Brisač 1, koji je do tada stajao u uglu, prčkao nešto oko komandnih uređaja i gunđao neke psovke na račun Tvorca, naglo se okrenuo kada je začuo uplašeni krik svog kolege. Trebalo mu je podosta vremena da pomeri svojih stotinu oblika svesti, i to svaku u različitoj dimenziji, ali je i takav pokret za njega bio nagao i naporan. Mrzeo je da se kreće jer mu se povremeno dešavalo da jednu od svojih svesti uputi u pogrešnu dimenziju. Izgubljena svest retko mu se vraćala, pa je morao da se zamara i da gubi vreme razvijajući novu. Znao je da sada trpi posledice svoje mladalačke nepažnje na časovima upravljanja svešću, što su mu Učitelji često zamerali, ali je još tada znao da mu takvo znanje i neće biti često potrebno budući da nikada nije bio ambiciozan. Sve što je ikada želeo u svojoj profesionalnoj karijeri je i ostvario. Postao je đubretar. I sada se naglo okretao, nepovratno izgubivši ko-zna-koliko oblika svesti, da bi u drugom uglu prostorije ugledao iznenađen i paničan izraz lica svog kolege. Drugi brisač, kako su đubretari voleli da budu nazivani, brzo je menjao boje svog amorfnog tela. Buljeći sa nevericom u belu ploču na komandnom mostu koja je očitavala vitalne podatke, mrmljao je nepovezano, očigledno izgubivši moć govora: „Ovaj...izgl...izgleda da smo uneli pog...pogrešne koordinate...“ nije imao snage da nastavi. Nije ni bilo potrebe. Prvom brisaču je sve bilo jasno. Nikada nije ni pomislio da bi ovo moglo da mu se dogodi. Toliko vremena je već obavljao ovaj posao da je stekao bezgranično samopouzdanje i potpuno izgubio osećaj da je ovo što se sada desilo uopšte moguće. Celokupna njegova obuka za ovaj posao bila je podređena jednom zlatnom pravilu: nema greške u upravljanju crnim rupama. Vrlo jednostavno pravilo. Nema greške. Ali oni su napravili grešku. I sada je planeta Zemlja nepovratno bila izgubljena u beznađu crne rupe bez prostora i vremena. Kada malo bolje razmisli svojom petom po redu svešću, koja je bila zadužena za analitiku, cela ova tragična situacija je mogla da bude izbegnuta. Sećao se kako je, pre nego što je ubacio koordinate u sistem, razmišljao o tome koliko Zemlja, zapravo, ne ispunjava kriterijume za brisanje. Njeni stanovnici jesu bili ratoborni, zbunjeni ljubavlju i mržnjom, ekološki i kosmološki nesvesni, ali ljudi još uvek nisu bili dovoljno tehnološki razvijeni da bi ove njihove osobine bile pretnja ostalima. Mogao je da predvidi grešku. I dok je u svojoj glavi razvijao scenario užasnog susreta sa Tvorcem i nemogućeg razjašnjavanja načinjene greške, Brisač 1 još jednom bi prinuđen da po-ko-zna koji put izgubi još par oblika svesti, naglim okretom, ovog puta prouzrokovanim radosnim usklikom svog kolege. Brisač 2 mucao je od sreće: „Ovaj, pro...proverio sam listu. Jesmo nap...napravili grešku u koordinatama, ali Zem...Zemlja je, ionako, sledeća na listi za brisanje!“.
Autor: Dragana Matović
