Mesec, taj misteriozni sapunik naše planete, obasjavao je svojom oskudnom svetlošcu jednu malu pustu ulicu. Provlaceci se kroz guste svodove sivih oblaka, najednom bi ostavljao ulicu u potpunoj tami, da bi joj nakon nekoliko trenutaka, ponovo pružio utehu svojim srebrnastim sjajem. Na prvi pogled, delovalo je kao da u toj pustoj ulici nema nikoga. Samo bi neki usamljeni, daleki vetar protutnjao tuda, ne zadržavajuci se, i ubrzo bi nastavljao svojim putem.
Iznenada, zacu se neki glas. Bolje receno vrisak. Isprva tiho, zatim sve jace i jace. Kao da se približavao. Povremeni zvukovi sekli su tišinu noci. Zvucalo je kao da je neko u nevolji. Teški koraci, koji su trcali, prilazili su tom zvuku. Medutim, koliko bi se koraci približili, toliko bi se glas odmaknuo. Kao da nije želeo da bude pronaden. Uprkos svemu tome, koraci su sada odzvanjali u toj maloj, mracnoj ulici.
Tražeci razlog, lutao je bez cilja. Koraci su bili duži od vecnosti dok ga je težina vazduha pritiskala i otežavala mu disanje. Jurio je. Gubio je kontrolu nad sobom. Telo je imalo sopstvenu volju, nezavisno od onoga što je on želeo. Nije cak ni znao kako se našao tu. Znao je samo jednu stvar. Da mora da ga pronade.
Iznenada, iznemoglo telo klonu, i on se sruši uz veliki tresak. Želeo je da ostane tu, da leži, ali neka nepoznata sila ga je gurala napred. Još napred. Kada se pridigao, osetio je topli mlaz krvi koja mu se slivala niz ruku. Ali, nije mario. Još samo malo i tu sam - pomišljao je. Nije ni mogao da zna koliko je, ustvari, bio daleko.
Gledao je u tamu, pritom naprežuci oci, ali bez uspeha. Ništa se nije naziralo. Samo uska, mracna i mokra ulica. Nije ni mogao da vidi dokle se protezala, niti gde je vodila. Zidovi koji su je ogradivali su bili hladni i vlažni, i delovalo je kao da su beskrajno visoki. Zvuk. Opet taj jezivi zvuk. Odakle dopire? - pitao se. Osvrtao se oko sebe, gledao u daljinu, ali ništa se nije videlo. Ali osecao je. Nepoznati miris koji para nozdrve je sada još izraženiji. Kakav je to stvor?
Nemocan da da odgovore na more pitanja, osecao se tako slabašno. Tako ranjivo. Usamljeno. Zvuk je postajao jaci i oštriji. Oci su ga možda izdale, ali sluh nije. Kao da se nalazio direktno iza njega. Neki vetar ga iznenada zagolica po vratu i natera ga da se naježi. Hitro se okrenu, ali ništa. Nije bilo nikoga. Kako je samo mracno. Opet ga nešto dodirnu. Kao da je neko prošao iza njega i ocešao ga po ledima. Jeza mu se spuštala niz kicmu i završavala se u petama. Strah je rastao. Osvrtao se oko sebe, mahao rukama, ali ništa. Osecao je necije prisustvo. Viknuo je, ali iz grla izade samo nemi krik. Naprezao je oci u mraku, ali ništa nije video. Oko njega se vrtelo nešto nepoznato. Disalo mu je za vratom. Pokrenuo se i potrcao. Bežao je, a nije znao ni od cega beži. Vriska više nije bilo, sigurno ga je neko ucutkao. Trcao je, ali nije znao kud. I nije video.
Okupan hladnim znojem, klecavih kolena od dugog trcanja, posecene ruke, zadihan i iznemogao mogao je samo da se preda. Jer, nije uspeo.
Iznenada, zacu se neki glas. Bolje receno vrisak. Isprva tiho, zatim sve jace i jace. Kao da se približavao. Povremeni zvukovi sekli su tišinu noci. Zvucalo je kao da je neko u nevolji. Teški koraci, koji su trcali, prilazili su tom zvuku. Medutim, koliko bi se koraci približili, toliko bi se glas odmaknuo. Kao da nije želeo da bude pronaden. Uprkos svemu tome, koraci su sada odzvanjali u toj maloj, mracnoj ulici.
Tražeci razlog, lutao je bez cilja. Koraci su bili duži od vecnosti dok ga je težina vazduha pritiskala i otežavala mu disanje. Jurio je. Gubio je kontrolu nad sobom. Telo je imalo sopstvenu volju, nezavisno od onoga što je on želeo. Nije cak ni znao kako se našao tu. Znao je samo jednu stvar. Da mora da ga pronade.
Iznenada, iznemoglo telo klonu, i on se sruši uz veliki tresak. Želeo je da ostane tu, da leži, ali neka nepoznata sila ga je gurala napred. Još napred. Kada se pridigao, osetio je topli mlaz krvi koja mu se slivala niz ruku. Ali, nije mario. Još samo malo i tu sam - pomišljao je. Nije ni mogao da zna koliko je, ustvari, bio daleko.
Gledao je u tamu, pritom naprežuci oci, ali bez uspeha. Ništa se nije naziralo. Samo uska, mracna i mokra ulica. Nije ni mogao da vidi dokle se protezala, niti gde je vodila. Zidovi koji su je ogradivali su bili hladni i vlažni, i delovalo je kao da su beskrajno visoki. Zvuk. Opet taj jezivi zvuk. Odakle dopire? - pitao se. Osvrtao se oko sebe, gledao u daljinu, ali ništa se nije videlo. Ali osecao je. Nepoznati miris koji para nozdrve je sada još izraženiji. Kakav je to stvor?
Nemocan da da odgovore na more pitanja, osecao se tako slabašno. Tako ranjivo. Usamljeno. Zvuk je postajao jaci i oštriji. Oci su ga možda izdale, ali sluh nije. Kao da se nalazio direktno iza njega. Neki vetar ga iznenada zagolica po vratu i natera ga da se naježi. Hitro se okrenu, ali ništa. Nije bilo nikoga. Kako je samo mracno. Opet ga nešto dodirnu. Kao da je neko prošao iza njega i ocešao ga po ledima. Jeza mu se spuštala niz kicmu i završavala se u petama. Strah je rastao. Osvrtao se oko sebe, mahao rukama, ali ništa. Osecao je necije prisustvo. Viknuo je, ali iz grla izade samo nemi krik. Naprezao je oci u mraku, ali ništa nije video. Oko njega se vrtelo nešto nepoznato. Disalo mu je za vratom. Pokrenuo se i potrcao. Bežao je, a nije znao ni od cega beži. Vriska više nije bilo, sigurno ga je neko ucutkao. Trcao je, ali nije znao kud. I nije video.
Okupan hladnim znojem, klecavih kolena od dugog trcanja, posecene ruke, zadihan i iznemogao mogao je samo da se preda. Jer, nije uspeo.
Autor: Snežana Kanački
