Probudila se naglo.
U prvi mah nije mogla da odredi zašto. U magnovenju svesti zamagljene večnim snom, borila se sa jedinom stvari koju je u tom trenutku osećala-užasnim, razarajućim bolom koji je dolazio iz same njene utrobe, iz srži njenog postojanja. Grčila se i trzala u nadilezećim talasima nesnosnog bola. Vapeći za tračkom svesti, nakon večnosti neprekinutog sna, budila se surovo i brzo. Molekuli hemijskih jedinjenja su nekoliko miliona puta ubrzavali svoj tok kroz njene organske sisteme. Životni sokovi ponovo su počinjali da teku poznatim kanalima koji su vodili ka Mozgu. Njene osnovne jedinice halapljivo su gutale vodu i proteine. Svaki deo sistema polako je preuzimao svoju ulogu u funkcionisanju složene celine. Vreme provedeno u snu nije ostavilo traga na genetskom zapisu redosleda buđenja. Sve je funkcionisalo onako kako i priliči jednom savršenstvu. Samo što je ovoga puta savršenstvo imalo manu. Bol nepoznatog porekla istrgao ju je iz zavodljivog zagrljaja vanvremenskog sna. Njen odbrambeni sistem proradio je još istog trenutka kada se probudila. Bezbroj impulsa već je putovalo kroz nezamislive daljine i dubine ka najudaljenijim delovima njenog organizma. Nije osećala strah. Čak ni strepnju. Savršenstvo nema emocije. Ali je zato njen intelekt grozničavo iščekivao povratak impulsa koji je nosio pravu informaciju. Bol se umnožavao svakim njenim budnim trenutkom. Grčevi su je primoravali da nekontrolisanim pokretima izazvanim bolnim napadima pomera zvezdane sisteme koje nikada nije smela da pomeri. Zato je i mirovala u večnom snu. Imala je viši cilj. Imala je zadatak. Njen polumrtvi san značio je život za beskrajan broj zvezda i planeta. Da je imala emocije jecala bi od tuge za izgubljenim životima poremećenim njenim bolnim trzajima. Celokupna njena misija polako se urušavala u eksplozijama zvezda i planetama koje su nestajale u njihovom iznenadnom paklenom ognju, u zjapećim crnim rupama, u maglinama koje su se izlivale iz njenih ranjenih delova. Prostor se stezao i širio uz zaglušujući prasak koji se širio u beskonačno vreme.
A onda se u centar njenog nervnog sistema vratio impuls koji je nosio pravi odgovor. Taj impuls bio je poslat do treće planete u Sunčevom sistemu. Tamo je bujao neplanirani život. Ćelije su se nekontrolisano razmnožavale u neograničenom broju. Mutacija je nastala u samo jednoj ćeliji, ali je i to bilo dovoljno. U toj ćeliji ključni gen prepisan je pogrešno. Njen intelekt je trenutno izračunao verovatnoću da preživi. Kako i priliči jednom savršenstvu. Samo što je ovoga puta savršenstvo imalo manu. I ta mana vodila je skoroj smrti celokupnog njenog organizma.
Vasiona je bolovala od raka.
Autor: Dragana Matović
