Opet se srećemo. Više ni ne znam koji dan zaredom. Dovoljno dugo da bi mogao da kažeš da se viđamo svaki dan. Znam da ne možeš ni da se setiš kada me poslednji put nisi video. Prestani i da pokušavaš. Uzalud je. Taj dan kao da nije ni postojao. Ja sam uvek tu.
Znam zašto me ne voliš. Znam zašto me ponekad čak i mrziš. Znam zašto ponekad poželiš da bi bilo bolje da se nikada nisam ni rodio. Prepoznajem taj pogled. Prečesto sam ga viđao na tvom licu da bi ga i dalje ignorisao, da bi se pravio kao da misliš o nečemu drugom. O poslu. O njoj i njenim beskrajnim zahtevima i ucenama. O njima, koji su ti svaki dan za vratom sa svojim savetima, predlozima i idejama. Svaki dan su sve teži i teži za podneti. Ponekad pomisliš da napustiš sve, samo kako bi pobegao od njih, ali to nije taj izraz lica. Te oči ne gledaju ovako. U njima nema ovoliko mržnje koliko vidim danas, iako nije neki posebno težak dan. Imao si i težih, mučnijih. Crnjih. Čak i onda kada ti je trebalo nedelju dana da pustiš svetlo u svoju sobu, nisi me ovako gledao. Ali proćiće te to. Uvek prođe. Vratiš se ti u “normalu.”
Nikada ti nije bilo jasno šta to drugi vide u meni. Šta ih to oduševljava toliko da bi me zavoleli tako brzo. Svi tvoji prijatelji, njihovi roditelji, pa čak i potpuni stranci. Nešto im je jako simpatično, ali ti to nikada nećeš shvatiti, jer ne možeš. A ja ti neću reći. Nema smisla da ti objašnjavam nešto što ni ne možeš razumeti. A ne možeš jer ti je lakše da imaš neki razlog da me mrziš. Najlakše je mrzeti nešto što ne razumeš. Ali nisi ti zbog toga ništa drugačiji od ostalih. To svi rade. Zbog toga si samo normalniji. Veruj mi.
Teško je gledati u oči nekome čiji pogled tako duboko prodire i razgolićuje. Predamnom si uvek go. Bar si toga svestan. A jednog dana ćemo se pomiriti i pojavljivaćeš se ovde sa osmehom i sjajom u očima. Samo je pitanje vremena kada će doći taj dan. Ja sam optimista, a znam da si i ti. To ne možeš sakriti. Ipak si ti dobar u duši, koliko god se loše prema meni ponašao, iako obojica znamo da to ni na koji način ne zaslužujem. Nisam mazohista ni u kom smislu. Toliko me ipak poznaješ. I znaš još jedno. Znaš da bez mene ne bi bilo i tebe, i obrnuto. Mi smo jedno.
A sad namesti tu kravatu kako treba i požuri. Zakasnićeš, a onaj dosadni g. K će te opet terati da ostaješ prekovremeno. To ne volimo.
Autor: Nikola Branković
