Prazne, moje misli su ništavne. Uvek sam mislio da ću pred smrt samo razmišljati sta sam radio, i šta nisam postigao u svom životu. Pokušao sam da mislim, ali ne mogu, uvek dobijem jednu veliku crnu prazninu. Tiho sam se nasmejao, ali taj smeh nije bio radostan, pa je vise licio na jecaj, bespomoćni jecaj. Sklupčan, mirovao sam i tugovao. Tuga me je obgrlila, i nije bilo mesta za strah. Osetio sam kako mi ruke i noge trnu, skoro ih nisam ni osećao. Gledao sam kolena, i mislio, da li će biti onog svetla kad umrem. Svetla koje će me privući sebi, i dati mi večnu sreću. Dok sam razmisljao o svetlu, polako sam tonuo u livadu, obraslu raznobojnim cvećem. Ležao sam tu i posmatrao oblake koji su šarali nebeski svod, i pravili društvo suncu, čiji zraci su mi dali sreću i radost koju ne mogu opisati. Mogao sam osetiti kako mi se srce puni veseljem, kako me vrhovi trave golicaju, kako mi tvrda zemlja žulja ledja, osetio sam se ponovo....živim. Zvuci srećne žene, i njene vesele dece, je bio bodež bola kroz moje srce. Počeo sam jako ubrzano da jecam, setivši se žene i dece. Zidovi moje kuće su me okruživali. Sve je bilo tu, kuhinja, trpezarija, hodnik, stepenište, čak i čiviluk na ulazu, izgledalo je tako stvarno. Orman od hrastovine, dosta star, je bio na svom mestu, cak i vaza koju smo dobili za venčanje, sa orhidejama, jos je tu. Lagani koraci po vunenom tepihu su mi zaokupili pažnju, zatekao sam ženu, iza nje moju decu. Opet sam se setio kako je bila prelepa. crna kosa do vrata, braon oči koje te zaneme, vitko telo, istaknute jagodice. Prišla mi je, i tiho progovorila, Dobrodošao kući, dragi. I zatim me poljubila. Osetio sam ponovo toplinu njenih usana, ta toplota mi je prijala, nisam hteo da se ovo ikad završi, bio sam tu sa svojom dragom i decom, to mi je dovoljno, ne želim ništa više. Ali njen oblik je polako bledeo, i nosio sreću koju sam našao. Nisam mogao vise da izdržim, poceo sam da plačem. Vazduh nestaje, gotovo je. Zbogom porodico. Gušim se, i sve bledi, nestaje.
Autor: Pavle Lukić
Autor: Pavle Lukić
