Početak leta, listopadna šuma Hrastov lug bujna je i gusta. Iako Sunce napolju prži zemlju žednu kiše, ovde se dodir vrućine ne oseća. Blagi povetarac njiše lišće i nisku travu, na mestu koje odiše svežinom netaknute prirode.Čovek slamaste, duge kose koja mu pada preko ramena pojavljuje se na jednom proplanku gde pasu srne. Bojažljive životinje hitro nalaze spas među drvećem i nestaju bez traga. Mada, on ih nikad ne bi poverdio.Ime mu je Boris, Osvit su ga zvali u domovini. Odeća na njemu, kao i krv koja mu kola kroz vene, je zoranskog naroda. Ponosni Zoranci, narod Sunca. Te reči su ispisivali na svim predmetima koje bi izradili.Bešumnim korakom ide napred. Nežan, ponekad golciljiv dodir rosnih travki među prstima mu je izvlačio osmejak na staro lice izbrazdano vremenom, ali uvek pozitivno. Pogled mu postaje sanjiv i zatvara oči.Boris, živa legenda Zoranaca, čuveni ratnik, oduvek se radovao svemu u životu kao pravi pripadnik svog naroda. Ne mogu da ih razumem. Zoranci su koren svog naziva pronašli u početku dana, novog života, pobede nad tamom. A oni su ipak napravili taj izbor.Kapke teško i sporo otvara, jer proplanku dolazi kraj. Nažalost zadatak koji je sebi postavio nije ni sličan opuštanju. Trebaće mu sva stara moć ako želi da upali plamen nade u srcima Zoranaca.Boris seda na rastresitu zemlju, u lotosov položaj. Odavno to nije činio, ali čovekovo pamćenje je čudesno. Naročito kada se ista radnja ponavljala nebrojano puta. Počeo je da je radi sasvim mehanički, prelako.Kažiprst i srednji prst obe ruke su mu na slepoočnicama i blago, ali ritmično ih trljaju. Misli nestaju, ostaje samo prazna ljuštura od tela izgubljenog u neprekidnom i beznačajnom radu. Može tako da izdrži koliko god mu je potrebno.Oči se sklapaju i tama dolazi kao talas koji odnosi sve. Boris je ponovo mladić u naponu snage pred kojim stoji put sigurnosti i slave. Ali nije sve bilo baš tako kako je tada maštao. Snove o svetloj budućnosti uvek odnese crna bujica realnost koja ga je sada zapljusnula.Ispod Borisovih zatvorenih kapaka, odigrava se bitka između njegove sopstvene aure u vidu plamička, protiv neprekidnog uragana tame. Koliko god onaj isti talas naletao i dizao se u visinu, moć male svetlosti je odolevala sve dok nije prevladala. Oči su mu se ponovo otvorile.Atmosfera na ovom proplanku Hrastovog luka je postala neprijatna. Terala vas je da želite da odete, raspirivala jezu u kostima i depresivnost. Od svega najjače je bilo lupanje srca živih bića koja su se osećala bespomoćnima.Boris je ostao koncentrisan, kao statua u epicentru zemljotresa. Ptice su prestale sa cvrkutom i odletale u jatima, glodari izlazili iz svojih rupa i bežali. Borisova pooštrena čula su osećala da čak i podzemne životinje pokušavaju da se udalje.Stamenitost mermera, pažnja suncokreta, a snaga Sunca. Tako je bio učen u mlađim danima, kada nije sanjao o ovakvim užasima sveta. To je bilo kamen temeljac sveg znanja, ali ne dovoljno bez ostalih sastojaka.Nevidljivi teror se nastavio, sve gori po okolinu. Drveće je izgledalo iscrpljeno, grane i lišće su klonuli, kao i sve bilje. Povetarac se pojačao i zahladne, grizući za kožu. To više nije bio raj prirode.Iz senke najvećeg drveta izliva se on, kao da neko sipa tečni mrak u providan kalup. Iskrzan kraj umesto nogu koji lebdi nad zemljom, zatim uglačano telo dugo dva metra, postepeno se šireći do ramena. Mišićave ruke, okovane napuklim bukagijama sa kojih vise lanci, miruju uz njega. Preko gornjeg dela su iscepane zatvoreničke rite koje nikada ne skidaju.Lice se poslednje pojavljuje na glavi od iste crne materije. Dugi pramenovi boje gavranovog pera ga skrivaju sve dok on ne zabaci glavu kako bi se otkrio. Od malih nogu je voleo teatralnost i njome se služio kako bi zastrašio druge.Ovalan oblik sa pomalo isturenom bradom, ravan, ali dug nos, nisko čelo. Obrve guste, a ispod njih dva ugljena kamička koja su jedina razlika između Borisovih kontura. Na levom obrazu stoji kao potsetnik, duboki ožiljak od korbača.-Ponovo me tražiš, oče.-Reče dubok glas. Oštre crne stvari koje su njemu predstavljale zube bljesnuše u ciničan osmeh.-Tražiću te dok se ne povratiš, Isailo.-Odgovori mirno starac.Negativan naboj u vazduhu se nakupi i sruči na Borisa kao grad. On je samo nastavio da sedi, hladan i postojan.-Ja nisam Isailo kojeg želiš, oče. Dečak koji će da se zamajava braneći kukavne Zorance od superiornije sile.-I sam znaš da nije tako. Vrati se na stazu Sunca, sine.-Ti takođe znaš da povratka nema, niti ga je ikada i za kog bilo. Ja sam Noćomrak. I to je ono što želim.Boris teško odahnu.-Da je to tvoj istinski izbor, ja bih ga prihvatio sa radošću. Ali znam da tama ume da obmane i iskusnije umove od tvog. Patnja koju nanosiš svom duhu je nemerljiva.-Ne želim da slušam tvoje laži, oče, jer ti si taj koji obmanjuje. Šta nudi to tvoje Sunce?Boris se zagleda u Isailove oči.-Život.Noćomrak zaurla i napravi jedan munjevit krug oko starca, pokušavajući da ga zastraši, ali za to je bilo prekasno. Borisa je vreme prekalilo.-A ovo nije život? Nemerljiva moć bez ikakvog učenja i vežbi? Pogledaj i zapitaj se.Pokušao je da stegne obruč negativne atmosfere oko starca, ne pokazujući nikakve spoljne znake napora. Zlokobno se kezio, a očima mu je sjaktao ludački sjaj. Jedino je Boris u tom beznađu video tračak Sunca.Skoncentrisao se na sliku onoga što je doživeo u ovoj šumi. Koliko god se spoljni uticaj toplote i svetlosti osećao na proplanku, nikada nije bio snažan kao napolju. Bujne krošnje su ga odbijale staloženošću.Tako je činio i Boris. Od samog početka je propuštao po malo negativnosti koja nebi imala uticaj na njegovu auru. Izložen novom pritisku, samo je ojačao odbrane. Graška znoja mu je izbila na čelu. Nisam više tako mlad.-Nije ti dovoljno?-Upitao je glumeći zabrinutost.-Isailo, seti se predaka, krv Zoranaca je još uvek u tebi iako zatrovana. Bori se proti nevolje koja te snašla, kao što su oni to večno činili protiv sutonaraskih zlodela.Pritisak na Borisa se udvostruči.-Odlazi starče, neću da slušam tvoje bezvredne reči.-Tama progovori iz Noćomraka.-Uplašio si se drevne snage Zoranaca, Tmurni? Zato si preuzeo kontrolu upravo sada nad mojim sinom. Neću ti to dozvoliti.-Ti? Meni svemoćnom bogu? Pogledaj samo šta sam uradio sa tvojim sinom, bedni crve.-Odzvanjalo je.-Da si svemoćan, ne bi sumnjao u odanost svojih Noćomraka. Ali Zoranci su narod koji nisi smeo da diraš, Tmurni. Dokaz da to znaš je tvoj postupak.Obrve na Isailovom licu se namrštiše, ali Boris je znao da to nije on. Bog olujnih oblaka, Tmurni, je preuzeo kontrolu i pripremao se za uništenje onoga ko mu prkosi. Došlo je vreme da se dela.Starac poskoči sa živošću koja nije odlikovala njegove godine. Prsti su mu se razigrali dok je pripremao svoj napad. Noćomrak je bio iznenađen u početku, ali onda je ponovo skoncentrisao energiju za odlučujući udar. Napetost se osećala u mreškajućem vazduhu.Svetlosni zraci koji su se provlačili kroz krošnje i padali sa nebeskog svoda počeše da se vezuju u široke čvornovate konpce koji počeše da kruže oko Borisa. Pokretima dlanova ih je usmeravao.Noćomrak sastavi šake tako da su mu se jedino zglobovi dodirivali, otvoreni ka starcu. Zgrčeni mišići su počeli da se tresu od siline. Boris je znao šta sledi i bio je spreman. Čvornovati konopci su nalik zmijama plutali oko njega.Mračni zrak je jurnuo iz spojenih šaka, sa sobom povlačeći energiju svih senki koje su ih okruživale. Jurio je napred brzinom sokolovog leta, a starac nije imao puno vremena da reaguje.Konopci se zapletoše u jedan ogroman koji se pretvorio u svetleću spiralu. U nju je uleteo zrak senki koji je pod blistavim Sunčevim svetlom počeo da nestaje i ni tračak nije dodirnuo Borisa. Bilo je njegovo vreme da napadne.Konopci se vratiše na staro, ali Boris im nije dao da dugo miruju. Ruke je ispružio napred započevši kontrolu. Pre nego što je Noćomrak stigao da shvati da mu je napad neuspeo, konopci su ga sustigli. Njihova brzina je jednaka svetlosti.Boris poče da plete rukama, ali ujedno se pokretajući čitavo telo. Naginjao se na stranu, savijao ramena, pa čak i menjao položaje stopala. Sve je to činio vešto, rutinski, a opet energično. Dovoljan je bio samo jedan pokret da se očita njegovo iskustvo.Završio je. Oko Noćomraka je ispleten kavez od svetla. Boris je iskoristio njegovu osobinu lebdenja i svoju veštinu upletanja zraka da ga zarobi. Isailu, ili barem onome što ga je kontrolisalo, nije ostalo ništa drugo osim da se skupi što više može. Nije bilo bega, jer bi svaki dodir sa čistim svetlom doveo do uništenja.-Zašto mi to radiš oče?-Zavapio je kroz stisnute zube Isailo.Boris je morao da se napravi gluv, koliko god mu to bolnih emocija izazvalo. Znao je kako se Noćomrak sada oseća. Uskoro će zapasti u krizu, kao čovek izložen hladnoći. Bori se nadao da će pred sam kraj odlučiti da se privoli Suncu.Skupio je kavez još malo, a Isailo je sa gađenjem zavrištao. Zubi su mu se tresli, oči neprestano širile, bio je to strašan prizor za Borisa. Okrenuo je glavu i izgubio nit. Biće dovoljno ovo što sam napravio, ne moram dodatno da ga mučim.Taj sekund razmišljanja koštao ga je pobede. Tmurni se ponovo probudio u Isailu, odaslavši svoj silni bes. Koncentrični krugovi od senki izbiše oko Noćomraka, razbivši kavez na deliće i vrativši svetlosno-mračnu ravnotežu na proplanku.-Ne traži me.-Ispljunu reči Isailo.Zatim je, idalje drhtav i slab, pobegao u senke i nestao. Boris je pokušao da baci nekoliko svetlosnih zraka, da ga zaustavi, ali bilo je prekasno. Oni udariše u senke drveća i raspršiše se.Starac pade na kolena. Osećao se kao bez snage, bez cilja u životu. Treći put nije uspeo. Dok se cvrkut ptica vraća na proplanak, a pređašnje stanje biljaka vraća u normalu, biserna suza klizi niz Borisov obraz. U njoj, pod dejstvom Sunčeve svetlosti, kao da sija mala zlatna zvezda.-Tražiću te, sine. Tražiću te dok Sunce bude jačalo moju dušu svojm snagom, dok Zoranci budu postojali. Do večnosti.Boris gipko ustane, a zemlja prima njegovu suzu. Došlo je vreme za polazak. Starac se okrene na suprotnu stranu od mesta gde je stajao Isailo. Napravi nekoliko koraka preko meke trave i kapci mu se sklapaju.Zečevi proviruju iz žbunja da provere da li je opasnost prošla. Njihove slabe oči vide samo čoveka koji nestaje u slapu svetla podnevnog Sunca. Raspršio se u čestice nalik sitnim pahuljama i već sledećeg trena ga nije bilo.
Autor: Dušan Arsenović
Autor: Dušan Arsenović
