Probudio se kada je kapuljača počela da ga guši obavivši mu se par puta oko vrata. Kašljuči i boreći se za vazduh, psovao je i kapuljaču i posao koji ga je primoravao da nosi radno odelo čak i kada spava. Nije smeo ni da zamisli šta bi se desilo ako bi mu se u snu pomerila duga kosa, koju je, po pravilima službe, takođe morao da drži pored sebe u krevetu.
U poslednje vreme mnogo puta se prisećao trenutka kada se javio na oglas za ovaj posao, proklinjući ga na sav glas. “Fleksibilno radno vreme, dinamičan i zanimljiv posao, rad sa ljudima, moje dupe!”. Već čitave tri večnosti je obavljao ovaj posao, i smučilo mu se da posmatra iznenađene izraze lica svojih klijenata kojima je odlazio u posete, a oni koji nisu imali beskrajan izraz straha na licu kada bi ga videli, bili su mahom stari ili senilni, dakle-dosadni. Nikada nije razmenio ni reč sa nekim od svojih mušterija, niti je popio kaficu sa nekim od njih u pauzama radnog vremena. Čak, štaviše, mnogi klijenti su bežali od njega, pa je, spotičući se o odoru i kosu, morao da ih juri i u trku obavlja posao, što je bio dodatni napor.
Nije mogao da se seti šta se dogodilo sa njegovim prethodnikom. Ipak je život koji se merio brojem večnosti ostavio traga na njegova najranija sećanja. Pretpostavljao je da je u pitanju bio otkaz zbog loše obavljanog posla, ili traženje povišice. Zaista, plata mu se nije menjala već jedno večnost i po. Ima par eona kako je i on rešio da potraži malu povišicu za svoj mukotrpan rad. Na kraju krajeva, i ako dobije otkaz, lako će naći posao gde ga prijatelji neće zadirkivati zbog duge, prašnjave odore sa kapuljačom koja je izašla iz mode još pre večnog broja večnosti. Istini za volju, nije to bio toliko mentalno zahtevan posao, koliko ga je fizički umaralo stalno zamahivanje teškom kosom. Imao je krhku građu i reuma u desnoj ruci i bolovi u mišićima leve bili su profesionalna deformacija zbog koje mu se, u poslednje vreme, činilo da zaslužuje bolji tretman od svojih poslodavaca. Nikada do sada nije išao na odmor, niti je uzimao slobodan dan. Ovo i nije bilo dozvoljeno po ugovoru o radu koji je potpisao prilikom zasnivanja radnog odnosa, ali mu se tada ta činjenica nije činila toliko strašnom. Jer tada nije imao reumu, i stalno prisutnu opasnost da će kosom u snu da poseče deo svog tela koji nikako ne bi smeo da poseče. U stvari bio je sve nezadovoljniji. I još uvek grcajući od malopređašnjeg gubitka vazduha, rešio je da na posao zakasni par minuta. Čisto kao akt upozorenja svojim poslodavcima. Ipak, budući da je posao obavljao toliko dugo i bio iskusan, vešt i uhodan u njemu, pretpostavljao je da mu poslodavci neće tako lako naći zamenu. Okrenuo se na drugu stranu kreveta, rešen da odspava još par minuta. Međutim, taman kada je zatvorio kapke začu se zvono na vratima. Nije imao pojma ko bi to mogao da bude tako rano, osim jednog večito besnog poštara koji je imao običaj da se sveti zbog nevoljenog posla dostavljajući poštu u ranim jutarnjim časovima. Mrzovoljno je ustao iz kreveta navlačeći roze pufnaste papuče koje je obožavao zbog udobnosti, pa mu njihov izgled i nije bio toliko bitan, rešen da prekine tu poštarevu farsu jednom za svagda. Poneo je kosu i otvorio vrata. Nije mogao da bude svestan istog izraza zaprepašćenja i straha koji je toliko često viđao kod mušterija, na svom licu. A i da je bio svestan, to mu ne bi bilo od koristi u trenutku dok je, očigledno nova i blještava, kosa snažno zamahnula ka njegovom vratu. Jednog kratkog trenutka bio je svestan činjenice da mu se glava našla u ravni rozih pufnastih papuča. To je ujedno bio i poslednji prizor koji su njegove oči upile.
Da, bio je u pravu. Na vratima je stajao poštar. Na svom novom radnom mestu, budući da mu se smučilo da dostavlja poštu neljubaznim i grubim stanarima.
I prvi radni zadatak bio mu je da uruči otkaz svom prethodniku.
Autor: Dragana Matović
