni, a ne znaju ni lovci, zašto su.
Odoše niz strnjiku, odoše i uz obalu, po obodu šume. Raširili se. Zvižduću, galame. Tako bi oni i čoveka terali. Lov im je zamena za rat. Mada, nisam čuo da je medju lovcima bilo velikih zlikovaca.
Dernjače se. E, da je FK takva bratija. Koji su to navijači, samo da ih je saterati u ogradu. Teško. Pretpostavljam da je teško. Navikli su da lutaju, bauljaju.
Metak opali tamo negde. Neki pacifista mi je jednom rekao: “Ne znaju oni da metak koji se ne opali ne zardja. Da to znaju ne bi ga nikad opalili.
A jezera su” –nastavi on – “ista-nikakve razlike. Kad stignete do prvog u svom životu, tu i ostanite. Ne morate dalje. Šta vidite, doživite, doživećete i na svakom drugom. Čudnovato! Možda i nije. Znajte da vam to govori onaj koji do reči ne drži. Ne tako. Onaj koji obećanja ispunjava, a rečima se frlja, smisao njihov kroz muziku osluškuje, a ne kroz gotova značenja, skrojena u debelim rečnicima. Svi rečnici su debeli. Oni tanki nisu rečnici, oni se gutaju “bez muke. Možda je sve ovo moje pravdanje. Jer pred neznancem se pravdam. Ako, hoćete i Bog je neznanac. I pred njim najviše.”
Već sam tu. Jarkovci su selo k’o sa čestitke. Tako crkva, ispostaviće se prva medju ostalim, a tako kuće. Umišljate? Umišljate, drago mi za to! Crkva iznad svih. Kao i u našim dušama. Spuštam pogled na zemlju. Tamo mu je mesto.
Ulazim u selo, pitam: je li selo bogato? Gleda me nevericom seljanin:
“Kako ne bi bilo? Pogledaj koliko crkava ima?”
Pogledam po komandi.
“Bogato je ono selo koje ima puno crkava.”
U, jebote! Njemu ili vama, svejedno, kome ću. Četiri, ej, četiri crkve, bogato selo. Ovo je bogato.
”Zdravo bogato!” – puni usta seljanin.
Mačka predje put. Neće mi uticati na rukopis. On je krenuo svojim putem, povratka nema. Ćušnem mačku: šiccc, pravo s njom u Egipat. Kao da sam turistička agencija. Besplatno je pod rep, pa u Kairo. Tamo će joj biti božnastveno, ako njene srodnike cene bar imalo kao nekad.
Govorim vama, a mislim na ateriranu mačku: na svoj put se zaputi, ne razmišljaj puno pri tom, jer ono je najčešće trošenje u prazno, rad na leru. Na njemu srešćeš bar jednog dobrotvora. Ju jebote, ustrašio sam se od ovih reči, a da ste tek čuli kako sam to izgovorio.
Ako ideš pjehe putem, ne zagledaj u auta koja ti dolaze u susret. Tako je mala verovatnoća da u njima bude neko ko ti je poznat, a još manje da te primeti, a još manje da ti se javi.
Klizim kroz selo. Trotoar svuda betoniran, samo pred grobljem – nebetonirano. Mokra cigla i zemlja. Od vrata gledano, jedna strana od cigle, a druga zemljana. Ni posle ovog čitanja, a čitam rukopis po drugi put, nije mi jasno – zašto? Manimo to. Seljani sve znaju, njihovo je, bitno da je njima čisto i bistro. Mi smo ionako stranci, sad smo tu pa ko zna kad, a možda nikad. Gremo, kažem preostalim rečima ovog pisanija.
Autor: Nikica Banić
Jedna majica, bela, izvrnuta. Druga, dozirano bela i nju navlačim. Preko vrata, naravno. Kašljucam, bronhitis opominje. Dobro jutro, naziva mi. Pod škripi. A kako i ne bi. Parket je od svih mogućih fela: od bukove, hrastove, jasenove, od većih, manjih, od A, B, C, van klase... do mojega. Ko će to ujediniti. Ni majstor Bečejac nije mog’o.
Skuvao bih kafu. Već je čujem kako: CEEEEEEEEEE, BEEEEEEEEEEEE, pijuče. Otvaram vrata od radnog stola, škripi. Nema čezvice…jebote. Otvaram drugi deo, ugledam njenu vazicu, ljubičaste boje sa ručkelama koje se zlate. Pokraj nje - tražena. Ja džezvicu za uši, mućnem je malo, sipam vodu iz flaše koja se u toku noći nakupila jer kaplje pri vrhu pimpeka… kaplje i ovamo na krajičku. Lepo zazvuči ova poslednja reč u prethodnoj rečenici. Podseti me na nešto. Ponovo kašljucnem.. Džezvicu sam stavio. Voda se čuje. Stavljam kafenu kašičicu.
Tera me. Da li ostaviti ili nastaviti kuvanje. Čuje se, brzo će... Po znaku klupkanja u stomaku, rekao bih. Izdržim ovoga puta, mada sam kekeljav. Ne samo kad je sranje u pitanju.
Sipam u šoljicu sa cvetićima, isto ljubičastom bojom. Uzimam je, odlazim u vc. Pre toga, gasim svetlo u niši. Štednja, u gene se uvukla. Stavljam kafu na veš mašinu. Skidam gaće na ladnu šolju. Prolazi laka grmljavina poda mnom. Polako ispijam kafu.
Napravljen je uvod, možemo dalje, opušteno. Povučem uzicu, kotlić udavim. Voda pljusne jednom, pa drugi put, ne okrećem se da gledam, zeleno se hranim, nema šta da ostane. U prirodi je drugačije. Pre nego počne sa tom rabotom, čovek pomno zagleda to mesto. Tu se može otkriti ko je najizvidjač. Ko najviše sere, taj je naveći izvidjač. Vojska to treba da iskoristi.
Mene pitate? Obično zadjem medj’ dženerike ili neko druge drvuljke, samo da je blizu. Poznato je da ono naše ne voli daljine. Trava miluje guzu, kakav toalet papir! Ni jedan je ne može zameniti. Bilo je i onih koji su pravljeni reciklažom papira stranačkih programa, ideoloških novina... Poznato mi je, nego šta. Ne bih vam pominjao da im na guz papiru nisam naslućivao tekstove. Od knjiga slične prirode pravljene su nalepnice za uskršnja jaja. Toalet papir nikako!
Ovaj put: sednem na kadu, peškir preko kade. Operem guzicu, pravo preko razdeljka. Obrišem istim peškirom, moje je lice, moja i guzica. Vratim šoljicu na radni sto. Prisetim se. Trenerka, ostala na žici za veš.
Izlazim, hladno me dočekuje. Obloži me hladno k’o celofanom. I mačak me dočekuje, glavom već oće da udje, onaj žuti, umiljatiji. Umitatost nosi sa sobom manju opreznost. Opreznost? što je pominjem? Ma koliko mi se činilo bitnom, u ovom do sada predjenom životnom putiću, opreznost je nebitna. Položio sam vozački, davno, ali mi niko do sada ne dade volan života u ruke. A sam ga oteti nisam znao. Moje je da pratim punu liniju pomenutog života. Preticanje nije za mene. Ako vozač pojuri, rado ću mu reći:
“Sačekaj, samo da izidjem!”
“Ljutiš se?”
“Ma, kakvi.”
“Ne podnosiš brzinu?”
“To već može.”
Vraćam se, žuća na stepeništu izokrenuo svoju trbušinu, pomazim ga. Prilazi sivi, i on češe glavu o žuću, hoće njega da pomazim. Pošašoljim ih. Podjednako, koliko je to moguće. Oduvek sam se trudio da imam obzira prema drugima, pa makar bili prema meni životinje. To me je, priznajem, sjebalo. Ljutim se samo kad druge uvrede, povrede, ponize, ne praštam, ma ko bio. A kad sam ja u pitanju, te iste što su druge olajavali, spuštali im, pravdam, u sebi nalazim razloge tome.
Ne dajte da filozofiram, čim osetite, vi laganica preskočite, ni hop ne morate reći - okrenite stranu. Ako primetite da nisam završio na njoj fantaziranjem, okrenite još jednu, slobodno. Vraćam se u kuću. A, vi, kako hoćete. Možete unutra, a možete me sačekati. Dobro, slažem se. Brzo ću.
U 6,48 sam na kapiji. Mala zaključana. Otvaram veliku. Zatvaram za sobom rajber, kračun, kako se već zove. Prekrstim se za srećan put. Na satu je 6,49. Glavu bacim levo, bacim desno: svi spavaju, samo ptice i nebo ćute.
Nije baš tako. Tu su bedaci: onaj sa biciklom što ga žena ostavila (takav sam i sam) - pravo Kanada. U drugoj ulici, smežuran i izbrazdan, verovatno, ide na graćevinu, čujem i mešalicu koja okreće svoj stomak. Traži da je neko istrese. Posle šest lopata, sve znate, Trpimirovići moji.
I onaj kalioničar što sam mu rekao da će se brzo obogatiti. Tako i bi. Nevoljno me pozdravlja. Zna gde radim. Vama reći neću.
Prošao sam vodotoranj, stigao do motela, starog puta. Izgraćenog 1934. Autobus prodje, “Lasta”. Levo ostaje igralište, a ispred mene most, koji kao da se još više propinje. Drveni, ne znam što ga nisu zaštiti. Ne znam zašto još niko ništa nije napisao.
Tri patke brode. Verovaatno je bar jedan muški medju njima. Stigao je prvi lovac jugićem, jest jugićem. Neke metalne boje, uklapa se u drvo koje je požutelo i Titovu kuću, koju lovci lovcu napraviše.
Prešao sam put, gde nema pune linije. Ne znam da li to pravilo važi i za pešake, ali za svaki slučaj! Ulazim pored zoo vrta. Pogledam u nebo da se topola ne bi srušila na mene. Već sam na stazi. Ovuda sam juče prošao. Nisam imao ovu sklameriju da sam sebe snimam, zato ponavljam – ovaj put. Nikad se ne zna? Da li će mi baterija izdržati?
Da li ste znali da se koprive tokom cele godine obnavljaju? Kada se pokose, izniknu mlade. To je biljka koja se ne da. Zaboravio sam da stavim trenerku u čarape. Tako se manje kvasi, prlja se od patika. Vrhovi patika su pokvašeni. Ništa čudno, novembar je – već šesti dan.
Prešao sam potok. Kao potok!!! Nekad bio potok. Srebrna nit na nebu s leve strane! Penjem se uz brdo. Desno ostaju Leje. Bager svaki dan ravna, narod baca šut, a on ravna. Biće izletište, kažu. Biće lepo, kad bi bilo. Možda i bude. Biće.
Stresem iz nosa dva puta, dizne probudim. Osećam paljevinu s prvih njiva. Ljudi zaboravljaju: ni zemlja ne trpi opekotine I ona ima lice. I to preosetljivo. Njoj nema ko kožu da nadomesti. Njena ružnoća na ljudima se očituje. Ogleda i te kako.
Samo čujem korak. Svoj korak, drugog nikog nema u njivama. Ni grad nije toliko daleko da se ne bi čule šoferdžije. I njih čujem. Mašem rukama kao pravi hodači. Izgleda da se dobija u brzini, da mi misli slabe, videćemo.
Nedaleko vodosistem. Nisam ga spomenuo zbog njega samog. Jebeš njega! Nije bitan. Spuštam ruke. Već mi dosadilo da mlataram. Farma svinja podsetila me na onog zvezadaša. Otac mu bio poljoprivredni inspektor. Voleo žensko više od svega. A i sin mu; isto tako - skeniran otac, da ne kažem - prekopiran. Na jezero kada dodju pratilje svojih muževa, ošacuje jednu od njih, ode sa njom da nabavi štogod, a on mladjan - niko nije sumnjao u njega. NJoj lepo, njemu još lepše. Kada je stasao i svastiku je napadao. Tako jako da se dočulo. Dalje ne! To je već njegovo. Nego da vam kažem: poprciljivost je resurs jedne države. Malo naša pa i druge zemlje razmišaju o tome. Jer sve treba usmeriti u pravom pravcu. I eto vajde, koristi, ostvarenje viših intresa. Poprcljivi čovek i poprcljiva žena su bogom dati. To je bogastvo zemlje kao ruda, kukuruz... kao šume, kao elektronika.
A, da! Da se vratim. Zaposlio se on, poprcljivi na toj farmi svinja, tu, gde se navodnjava. Jedno veče došao kamion. Poneo malo više svinja – kradom, tj. bez otpreminice. Kad farovi farovima u susret: MUPovi ovima, kamioniovim. Oči u oči, jedni drugima. Žarulja žarulji. Uhvate ga. Nekako se, valjda, izvukao. Ne vićam ga od tada. Dugo. Ne pitam za njega ni onoga što je medicinsku završio. Drugar mu. E, taj se družio se sa debelim apotekarovim sinom. Da dodam: apotekari su bili oboje, i naja i taja. Potrefilo se. Para imali. Ovaj sa sinom im, koji je tuta-muta, po Evropi. Svuda. Navik’o medicinar na putovanja. Ko na nešto navikne, teško se odvikne. Kako tada, tako i danas. A sve je počelo, sam priznaje od onoga dana kad je otkočio ujakov autobus i ovaj krenuo i uzjašio komšijsku banderu. Isto mu: bio narodni ili nenarodni režim. On putuje. Kada su apotekari nastradali, nastavi sam. Bio i u Americi. Nigde ne radi. Špric nijedan nije zabo. Od struke ništa. Prijavio adresu u vikend naselju – Kalakača b.b., da ga niko ne može naći. Muva sa nekretninama. Muva sa tastom, muva sa ženom. Muva ženu. I lepo mu. Lepo i njoj. Kad ga sretneš, stalno se smeje. Pokaže ti poneku sliku sa estradnim i neestradnim, sa sportistima i glumicama. Sve visokog ranga. Slikao se s njima, te u Italiji, te u restoranima, stigao je taj i do Jerusalima. Reče da je hadži. Pokazivao i papire. Ne znam zašto uz Prtina ne stoji i to. Hadži.
Prelazim preko kukuruzovine koja mi izvija noge. Znam kakav je taj domaćin, mada nisam za njega ni čuo. Izbaci taj iz svog dvorišta, samo da nije u njegovom. Tako radi kući, tako i ovde, na njivi. Na put: tras!.
Zato ću ja kroz kukuruze, put je vlažan. Posebno na suncu. Klipovi veliki, jedri. Izlaze iz komušine. Kakve veze ima komušina sa Skandinavijom? Pa, ima! Čućete!
Škljocao sam daljinskim, s kanala na kanal. Neko devojče čita vesti, palamudi. Regionalnom su je nazvali, ne nju, nego televiziju. Zastanem. Kad ono gosti, njih troje... Medju njima i predsednik opštine. U studiju još dvoje smežuranih skandinavaca, ispušenih lula: jedna muška, druga ženska. Došli da vide kukuruz. Kod njih je tako mali i nikakovan. Devojče nabaci, mada joj u košuljici kako se kaže nije pisalo - da joj nadju mladoženju. Bože moj, kakva li će im deca biti, pomislim. Ovakva lepota za iglo da se uda, u led da ode. Kad voli, nek izvoli, progovori nešto globalno iz mene. Nadjača me globalno: zašto bežati od tuge. Tuga je od Boga data kao i sreća. Čovek trči, juri, jezik isplazi, sreću da ugrabi, a tuga mu je naj druga, rekao bi DJ.B. Pri kraju života obe se izjednače, sližu se, više se ne razlikuju, priznao ti to sebi ili ne. Bistro, Nidžo, rek’oh sebi posle ovih reči kao da ću u vodu, kao da ću na pecanje. Razbistri mi se pred očima.
U jednom delu put se uspinje. Boga mi, ja se propinjem. Ne osećam nikakvu zadihanost. Samo vilin kosu, vlagu sa kukuruza uvlačim. Ima i neobranih. I dolazim do puta. Treba da ga presečem.
Ostavljam tablu ulaska u mesto. Jarkovci. Na ćiriličnim pismu. Ili nema nacionalnih manjina, ili ćute. Što duže ćute, to će burnije reagovati kod mećunarodnih i kod nevladinih…
I spuštam se pored šipkova i vrapca. Samo jednog. I jedne bandere koja vodi žicu bez smisla. Silazim do brane. Mislio sam da krenem duž nje. Mislio sam da uključim mobilni. Jedna čaplja, odma’ uz splav, blizu obale. Graknu i razlete se, u daljinu. Verovatno nekog opominje.
Na drugoj strani jezera drvo, zimzeleno. Klasika. Posmatram vagon i nastešnice, kojima su izletnici dolazili. A na vagonu sulundar, običan. Ne prilazim, možda ima nekoga. Može se tu živeti. Spremam se iznad jezera, povrh jezera. Najzad se setim da i mobilni uključim. I ranije sam pomišljao. Svetlo se na njemu upali. Držaće par sekundi. Da li mi se neko javljao? ostavio poruku? Održavanje veze sa svetom je bitno – naročito na d a lj i n u.
Jedan žuti, igličasti, pun inja u cvetu, ne znam zašto je lep u ovo vreme. Zašto u poznu jesen kad nema nikog da ga opraši? Biće da je najveći narcis, njemu niko ne treba, verovatno je sam sebi dovoljan. Ima takvih, nadje se medj’ cvećem i medj’ ljudima. Za njih je kosmos ništavna reč.
Opet ona čaplja. Odlete. Bila je na samoj obali. Obala je spuštena, pa je nisam video. Popizdeće od mene. A možda ona, k’o Kinezi liče jedna na drugu. Možda je ova sasvim deseta.
Sakri se bizonski pacov. On najlakše sakriva guzu: guzu gore, glavu dole i gotovo. Podseća me na nekog, ne krznom, već ponašanjem. Pa, bože, na mene. Pljunuti ja. Korišćenje čestog ja, pa ja, ukazuje na sebičnost kao podvrstu posesivnosti, sebičnosti, da pače. Da pače, tudjica je to. Tako nazivaju reč, u ovom slučaju rečcu koja preleti iz tudjeg jezika. U ovom slučaju, jezika meni znanog, nadam se ni vama ne tako stranog.
Na obali u dresirnom sa šeširom, pravi komandos. Ja njemu dobar dan, on meni dan. Dovoljno za razumevanje. Dovoljno za ribolovački razgovor. U te dve reči sve se kaže, u te dve reči sve se nadje. Sve ostalo je suvišno, uverićete se i sami.
Šta mislite o čoveku koji je preorao deo letnjeg puta? – upitam ga jer sam to na putu ranije video.
“Mnogo.”
Šta mislite, opet, o njemu, ako je na tom delu zasadio voćku?
“Mnogo više.”
U redu.
“A šta ako se ta voćka primila?” –sad on mene pita.
O takvom ne treba uopšte razmišljati. Prepuno razmišljanje ravno je nikakvom razmišljanju.
Ispred mene, ne verujem ni ja – bidermajer. Otkud on, prva misao. Zalutao na obalu, druga misao. Bože, na obalu ništa ne zaluta, sve se donese.
Na ćošku jezera, ima i to. I jezero ima ćošak. Sve ima svoj ćošak. Sve je ćoškasto u suštini. Na ćošku jezera, bratija. Razbijena u dve grupe. Psi se raduju, kako i ne bi. Ne znaju oni, a ne znaju ni lovci, zašto su.
Odoše niz strnjiku, odoše i uz obalu, po obodu šume. Raširili se. Zvižduću, galame. Tako bi oni i čoveka terali. Lov im je zamena za rat. Mada, nisam čuo da je medju lovcima bilo velikih zlikovaca.
Dernjače se. E, da je FK takva bratija. Koji su to navijači, samo da ih je saterati u ogradu. Teško. Pretpostavljam da je teško. Navikli su da lutaju, bauljaju.
Metak opali tamo negde. Neki pacifista mi je jednom rekao: “Ne znaju oni da metak koji se ne opali ne zardja. Da to znaju ne bi ga nikad opalili.
A jezera su” –nastavi on – “ista-nikakve razlike. Kad stignete do prvog u svom životu, tu i ostanite. Ne morate dalje. Šta vidite, doživite, doživećete i na svakom drugom. Čudnovato! Možda i nije. Znajte da vam to govori onaj koji do reči ne drži. Ne tako. Onaj koji obećanja ispunjava, a rečima se frlja, smisao njihov kroz muziku osluškuje, a ne kroz gotova značenja, skrojena u debelim rečnicima. Svi rečnici su debeli. Oni tanki nisu rečnici, oni se gutaju “bez muke. Možda je sve ovo moje pravdanje. Jer pred neznancem se pravdam. Ako, hoćete i Bog je neznanac. I pred njim najviše.”
Već sam tu. Jarkovci su selo k’o sa čestitke. Tako crkva, ispostaviće se prva medju ostalim, a tako kuće. Umišljate? Umišljate, drago mi za to! Crkva iznad svih. Kao i u našim dušama. Spuštam pogled na zemlju. Tamo mu je mesto.
Ulazim u selo, pitam: je li selo bogato? Gleda me nevericom seljanin:
“Kako ne bi bilo? Pogledaj koliko crkava ima?”
Pogledam po komandi.
“Bogato je ono selo koje ima puno crkava.”
U, jebote! Njemu ili vama, svejedno, kome ću. Četiri, ej, četiri crkve, bogato selo. Ovo je bogato.
”Zdravo bogato!” – puni usta seljanin.
Mačka predje put. Neće mi uticati na rukopis. On je krenuo svojim putem, povratka nema. Ćušnem mačku: šiccc, pravo s njom u Egipat. Kao da sam turistička agencija. Besplatno je pod rep, pa u Kairo. Tamo će joj biti božnastveno, ako njene srodnike cene bar imalo kao nekad.
Govorim vama, a mislim na ateriranu mačku: na svoj put se zaputi, ne razmišljaj puno pri tom, jer ono je najčešće trošenje u prazno, rad na leru. Na njemu srešćeš bar jednog dobrotvora. Ju jebote, ustrašio sam se od ovih reči, a da ste tek čuli kako sam to izgovorio.
Ako ideš pjehe putem, ne zagledaj u auta koja ti dolaze u susret. Tako je mala verovatnoća da u njima bude neko ko ti je poznat, a još manje da te primeti, a još manje da ti se javi.
Klizim kroz selo. Trotoar svuda betoniran, samo pred grobljem – nebetonirano. Mokra cigla i zemlja. Od vrata gledano, jedna strana od cigle, a druga zemljana. Ni posle ovog čitanja, a čitam rukopis po drugi put, nije mi jasno – zašto? Manimo to. Seljani sve znaju, njihovo je, bitno da je njima čisto i bistro. Mi smo ionako stranci, sad smo tu pa ko zna kad, a možda nikad. Gremo, kažem preostalim rečima ovog pisanija.
Autor: Nikica Banić
