Konačno je gotovo........uskoro je vreme. Boj je završen, sunce je pobeđeno, moralo je da preda nebeski svod svom protivniku, Mesecu. Pobeđeno, moglo je jos samo jedan pogled da baci na nas, jedan krvavi pogled, pun tuge i žalosti, jedan pogled.....Želeo sam da budem tu sa ženom, da gledamo taj predivan dvoboj, dva viteza na boju, i jedan drugome srce kida, svakog dana, svake noći. Mesec uzdiše, lagano izdahuje, mogu to osetiti po blagom osećaju prijatnosti, hladnoće po mom telu, mogao bih da sednem tu i da uživam, jer uskoro će nas veče zaseniti, i ostaviti u zaboravu. Moje vreme tada počne da kuca, polako sipi ko pesak u peščaniku. Ja nisam heroj, ja nisam čarobnjak, niti neko ko spašava svet. Nisam ni zlo ovog sveta, pokušavajući da zarijem svoju oštricu, u toplo meso nevinih, oduzimajući im duše. Nisam ni Bog, pa da stvaram, da imam svoj svet, i u njemu svoje duše, i imam svoje pripadnike. Nisam ni ja sveštenik, pa da se molim svakim slobodnim trenutkom. Nisam ni đavo pa da uživam u patnji drugih, da volim žalost drugih.Iako nisam ratnik, mene prati nevolja, stalno sam u opastnosti. Projahaću kroz zemlju, prašina će se zamnom podici. Kroz zemlju punu opasnosti, projahaću, i niko me neće pitati zasto. Ja ću možda danas umreti, možda i sutra, otići u nebesko carstvo, i biti sa mojim sinovima, bilo kada da umrem, niko osim moje žene neće proliti suzu, niko me se neće sećati, niti će osetiti moju tugu. Kad stignem na moje odredište, niko me neće dočekati, niti mi dati da jedem. Topla postelja me jedino čeka kod kuće. Ja volim svoju zemlju, i dušu ću za nju prodati, ali opet, pašću u zaborav, niko se neće sećati mene, mene koji sam prenosio poruke sa dva kraja sveta, vesti o napadima i odbrani, o rođenjima i umiranjima, zasedama i padovima, vladanjima i pogubljenjima. Ja nemam prijatelje da se sa njima opijam po krcmama, nemam ni za to vremena. Moj jedini prijatelj, koji je uvek samnom, je moj konj. On me sada čeka u štali, i zna da uskoro krećemo, i obavija ga tuga jer se ponovo mora umarati, i povređivati. Moj jedini prijatelj, i ja ga povređujem. Koliko će besanih noći proći dok ja stignem do odredišta?
Koliko će dana proći bez jela i pića? Ma koliko god da uradim zadataka, cim jedanput pogresim, ja postajem otpad drustva, sa tugom u srcu kao otrovnim bodežom. Jer ja sam niko i nista, ja sam običan glasnik.
Autor: Pavle Lukić
